РЕЧНИК ПОЈМОВА2021-04-03T18:49:08+00:00

речник психолошких појмова

ИГРАЊЕ ИГАРА

У трансакционој анализи Е. Берна (Berne), принудна, ирационална, често несвесна, али планирана активност која укључује низ сукцесивних, комплементарних, “кварних” трансакција (“мамац”, “риба”, “обрт” и најзад “зез”) који води скривеној “добити”. И. и. представља драматизовану демонстрацију неке важне тезе животне филозофије играча (“ја сам баксуз”; “сви људи су преваранти” и сл.), који у своју игру увлачи макар још једног саиграча. Сама “добит” од игре је двосмислена, противречна, јер победа (потврда сопствене животне филозофије, задовољење патолошкох потреба, секундарна добит итд.) у игри значи, заправо, истовремено и пораз, губитак, каткада и катастрофалан. Фасада игре, понашање на манифестном плану може изгледати врло рационално, али је она, по својој природи, дубоко ирационална, деструктивна или самодеструктивна, с обзиром да Дете програмира цео њен ток и управља скривеним трансакцијама у њој. И. и. је неизбежно у готово свим интерперсоналним односима, између шефа и службеника, мужа и жене, пријатеља, родитеља и деце, продавца и купца, терапеута и клијента итд.

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

АДИКЦИЈА

Адикцијa (lat. addictio=досуђивање, жртвовање; engl. addiction=склоност, приврженост). Подложност некој штетној навици, најчешће, психофизиолошка зависност од дроге или алкохола (токсикоманија, алкохолизам).


Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

АДОЛЕСЦЕНЦИЈА

Адолесценција – (лат. адолесцентиа=младост, младићко доба; од адолесцере=расти) Период човековог интензивног развоја, од краја пубертета до зрелог доба, а по неким ауторима, од краја детињства (почетак пубертета) па до стицања зрелости (од 12-14. па до 18-21. године). Док је пубертет претежно биолошки одређено развојно доба, а. је превасходно социјално, културно и историјски одређена. У нашој култури период а. је прелазно доба праћено изразито бурним психичким, нарочито емоционалним и моралним кризама, превирањима и лутањима. У неким случајевима, нормална адолесцентска криза може довести до мањих или већих психичких поремећаја, а у ретким случајевима завршава се настанком психичке болести (нпр. хистреија, фобија, схизофренија ). У а. долази до интензивног трагања за самим собом и до формирања идентитета. Адолесценти су веома заокупљени собом, својим способностима, властитим моћима и талентима, вредностима, испоробавањем јачине воље и издржљивости. У а. слаби утицај породице и родитељског ауторитета, а постају веома значајне групе вршњака тј. адолесцентске групе које имају своју специфичну субкултуру.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

АЛКОХОЛИЗАМ

Алкохолизам – (од арап. Ал-кохол= антимон у праху, дестилисана течност) Једна од најраспрострањенијих токсикоманија, испољава се као губитак способности уздржавања од прекомерне употребе алкохола, доводи до нарушавања психичког (поремећаји опажања, памћења, мишљења, личности) и физичког здравља (авитаминоза, цироза јетре, оштећење ЦНС) и социјалних односа (породични, професионални, пријатељски). По распрострањености и штетним последицама по здравље, а. је одмах после болести кардиоваскуларног система и малигних обољења (карцином). А. се јавља из различитих психолошких разлога, као што су неуспех у браку, на послу, услед психичке незрелости, несигурности, анксиозности, депресивности и осећања мање вредности, с обзиром да се осећање осујећености, туге и инфериорности губи под дејством алкохола. Ваља, међутим, имати у виду да алкохол само привремено и привидно враћа појединцу изгубљено осећање сигурности, куражи и ствара илузију о властитој омнипотенцији. Са мамурлуком, враћа се у још већој мери осећање ниже вредности, анксиозност и осећање кривице. На настанак а. утичу и друштвене прилке, као што су економска беда, гушење политичких слобода, губитак социјалног статуса, као и друштвене навике учесталог конзумирања алкохола. Дуготрајно и прекомерно конзумирање алкохола може довести до алкохоличке психозе.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

АЛКОХОЛИЧКА ДЕМЕНЦИЈА

Врста деменције настала услед дуже и обилне злоупотребе алкохола. Позната је под називом Kорсаковљев синдром/психоза.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

АНKСИОЗНА РЕАKЦИЈА

Функионални поремећај, неуротични одговор на стресну ситуацију или на дуготрајне патогене конфликте. Састоји се од дифузног осећања страха, зебње, бојазни праћеном напетошћу, узнемиреношћу, осећањем угрожености, хроничне забринутости и беспомоћности пред неком у будућности очекиваном несрећом. А.р. је релативно често повезана са извесним телесним симптомима (срчана аритмија, дрхтање, вртоглавица, желудачне сметње итд.)


Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

БЕKСТВО ОД СЛОБОДЕ

Према Ериху Фрому (Фромм) механизми б.о.с. су ирационални, неадекватни покушаји да се избегне или умањи неподношљиво осећање усамљености савременог човека, а који, заправо, само још више појачавају осећање изгубљености. Фром издваја три главна механизма бекства: 1. Ауторитарност (симболичко сједињавање појединца с моћним ауторитетом), 2. Деструктивност (разарање као последица осујећења здравог развоја) и 3. Kонформизам (потпуно саображавање појединца друштвеним нормама). Прва два механизма су карактеристична за тоталитарну, а трећи за савремено демократско друштво.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

БЕС

Непријатни афект који се састоји од снажног и бурног излива неконтролисане мржње, љутње, јарости и гнева према некој особи или предмету. На унутрашњем, физиолошком плану б. карактерише активирање симпатичког нервног система, те отуд убрзан рад срца, повишен крвни притисак, убрзано дисање, појачано лучење глукозе из јетре и адреналина из сржи надбубрежне жлезде, као и повећање снаге скелетних мишића, а на спољашњем, телесном плану испољава се у живој гестикулацији, викању, лупању ногама, стезању песница, црвенилу лица, претећим покретима и борбеном ставу целог тела. На субјективном плану, б. се доживљава као стање непријатности, “сужења” или “помрачења” свести у којем је особа “обузета” афектом као неком демонском силом. Први изливи снажног и неконтролисаног б. срећу се код деце у раном узрасту онда када им се ускрати задовољење неке жеље. Неке одрасле особе (ауторитарне, хистеричке или са колеричним темпераментом) склоније су овом афекту него друге. Често реаговање б. поузан је знак ниског прага толеранције на фрустрацију. Савремена истраживања указују да се код особа које су релативно често обузете б. повећавају шансе да оболе од психосоматских поремећаја.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

БИХЕЈВИОР ТЕРАПИЈА

Врста терапије абнормалног понашања која се заснива на поставкама бихејвиоризма. Б.т. игнорише манталистичке “узрочнике” болести (нпр. конфликте и комплексе), и у целини се своди на отклањање “симптома”. Б.т. почива на схватању да је поремећено, “болесно” понашање стечено учењем, те се учењем и може “угасити”. Б.т. представља постепен процес планског и систематског одучавања пацијента од старог, неделотворног и абнормалног стеченог понашања и учење новог, успешног и нормалног. Према Џ. Доларду (Доллард) и Н. Милеру (Миллер), “уколико је неуротично понашање научено оно може да буде и одучено подесним коришћењем истих оних принципа који су учествовали у процесу учења… Поступак психотерапије успоставља скуп услова који омогућавају одучавање од неуротичарских навика и учења нових, ненеуротичарских навика”.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

БРАК

Друштвена, правно или верски заснована институција заједничког живљења пунолетних особа различитог пола која је основ породице и подразумева узајамна права и обавезе супружника, као и обавезе према потомству. У браку човек задовољава многе своје социјалне, биолошке, економске и психолошке потребе (за сигурношћу, сексом, родитељством итд.). Постоји више облика брака, заснованих на обичајном, верском или законском праву. То су моногамија, бигамија, полигамија (полиандрија или полигинија).


Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

ДЕПРЕСИВНА РЕАKЦИЈА

Пролазно стање настало услед наког изненадног и тешког губитка, физичког обољења или разочарања, а карактеришу га осећање безвољности, малодушности, очајања, као и самооптуживање и аутоагресивност.

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

ДЕПРЕСИЈА

ДЕПРЕСИЈА
(lat. depressio = спуштање, опадање, снижавање) 1. У психијатрији тежак психички (афективни) поремећај који обухвата опште снижење животног тонуса, губитак апетита и интересовања, непрестану забринутост, несаницу, успореност мишљења затим безвољност, обесхрабреност, потиштеност, умор, осећање снажне туге, безнадежности, мање вредности и осећање празнине. Сматра се да д. може настати без јасног, видљивог узрока, из хипотетичких “унутрашњих”, конститутивних разлога (ендогена д.), али и као одговор на неповољне трауматске спољашње околности (реактивна д.). Депресија може бити удружена са хипохондријом, паранојом и анксиозним стањима. У старости се може јавити инволутивна д. 2. У психологији, код нормалних људи, посебно расположење које карактерише осећање досаде, безвољности, малодушности, безразложне туге, песимизма и успорено мишљење.

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

ДЕСТРУKТИВНОСТ

Динамичка црта личности која се манифестује у разорном, рушилачком понашању. Д. је вид ирационалне, малигне агресивности, пошто је њен циљ уништавање ради уништавања. Д. се, по неким психолозима, јавља као директна последица актуелне фрустрације важних људских потреба. Према Ериху Фрому (Фромм), међутим она је укорењена у човековом карактеру као секундарна могућност, која је последица патолошког развоја личности, ометања развоја примарних људских потенцијала (потреба за љубављу, стваралаштвом, слободом итд.). Ако није у стању да воли и да ствара, човек има потребу да уништава. У том смислу је д. један од механизама бекства од слободе и од усамљености коју она доноси. Према Фројду, пак, д. је израз нагона смрти.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ДЕТЕ (ЕГО-СТАЊЕ)

