život

ШТА ЈЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА БОЛ И КАКО ЈЕ ПРЕВАЗИЋИ

На терапији код Јалома

Ирвин Јалом о четири „датости“ постојања.

Који су основни проблеми укорењени у свакодневном животу људи који их терају да траже терапију? Према психијатру Ирвину Јалому у својој књизи „Love’s Executioner and Other Tales of Psychotherapy“, то је „бол постојања“.

Он тврди: Основна анксиозност произилази из човекових напора, свесних и несвесних, да се избори са суровим животним чињеницама, „датостима“ постојања. Јалом верује да постоје четири преовлађујуће датости: смрт, слобода, изолација и наизглед недостатак очигледног смисла живота.

„Смрт је само један од „мртвих“ појмова којим означавамо апсолутни крај нечега.“

СМРТ

Иако сви знамо да ћемо умрети, поричемо моћ онога што ово заиста значи. Разумемо на интелектуалном нивоу, али не успевамо да се суочимо са значајем у нашем свакодневном животу, гурајући ту мисао у позадину нашег ума. Можемо да скренемо пажњу тако што ћемо се усредсредити на наше трајно наслеђе, остварено кроз наша животна дела или рађање деце, или тежити духовном спасењу кроз религију. Јалом сматра да се наш несвесни ум одвојио од смрти да би нас заштитио од силне анксиозности која би нас прогутала ако бисмо се суочили са својом смртношћу. Овај дисоцијативни процес је невидљив за нас, али повремено током нашег живота, због можда жалости или суочавања са смрћу, наше порицање не успева и страх од смрти нас преплави. Међутим, Јалом верује да „пуна свест о смрти сазрева нашу мудрост и обогаћује наш живот“ (стр.7).

„Свођењем живота на пуку материју, слободу смештамо у категорију физичког постојања и машимо смисао слободе. Не доживимо стање слободе. Као да је, а није.“

СЛОБОДА

Слобода, иако се генерално посматра као суштински позитивна, такође је повезана са анксиозношћу. Из егзистенцијалне перспективе, ми не улазимо и не напуштамо живот, или универзум, структуриран према великом дизајну. То значи да је свако од нас одговоран за своје изборе, поступке и на крају животну ситуацију. Јалом, након Сартреа, верује да смо ми „аутор“ сопственог животног дизајна. Ово може изазвати анксиозност јер се плашимо ништавила и неоснованости, тако да се често боримо за смисао везивањем за људе, правила и разлоге, митове и друге спољне силе. У преузимању

одговорности за нашу животну невољу, терапија може да функционише како ми признајемо сопствену снагу личног ангажмана и стога се може променити.

ИЗОЛАЦИЈА

Самоћа, трећа датост, односи се на суштинску одвојеност између себе и других.

Јалом разликује две врсте изолације: интерперсоналну и интраперсоналну.

Интерперсонална изолација је када доживљавамо усамљеност и немамо социјалне вештине или личност да привучемо друштвене интеракције. Интраперсонална изолација настаје када се делови сопства одвоје, на пример, одвајање емоција од сећања на догађај.

БЕСМИСЛЕНОСТ

Са сазнањем да је смрт неизбежна, ми смо архитекти сопственог живота и да смо на крају сами, јавља се четврта датост: какав трајни смисао може постојати у животу? Да ли је наш живот бесциљан и лишен смисла? Тражимо смисао да одржимо ред, да имамо осећај мајсторства и стекнемо осећај контроле. Јаломовим речима: „Потрага за смислом, слично као и потрага за задовољством, мора се водити искоса. Значење произилази из смислене активности: што га више намерно тражимо, мање је вероватно да ћемо га пронаћи; рационална питања која се могу поставити о значењу увек ће надживети одговоре. У терапији, као и у животу, смисленост је нуспроизвод ангажовања и посвећености, и на то терапеути морају да усмере своје напоре – не да ангажовање даје рационалан одговор на питања смисла, али чини да ова питања нису битна.” (стр.12) За Јалома, психотерапијом се датости постојања могу ублажити. Да би то урадили, пацијент и терапеут морају да прихвате знатну несигурност у свом заједничком раду и да се упусте у потенцијално изазован и мучан терен. Кроз дубинско испитивање наших свакодневних искустава, можемо се суочити са „болом постојања“ смрти, слободе, изолације и бесмисла. Начин на који одговарамо на ово истраживање је начин на који постижемо већи смисао и узвишено благостање у животу.

