Један од основних психичких доживљаја који представља карактеристично узбуђено стање организма изазвано неким емоционалним стимулусом или ситуацијом, а манифестује се на три различита плана: (1) Субјективном, као ментални доживљај (радости, туге, пријатности и сл.); (2) Физиолошком (нпр. убрзани пулс, знојење итд.) и (3) понашајном (нпр. стезање песница, мрштење и сл.). На субјективном, доживљајном плану, е. се разликују према квалитету. Основне, примарне е. су страх, гнев, радост и жалост. Према основном, хедонистичком или афективном тону који преовлађује, е. могу бити пријатне и непријатне. Е. се могу поделити на различите начине. Према својој усмерености и садржини могу бити: е. везане за чулно дражење, естетске е., морална осећања, е. везане за друге људе, е. везане за самооцену итд. Јачина е. може да варира од сасвим слабог интензитета извесног расположења па до снажних афеката и необузданих страсти. Важну компоненту е. чине органске, физиолошке промене, од којих су посебно важне оне које су настале активирањем симпатичког дела аутономног нервног система (ширење зеница, бржи и снажнији рад срца, убрзано дисање, успорен рад црева и органа за варење, појачано лучење адреналина, повећана количина шећера у крви, повећање мишићне напетости и сл.). Све ове телесне промене имају улогу да припреме организам за појачане напоре и за хитну акцију (бежање или борба). Неке типичне промене у понашању и гестовима представљају споља видљиву компоненту е. Емоционално понашање, посебно код примарних емоција, у највећој мери је наслеђено, готово универзално и некада је било сврсисходно са гледишта еволуције, као што је показао још Ч. Дарвин (Дарwин). Ти експресивни покрети имају и важну комуникативну функцију. Сву разноврсност и сложеност е. до сада није у потпуности објаснила ни једна од теорија емоција (нпр. еволуционистичка теорија, теорија активације, Џејмс – Лангеова, Kенон – Бардова, Шахтерова когнитивна теорија и др.).
Извори:
Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије; Стубови културе, Београд