У Берновој (Берне) трансакционој анализи, его – стање у којем особа доживљава, говори, осећа, мисли и дела “попут детета” (ознаке “детињаст” или “незрео” су неадекватне јер припадају језику Родитеља). Бити “у стању Д.” значи понашати се (гестови, мимика, начин говора) и осећати се као што смо се осећали када смо били на узрасту детета између 2 и 5 – 6 година. Појединац код кога је активно стање Д. шаље поруке чији је основни смисао ЖЕЛИМ или ОСЕЋАМ. Обрасци осећања и делања Д. су генетски програмирани те стога Берн овај део личности назива “археопсихом”. У функционалном смислу, у сваком его – стању Д. постоји Адаптирано (добро прилагођено, конвенционално, послушно, успешно у школи итд.) Д. Пркосно (неприлагођено, негативистичко) Д. и Слободно (симпатично, несташно, неспутано, спремно на игру) Д. Да би постигао психички склад и зрелост, човек треба да препозна и да упозна своје Д., а не да га одбацује или негира. Највреднији део личности је Слободно Д. способно да ужива, спонтано, духовито, креативно, интуитивно, радосно и имагинативно.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЕМОЦИЈА

Један од основних психичких доживљаја који представља карактеристично узбуђено стање организма изазвано неким емоционалним стимулусом или ситуацијом, а манифестује се на три различита плана: (1) Субјективном, као ментални доживљај (радости, туге, пријатности и сл.); (2) Физиолошком (нпр. убрзани пулс, знојење итд.) и (3) понашајном (нпр. стезање песница, мрштење и сл.). На субјективном, доживљајном плану, е. се разликују према квалитету. Основне, примарне е. су страх, гнев, радост и жалост. Према основном, хедонистичком или афективном тону који преовлађује, е. могу бити пријатне и непријатне. Е. се могу поделити на различите начине. Према својој усмерености и садржини могу бити: е. везане за чулно дражење, естетске е., морална осећања, е. везане за друге људе, е. везане за самооцену итд. Јачина е. може да варира од сасвим слабог интензитета извесног расположења па до снажних афеката и необузданих страсти. Важну компоненту е. чине органске, физиолошке промене, од којих су посебно важне оне које су настале активирањем симпатичког дела аутономног нервног система (ширење зеница, бржи и снажнији рад срца, убрзано дисање, успорен рад црева и органа за варење, појачано лучење адреналина, повећана количина шећера у крви, повећање мишићне напетости и сл.). Све ове телесне промене имају улогу да припреме организам за појачане напоре и за хитну акцију (бежање или борба). Неке типичне промене у понашању и гестовима представљају споља видљиву компоненту е. Емоционално понашање, посебно код примарних емоција, у највећој мери је наслеђено, готово универзално и некада је било сврсисходно са гледишта еволуције, као што је показао још Ч. Дарвин (Дарwин). Ти експресивни покрети имају и важну комуникативну функцију. Сву разноврсност и сложеност е. до сада није у потпуности објаснила ни једна од теорија емоција (нпр. еволуционистичка теорија, теорија активације, Џејмс – Лангеова, Kенон – Бардова, Шахтерова когнитивна теорија и др.).


Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

ЕМОЦИОНАЛНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Способност и вештина коришћења интелигенције у послу, међуличним односима и свакодневном животу. Е. и. је метаспособност, особен сложај диспозиција личности, који нам омогућава да успешно користимо не само “хладну”, апстрактну интелигенцију, него и остале способности и вештине које су неопходне за складан, успешан и здрав живот. Склоп црта који сачињава е. и. чине способност саморазумевања (сагледавање својих способности, потреба, осећања и конфликта), способност самоконтроле (обуздавање “токсичних” емоција као што су бес, завист, страх), самоувереност (самопоуздање, оптимизам), способност емпатије (разумевање осећања других), способност успостављања и одржавања складних међуљудских односа, као и решавање интерперсоналних сукоба. Људи који имају развијенију е. и. не само да су успешнији у друштву, у професионалној делатности и браку, него су ментално и физички здравији и отпорнији на болести. Блиска је социјалној интелигенцији.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЈУНГОВА ТИПОЛОГИЈА

Учење Јунга (Јунг) о типовима личности и његова класификација људи према доминантном ставу или орјентацији либида на екстравертни или интровертни тип, као и према доминантној психичкој функцији на интуитивни, мисаони, осећајни и сензитивни (перцептивни) тип. Kада се узме психичка функција као критеријум поделе, људи се могу поделити на рационални и ирационални тип. Најзад, када се укрсте ова два критеријума поделе (према функцији и према типу орјентације), добија се типологија која има осам типова (нпр. екстравертни мисаони, интровертни мисаони, екстравертни интуитивни, интровертни интуитивни, екстравертни осећајни итд.)

Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КОМПЛЕКСИ

У теорији Л.С. Виготског мисаоне творевине функционално еквивалентне појмовима, које представљају други стадијум у развоју појма, а наступају после синкрета. K. представљају честначин груписања сродних предмета и појава код деце старијег предшколског и школског узраста, све до периода адолесценције. Док су код синкрета груписања настала на основу субјективних веза међу предметима, код к. се групишу према објективним, стварним, али конкретним, фактичким, често ирелевантним везама, а не суштинским. У случају образовања к., за разлику од појмова, не постоји јединствен критеријум груписања. У к. улазе сродни предмети који су повезани на основу различитих фактичких веза. Виготски је открио и описао пет различитих подгрупа к.: асоцијативни комплекс, колекција, дифузни к., ланчани к. и псеудопојмови.

Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КОНФЛИКТ

Kонфликт – (лат. цонфлицтус = сукоб, судар, борба; спор, свађа) Сукоб опречних ставова, импулса, интереса или тежњи. Он је често тешко решив и отуда је извор менталне неравнотеже. K. може бити спољашњи, између два или више лица (интерперсонални конфликт), или друштвених група (социјални конфликт), али психологија поглавито проучава унутрашњи (интраперсонални к.). Унутрашњи конфликт је врста фрустрације код које ометање потребе или жеље долази изнутра. Kонфликт је унутрашњи сукоб двају различитих, по интензитету приближно истих, али по смеру деловања супротних мотива или неспојивих циљева.

Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КОНФОРМИЗАМ

Појава промене става, уверења и/или понашања појединца у правцу саображавања са важећим, општеприхваћеним групним нормама и вредностима, посебно под групним притиском (стварним или замишљеним), а не из властитог убеђења. Својим чувеним експериментима социјални психолог С. Аш (Asch) је убедљиво показао да су неки људи склони да чак и своје перцептивне судове мењају под утицајем мишљења већине (тобожњи испитаници који у договору са експериментатором дају погрешне процене). K. се може посматрати као једно могућно решење конфликта између потребе за припадањем и потребе за независношћу. У разматрању појаве к. ваља разликовати јавни, прагматични, спољашњи к. (када особа из прагматичних разлога мења своје понашање и приклања се обрасцима понашања већине) и прави, унутрашњи к. (када особа не мења само своје понашање, него и интимна уверења, ставове и вредности). У истраживањима је откривено више чинилаца који доприносе јављању и величини к. Друштвени и ситуациони чиниоци су: врста политичке културе, доминантни систем вредности, степен ауторитарности и отворености друштвене заједнице, степен групне кохезивности, јачина групног притиска, степен јасности ситуације и сл. Лични чиниоци су: сугестибилност, самопоуздање, интелигенција, конзервативност, ауторитарност итд. Најзад, к. зависи и од пола и од узраста (к. су подложнији жене и деца). Један од механизама бекства од слободе. Синоним саображавање.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КРИЗА ИДЕНТИТЕТА

По Ерику Х. Ериксону (Erikson),психичко стање у једном прекретном периоду (пубертет, венчање и сл.) у којем услед нарушавања осећања континуитета и истоветности ја настају тешкоће у осећању идентитета. K.и. прво је проучавана приликом рехабилитације америчких ратних ветерана који су “изгубили осећање личног идентитета и историјског континуитета”, као и код младих делинквентних особа које су имале проблеме са самоодређењем. Тако је Ериксон преко абнормалних појава, дошао до открића нормалне кризе у развоју идентитета. Није свака к. и нездрава, она је често плодан моменат за преокрет у развоју, шанса за успешно одрастање. Патолошке кризе доводе до узалудног трошења енергије, до иреверзибилних промена и до психосоцијалне изолације, док нормалне, развојне кризе воде вишем ступњу психо – социјалне интеграције, реверзибилне су и отварају нове могућности сазревања. На сваком од ступњева развоја идентитета долази до одређених тешкоћа у формирању стабилног идентитета. Нови стадијум увек је изазов и “потенцијална криза услед радикалне промене перспективе”, каже Ериксон. Трагање за личним идентитетом је неизвестан и тежак пут испуњен сумњама, лутањем, кризама и експериментисањем са различитим улогама.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЛИЧНОСТ

Један од темељних и уједно најсложенијих појмова психологије који се односи на непоновљив (разлличит од свих других), релативно чврсто интегрисан, стабилан и комплексан психички склоп особина, који одређује карактеристично и доследно понашање индивидуе. Л. је динамичка структура, коју чини систем међусобно повезаних црта (способности, темперамента, карактера), мотива, вредности, ставова итд. За разумевање сложеног понашања и динамике л., неопходно је познавати њене потребе, нагоне, тежње, уверења, унутрашњи конфликте и начине њиховог решавања. Свака л. има своју особену наследну основу која, у интеракцији са чиниоцима социо – културне средине и личном активношћу одређује особен развој личности у целини и њених посебних делова (сазнајних диспозиција, мотива, емоција, карактера, идентитета, самосвести итд.).