„Тражење смисла у бесмислу. Човек у злоупотребљеном материјалном свету тражи смисао затварањем у ментално пројектовну кутију. Тражи смисао, нађе бесмисао и отуђење. Материјални свет, природу, свемир, земљу и све на њој добили смо да живимо у изобиљу, и користимо их као господари. Изобиље није циљ сам по себи, оно је гориво за наша тела од материје да јездимо ка циљу. Но, по слабости својој бирамо изобиље као циљ и машимо сврху изобиља као средства за досезање циља.“

аутор:

Irvin D. Yalom

Извор:

https://inclinedmindblog.wordpress.com/2018/08/26/what-is-existence-pain-and-how-do-we-overcome-it-irvin-yalom-on-the-four-givens-of-existence/

Захвалност је плод живе вере у Бога – беседа на Јеванђеље по Луки (17, 15-19)

Јеромонах ЈОВАН Лудишчев

У име Оца и Сина и Светога Духа.

У данашњем читању Јеванђеља учимо о десет људи који су били губавци и које је Христос излечио, а само један од њих видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је (Лк. 17, 15-19).

Дакле, данашње читање Јеванђеља говори нам о Божјем милосрђу према човеку, о Божјој бризи и о томе како се човек одазива на милосрђе Божје.

Милосрђе које нам Бог показује доноси захвалност срцу; али ако ово милосрђе остане незапажено, остаћемо безосећајни и равнодушни према њему.

Осећај захвалности повезан је са живом вером у Бога, с нашим потпуним предавањем Његовој вољи и плод је тога (то је и разлог што је Христос рекао исцељеном човеку: „Вера твоја спасла те је.“). Дакле, само срце које јача своју веру у Божји Промисао способно је видети милосрђе које нас окружује.

Способност да приметимо Божји Промисао у свему што нам се догађа – било великом или малом, од важних догађаја до безначајних сусрета – заснива се на апсолутном, истинском уверењу да је све у нашем животу по вољи Божјој. И зато је Бог увек с нама. „Све што имамо, све што нам се догађа је од Бога, и догађа нам се по Његовој вољи… Ништа не може ометати Божје планове против Његове воље.“

Бог нас окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота.

Свети нас непрестано подсећају да нас Бог окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота; ми добијамо више Његове милости него што дишемо, па чак је и тренутак више од удаљености једног чина Божјег милосрђа од другог.

Способност да видимо Божје милосрђе мења, преображава и омекшава људско срце: „Ако душа промишља о делима љубави која показује Бог, ове мисли је надахњују да се вине у небо; ако душа промишља о мноштву грехова и обиљу Божје љубави, онда – видећи Божју бригу – осећа и доживљава Божји Промисао … И захвалност прожима душу.“

„Пред Богом се осећамо као неотплативи дужници, док нам Бог даје Своје благослове, један већи од другог.“ „Што боље себе упознајемо, боље осећамо своју апсолутну немоћ. Опажамо своју недостојност и незахвалност и истовремено опажамо колико је велико милосрђе Божје.“

Видевши своју беду и слабости, увиђамо обиље Божје љубави и стичемо осећај захвалности. Захвална особа је увек срећна, попут сиротог човека који узима било какву милостињу и драго му је да је прими, срећан је због најмањег дела Божје љубави. „Захвалност је наше признање Божје милости које нисмо достојни.“

Тада нас озарује мисао: „Да можемо живети хиљаду година, имати хиљаду срца, то не би било довољно да узвратимо Христу за Његову велику љубав (и милосрђе) које нам је показао и Који наставља да нам прашта, да нас трпи и очишћује Својом Божанском Крвљу.“

„И данас постоји толико пуно људи који су, чини се, упали у бездан греха и којима је, без обзира на то, Бог дао спасоносни подстицај да оживе своју душу… Они добијају овај подстицај и тада би требало да схвате чудо Божје љубави, трансформишући свој живот; и требало би истовремено да буду бескрајно захвални Богу и да верују у Његову моћ и милосрђе у будућности.“

„Након исповести човек треба да схвати да му је Бог показао милост. Требало би да се осећамо као човек коме је опроштен дуг и који дугује свом доброчинитељу. Дајте славу Богу, ако не желите да изгубите вољу и почините исте грехе.“

Ми чак и не обраћамо пажњу на многе проблеме јер пролазе незапажено. Међутим, гледајући уназад, не можемо а да не видимо да је у неком тренутку нашег живота постојао нерешив проблем, а онда је постојао још један, и сви су прошли, а нико не може објаснити како. Слична дела Божијег милосрђа – врло лична сваком од нас – многобројна су у нашем животу.