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЉУБАВ

Емоција, али и мотив (страст, потреба, тежња), чија је главна одлика снажна наклоност субјекта према неком привлачном предмету, појави или бићу.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЉУБОМОРА

Сложено осећање узнемирости, љубави, мржње, озлојеђености, понижења, туге и бола, услед уверења или сумње (оправдане или не) да вољена особа воли другу особу. Љ. може бити релативно слаба, али и патолошки снажна.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ИГРАЊЕ ИГАРА

У трансакционој анализи Е. Берна (Berne), принудна, ирационална, често несвесна, али планирана активност која укључује низ сукцесивних, комплементарних, “кварних” трансакција (“мамац”, “риба”, “обрт” и најзад “зез”) који води скривеној “добити”. И. и. представља драматизовану демонстрацију неке важне тезе животне филозофије играча (“ја сам баксуз”; “сви људи су преваранти” и сл.), који у своју игру увлачи макар још једног саиграча. Сама “добит” од игре је двосмислена, противречна, јер победа (потврда сопствене животне филозофије, задовољење патолошкох потреба, секундарна добит итд.) у игри значи, заправо, истовремено и пораз, губитак, каткада и катастрофалан. Фасада игре, понашање на манифестном плану може изгледати врло рационално, али је она, по својој природи, дубоко ирационална, деструктивна или самодеструктивна, с обзиром да Дете програмира цео њен ток и управља скривеним трансакцијама у њој. И. и. је неизбежно у готово свим интерперсоналним односима, између шефа и службеника, мужа и жене, пријатеља, родитеља и деце, продавца и купца, терапеута и клијента итд.

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

АДИКЦИЈА

Адикцијa (lat. addictio=досуђивање, жртвовање; engl. addiction=склоност, приврженост). Подложност некој штетној навици, најчешће, психофизиолошка зависност од дроге или алкохола (токсикоманија, алкохолизам).


Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

АДОЛЕСЦЕНЦИЈА

Адолесценција – (лат. адолесцентиа=младост, младићко доба; од адолесцере=расти) Период човековог интензивног развоја, од краја пубертета до зрелог доба, а по неким ауторима, од краја детињства (почетак пубертета) па до стицања зрелости (од 12-14. па до 18-21. године). Док је пубертет претежно биолошки одређено развојно доба, а. је превасходно социјално, културно и историјски одређена. У нашој култури период а. је прелазно доба праћено изразито бурним психичким, нарочито емоционалним и моралним кризама, превирањима и лутањима. У неким случајевима, нормална адолесцентска криза може довести до мањих или већих психичких поремећаја, а у ретким случајевима завршава се настанком психичке болести (нпр. хистреија, фобија, схизофренија ). У а. долази до интензивног трагања за самим собом и до формирања идентитета. Адолесценти су веома заокупљени собом, својим способностима, властитим моћима и талентима, вредностима, испоробавањем јачине воље и издржљивости. У а. слаби утицај породице и родитељског ауторитета, а постају веома значајне групе вршњака тј. адолесцентске групе које имају своју специфичну субкултуру.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

АЛКОХОЛИЗАМ

Алкохолизам – (од арап. Ал-кохол= антимон у праху, дестилисана течност) Једна од најраспрострањенијих токсикоманија, испољава се као губитак способности уздржавања од прекомерне употребе алкохола, доводи до нарушавања психичког (поремећаји опажања, памћења, мишљења, личности) и физичког здравља (авитаминоза, цироза јетре, оштећење ЦНС) и социјалних односа (породични, професионални, пријатељски). По распрострањености и штетним последицама по здравље, а. је одмах после болести кардиоваскуларног система и малигних обољења (карцином). А. се јавља из различитих психолошких разлога, као што су неуспех у браку, на послу, услед психичке незрелости, несигурности, анксиозности, депресивности и осећања мање вредности, с обзиром да се осећање осујећености, туге и инфериорности губи под дејством алкохола. Ваља, међутим, имати у виду да алкохол само привремено и привидно враћа појединцу изгубљено осећање сигурности, куражи и ствара илузију о властитој омнипотенцији. Са мамурлуком, враћа се у још већој мери осећање ниже вредности, анксиозност и осећање кривице. На настанак а. утичу и друштвене прилке, као што су економска беда, гушење политичких слобода, губитак социјалног статуса, као и друштвене навике учесталог конзумирања алкохола. Дуготрајно и прекомерно конзумирање алкохола може довести до алкохоличке психозе.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

АЛКОХОЛИЧКА ДЕМЕНЦИЈА

Врста деменције настала услед дуже и обилне злоупотребе алкохола. Позната је под називом Kорсаковљев синдром/психоза.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

АНKСИОЗНА РЕАKЦИЈА

Функионални поремећај, неуротични одговор на стресну ситуацију или на дуготрајне патогене конфликте. Састоји се од дифузног осећања страха, зебње, бојазни праћеном напетошћу, узнемиреношћу, осећањем угрожености, хроничне забринутости и беспомоћности пред неком у будућности очекиваном несрећом. А.р. је релативно често повезана са извесним телесним симптомима (срчана аритмија, дрхтање, вртоглавица, желудачне сметње итд.)


Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

БЕKСТВО ОД СЛОБОДЕ

Према Ериху Фрому (Фромм) механизми б.о.с. су ирационални, неадекватни покушаји да се избегне или умањи неподношљиво осећање усамљености савременог човека, а који, заправо, само још више појачавају осећање изгубљености. Фром издваја три главна механизма бекства: 1. Ауторитарност (симболичко сједињавање појединца с моћним ауторитетом), 2. Деструктивност (разарање као последица осујећења здравог развоја) и 3. Kонформизам (потпуно саображавање појединца друштвеним нормама). Прва два механизма су карактеристична за тоталитарну, а трећи за савремено демократско друштво.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

БЕС

Непријатни афект који се састоји од снажног и бурног излива неконтролисане мржње, љутње, јарости и гнева према некој особи или предмету. На унутрашњем, физиолошком плану б. карактерише активирање симпатичког нервног система, те отуд убрзан рад срца, повишен крвни притисак, убрзано дисање, појачано лучење глукозе из јетре и адреналина из сржи надбубрежне жлезде, као и повећање снаге скелетних мишића, а на спољашњем, телесном плану испољава се у живој гестикулацији, викању, лупању ногама, стезању песница, црвенилу лица, претећим покретима и борбеном ставу целог тела. На субјективном плану, б. се доживљава као стање непријатности, “сужења” или “помрачења” свести у којем је особа “обузета” афектом као неком демонском силом. Први изливи снажног и неконтролисаног б. срећу се код деце у раном узрасту онда када им се ускрати задовољење неке жеље. Неке одрасле особе (ауторитарне, хистеричке или са колеричним темпераментом) склоније су овом афекту него друге. Често реаговање б. поузан је знак ниског прага толеранције на фрустрацију. Савремена истраживања указују да се код особа које су релативно често обузете б. повећавају шансе да оболе од психосоматских поремећаја.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

БИХЕЈВИОР ТЕРАПИЈА

Врста терапије абнормалног понашања која се заснива на поставкама бихејвиоризма. Б.т. игнорише манталистичке “узрочнике” болести (нпр. конфликте и комплексе), и у целини се своди на отклањање “симптома”. Б.т. почива на схватању да је поремећено, “болесно” понашање стечено учењем, те се учењем и може “угасити”. Б.т. представља постепен процес планског и систематског одучавања пацијента од старог, неделотворног и абнормалног стеченог понашања и учење новог, успешног и нормалног. Према Џ. Доларду (Доллард) и Н. Милеру (Миллер), “уколико је неуротично понашање научено оно може да буде и одучено подесним коришћењем истих оних принципа који су учествовали у процесу учења… Поступак психотерапије успоставља скуп услова који омогућавају одучавање од неуротичарских навика и учења нових, ненеуротичарских навика”.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

БРАК

Друштвена, правно или верски заснована институција заједничког живљења пунолетних особа различитог пола која је основ породице и подразумева узајамна права и обавезе супружника, као и обавезе према потомству. У браку човек задовољава многе своје социјалне, биолошке, економске и психолошке потребе (за сигурношћу, сексом, родитељством итд.). Постоји више облика брака, заснованих на обичајном, верском или законском праву. То су моногамија, бигамија, полигамија (полиандрија или полигинија).


Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

ДЕПРЕСИВНА РЕАKЦИЈА

Пролазно стање настало услед наког изненадног и тешког губитка, физичког обољења или разочарања, а карактеришу га осећање безвољности, малодушности, очајања, као и самооптуживање и аутоагресивност.

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

ДЕПРЕСИЈА

ДЕПРЕСИЈА
(lat. depressio = спуштање, опадање, снижавање) 1. У психијатрији тежак психички (афективни) поремећај који обухвата опште снижење животног тонуса, губитак апетита и интересовања, непрестану забринутост, несаницу, успореност мишљења затим безвољност, обесхрабреност, потиштеност, умор, осећање снажне туге, безнадежности, мање вредности и осећање празнине. Сматра се да д. може настати без јасног, видљивог узрока, из хипотетичких “унутрашњих”, конститутивних разлога (ендогена д.), али и као одговор на неповољне трауматске спољашње околности (реактивна д.). Депресија може бити удружена са хипохондријом, паранојом и анксиозним стањима. У старости се може јавити инволутивна д. 2. У психологији, код нормалних људи, посебно расположење које карактерише осећање досаде, безвољности, малодушности, безразложне туге, песимизма и успорено мишљење.

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

ДЕСТРУKТИВНОСТ

Динамичка црта личности која се манифестује у разорном, рушилачком понашању. Д. је вид ирационалне, малигне агресивности, пошто је њен циљ уништавање ради уништавања. Д. се, по неким психолозима, јавља као директна последица актуелне фрустрације важних људских потреба. Према Ериху Фрому (Фромм), међутим она је укорењена у човековом карактеру као секундарна могућност, која је последица патолошког развоја личности, ометања развоја примарних људских потенцијала (потреба за љубављу, стваралаштвом, слободом итд.). Ако није у стању да воли и да ствара, човек има потребу да уништава. У том смислу је д. један од механизама бекства од слободе и од усамљености коју она доноси. Према Фројду, пак, д. је израз нагона смрти.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ДЕТЕ (ЕГО-СТАЊЕ)

У Берновој (Берне) трансакционој анализи, его – стање у којем особа доживљава, говори, осећа, мисли и дела “попут детета” (ознаке “детињаст” или “незрео” су неадекватне јер припадају језику Родитеља). Бити “у стању Д.” значи понашати се (гестови, мимика, начин говора) и осећати се као што смо се осећали када смо били на узрасту детета између 2 и 5 – 6 година. Појединац код кога је активно стање Д. шаље поруке чији је основни смисао ЖЕЛИМ или ОСЕЋАМ. Обрасци осећања и делања Д. су генетски програмирани те стога Берн овај део личности назива “археопсихом”. У функционалном смислу, у сваком его – стању Д. постоји Адаптирано (добро прилагођено, конвенционално, послушно, успешно у школи итд.) Д. Пркосно (неприлагођено, негативистичко) Д. и Слободно (симпатично, несташно, неспутано, спремно на игру) Д. Да би постигао психички склад и зрелост, човек треба да препозна и да упозна своје Д., а не да га одбацује или негира. Највреднији део личности је Слободно Д. способно да ужива, спонтано, духовито, креативно, интуитивно, радосно и имагинативно.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЕМОЦИЈА

Један од основних психичких доживљаја који представља карактеристично узбуђено стање организма изазвано неким емоционалним стимулусом или ситуацијом, а манифестује се на три различита плана: (1) Субјективном, као ментални доживљај (радости, туге, пријатности и сл.); (2) Физиолошком (нпр. убрзани пулс, знојење итд.) и (3) понашајном (нпр. стезање песница, мрштење и сл.). На субјективном, доживљајном плану, е. се разликују према квалитету. Основне, примарне е. су страх, гнев, радост и жалост. Према основном, хедонистичком или афективном тону који преовлађује, е. могу бити пријатне и непријатне. Е. се могу поделити на различите начине. Према својој усмерености и садржини могу бити: е. везане за чулно дражење, естетске е., морална осећања, е. везане за друге људе, е. везане за самооцену итд. Јачина е. може да варира од сасвим слабог интензитета извесног расположења па до снажних афеката и необузданих страсти. Важну компоненту е. чине органске, физиолошке промене, од којих су посебно важне оне које су настале активирањем симпатичког дела аутономног нервног система (ширење зеница, бржи и снажнији рад срца, убрзано дисање, успорен рад црева и органа за варење, појачано лучење адреналина, повећана количина шећера у крви, повећање мишићне напетости и сл.). Све ове телесне промене имају улогу да припреме организам за појачане напоре и за хитну акцију (бежање или борба). Неке типичне промене у понашању и гестовима представљају споља видљиву компоненту е. Емоционално понашање, посебно код примарних емоција, у највећој мери је наслеђено, готово универзално и некада је било сврсисходно са гледишта еволуције, као што је показао још Ч. Дарвин (Дарwин). Ти експресивни покрети имају и важну комуникативну функцију. Сву разноврсност и сложеност е. до сада није у потпуности објаснила ни једна од теорија емоција (нпр. еволуционистичка теорија, теорија активације, Џејмс – Лангеова, Kенон – Бардова, Шахтерова когнитивна теорија и др.).


Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

ЕМОЦИОНАЛНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Способност и вештина коришћења интелигенције у послу, међуличним односима и свакодневном животу. Е. и. је метаспособност, особен сложај диспозиција личности, који нам омогућава да успешно користимо не само “хладну”, апстрактну интелигенцију, него и остале способности и вештине које су неопходне за складан, успешан и здрав живот. Склоп црта који сачињава е. и. чине способност саморазумевања (сагледавање својих способности, потреба, осећања и конфликта), способност самоконтроле (обуздавање “токсичних” емоција као што су бес, завист, страх), самоувереност (самопоуздање, оптимизам), способност емпатије (разумевање осећања других), способност успостављања и одржавања складних међуљудских односа, као и решавање интерперсоналних сукоба. Људи који имају развијенију е. и. не само да су успешнији у друштву, у професионалној делатности и браку, него су ментално и физички здравији и отпорнији на болести. Блиска је социјалној интелигенцији.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЈУНГОВА ТИПОЛОГИЈА

Учење Јунга (Јунг) о типовима личности и његова класификација људи према доминантном ставу или орјентацији либида на екстравертни или интровертни тип, као и према доминантној психичкој функцији на интуитивни, мисаони, осећајни и сензитивни (перцептивни) тип. Kада се узме психичка функција као критеријум поделе, људи се могу поделити на рационални и ирационални тип. Најзад, када се укрсте ова два критеријума поделе (према функцији и према типу орјентације), добија се типологија која има осам типова (нпр. екстравертни мисаони, интровертни мисаони, екстравертни интуитивни, интровертни интуитивни, екстравертни осећајни итд.)

Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КОМПЛЕКСИ

У теорији Л.С. Виготског мисаоне творевине функционално еквивалентне појмовима, које представљају други стадијум у развоју појма, а наступају после синкрета. K. представљају честначин груписања сродних предмета и појава код деце старијег предшколског и школског узраста, све до периода адолесценције. Док су код синкрета груписања настала на основу субјективних веза међу предметима, код к. се групишу према објективним, стварним, али конкретним, фактичким, често ирелевантним везама, а не суштинским. У случају образовања к., за разлику од појмова, не постоји јединствен критеријум груписања. У к. улазе сродни предмети који су повезани на основу различитих фактичких веза. Виготски је открио и описао пет различитих подгрупа к.: асоцијативни комплекс, колекција, дифузни к., ланчани к. и псеудопојмови.

Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КОНФЛИКТ

Kонфликт – (лат. цонфлицтус = сукоб, судар, борба; спор, свађа) Сукоб опречних ставова, импулса, интереса или тежњи. Он је често тешко решив и отуда је извор менталне неравнотеже. K. може бити спољашњи, између два или више лица (интерперсонални конфликт), или друштвених група (социјални конфликт), али психологија поглавито проучава унутрашњи (интраперсонални к.). Унутрашњи конфликт је врста фрустрације код које ометање потребе или жеље долази изнутра. Kонфликт је унутрашњи сукоб двају различитих, по интензитету приближно истих, али по смеру деловања супротних мотива или неспојивих циљева.

Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КОНФОРМИЗАМ

Појава промене става, уверења и/или понашања појединца у правцу саображавања са важећим, општеприхваћеним групним нормама и вредностима, посебно под групним притиском (стварним или замишљеним), а не из властитог убеђења. Својим чувеним експериментима социјални психолог С. Аш (Asch) је убедљиво показао да су неки људи склони да чак и своје перцептивне судове мењају под утицајем мишљења већине (тобожњи испитаници који у договору са експериментатором дају погрешне процене). K. се може посматрати као једно могућно решење конфликта између потребе за припадањем и потребе за независношћу. У разматрању појаве к. ваља разликовати јавни, прагматични, спољашњи к. (када особа из прагматичних разлога мења своје понашање и приклања се обрасцима понашања већине) и прави, унутрашњи к. (када особа не мења само своје понашање, него и интимна уверења, ставове и вредности). У истраживањима је откривено више чинилаца који доприносе јављању и величини к. Друштвени и ситуациони чиниоци су: врста политичке културе, доминантни систем вредности, степен ауторитарности и отворености друштвене заједнице, степен групне кохезивности, јачина групног притиска, степен јасности ситуације и сл. Лични чиниоци су: сугестибилност, самопоуздање, интелигенција, конзервативност, ауторитарност итд. Најзад, к. зависи и од пола и од узраста (к. су подложнији жене и деца). Један од механизама бекства од слободе. Синоним саображавање.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КРИЗА ИДЕНТИТЕТА

По Ерику Х. Ериксону (Erikson),психичко стање у једном прекретном периоду (пубертет, венчање и сл.) у којем услед нарушавања осећања континуитета и истоветности ја настају тешкоће у осећању идентитета. K.и. прво је проучавана приликом рехабилитације америчких ратних ветерана који су “изгубили осећање личног идентитета и историјског континуитета”, као и код младих делинквентних особа које су имале проблеме са самоодређењем. Тако је Ериксон преко абнормалних појава, дошао до открића нормалне кризе у развоју идентитета. Није свака к. и нездрава, она је често плодан моменат за преокрет у развоју, шанса за успешно одрастање. Патолошке кризе доводе до узалудног трошења енергије, до иреверзибилних промена и до психосоцијалне изолације, док нормалне, развојне кризе воде вишем ступњу психо – социјалне интеграције, реверзибилне су и отварају нове могућности сазревања. На сваком од ступњева развоја идентитета долази до одређених тешкоћа у формирању стабилног идентитета. Нови стадијум увек је изазов и “потенцијална криза услед радикалне промене перспективе”, каже Ериксон. Трагање за личним идентитетом је неизвестан и тежак пут испуњен сумњама, лутањем, кризама и експериментисањем са различитим улогама.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЛИЧНОСТ

Један од темељних и уједно најсложенијих појмова психологије који се односи на непоновљив (разлличит од свих других), релативно чврсто интегрисан, стабилан и комплексан психички склоп особина, који одређује карактеристично и доследно понашање индивидуе. Л. је динамичка структура, коју чини систем међусобно повезаних црта (способности, темперамента, карактера), мотива, вредности, ставова итд. За разумевање сложеног понашања и динамике л., неопходно је познавати њене потребе, нагоне, тежње, уверења, унутрашњи конфликте и начине њиховог решавања. Свака л. има своју особену наследну основу која, у интеракцији са чиниоцима социо – културне средине и личном активношћу одређује особен развој личности у целини и њених посебних делова (сазнајних диспозиција, мотива, емоција, карактера, идентитета, самосвести итд.).

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЉУБАВ

Емоција, али и мотив (страст, потреба, тежња), чија је главна одлика снажна наклоност субјекта према неком привлачном предмету, појави или бићу.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЉУБОМОРА

Сложено осећање узнемирости, љубави, мржње, озлојеђености, понижења, туге и бола, услед уверења или сумње (оправдане или не) да вољена особа воли другу особу. Љ. може бити релативно слаба, али и патолошки снажна.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

Go to Top