На свему захваљујте, каже апостол, јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол. 5, 18).

Црква има много молитви, у којима се излива благодарност човекове душе Богу за све милости којима је Он окружује. Које су то милости?

Свети пророк и псалмопевац Давид, видевши помоћ Господа, Који га није напустио у сред многих невоља, захваљује Богу јер Он:

услиша ме, и од свих невоља мојих избави ме (Пс. 33, 4); Онога Који је ставио душу моју у живот (Пс. 65, 9); јер у понижењу нашем спомену нас Господ, јер је до века милост Његова (Пс. 135, 23); Који очишћује сва безакоња твоја, и исцељује све болести твоје. Који избавља од трулежи живот твој, Који те венчава милошћу и добротама (Пс. 102, 3-4); Који даје храну свакоме телу (Пс. 135, 25); Који даје храну гладнима. Господ ослобађа сужње (Пс. 145, 7); Господ чува дошљаке, сироту и удову прима (Пс. 145, 9); Господ умудрује слепе, Господ подиже оборене (Пс. 145, 8).

Свети Тихон Задонски у својим молитвама захваљује Богу, јер:

„саздао си ме по Своме образу и подобију; мене палога искупио; о мени недостојном промишљао; мене грешног на покајање призвао; мене грешног ниси погубио, него по Својој благости трпео моје грехе; помогао ми у бројним искушењима, невољама и несрећама; сачувао ме у несрећним и смртним случајевима, тешио ме, безнадежног и очајног; мени недостојном дао храну која је ојачала моје немоћно тело; пружио ми одећу и склониште, у којем сам пронашао мир.“

Свети праведни Јован Кронштатски у својим молитвама, такође се обраћа Богу са захвалношћу:

„јер Си нас створио, за рођење у православној вери; за Пречисту Дјеву Марију, Заступницу спасења рода нашега; за свете угоднике Твоје, који се моле за нас; за Анђела Чувара; за богослужење, које одржава нашу веру и врлину; за Свето Писмо, за Свете Тајне, а посебно Твоје Тело и Крв; за тајанствене благодатне утехе, за наду да ћемо наследити Царство Небеско и сва блага Тобом дарована; јер си нас много пута спасио од љутих страсти.“

У акатисту „Слава Богу за све!“ приносимо захвалност Богу:

за великодушне поклоне Твог Промисла које Си нам показао (Икос 1), Који си нас позвао у живот (Икос 1), Који нам откриваш лепоту васељене (Икос 1), Који си нас заволео љубављу дубоком, неизмерном, божанском (Икос 12), за тајне и јавне милости Твоје (Икос 1), Који непрестано бдиш нада мном (Икос 5), Који премудро управљаш мојим животом (Икос 10), за сваки корак живота, за сваки тренутак радости (Икос 1), Који нам шаљеш невоље и жалости како би нас научио да саосећамо у туђим страдањима (Икос 9), за љубав сродника и за верност пријатеља (Икос 5), за одмор благодатног сна (Икос 4), за радостан осмејак зоре којом ме будиш (Икос 2), за нашу неутољиву жеђ за Богом (Икос 6), за све што нам откриваш по милости Својој, за све што скриваш од нас по мудрости Својој (Икос 7).

Свети Пајсије Атонски обраћа се Богу: „Господе мој, захваљујем ти свим срцем за све дарове Твоје, захваљујем Ти што опрашташ све моје грехе и незахвалност целог света и моју дубоку незахвалност.“

Свети нас инспиришу да „научимо да захваљујемо Богу за све и имамо срце које воли (брине).“

Незахвалност испуњава срце ако неко „не зна шта је милост, или себе сматра вредним тога, или тражи своја права на то.“

„Незахвална особа способна је да воли само себе и у том осећају је ограничена и слепа.“

Док доживљавамо патње понекад не видимо Божји Промисао, видимо само да наш живот још није сређен. Али Свети су знали да су сличне ситуације манифестације Божјег Промисла, и због тога, разлог за захвалност.

Архимандрит Јован (Крестјанкин) написао је једном од своје духовне деце: „Зашто вас толико брине неизвесност вашег живота? Верујем да је све у вашем животу сасвим логично и иде својим спорим темпом; једна ствар прати другу, последично и према Промислу. Треба да захвалите Господу што вам је дао снагу и време док све око вас (мислим на све што изгледа несређено), у вама и у вашој родбини, не сазри. И тада ће воће сазрети у право време.“

У другом писму отац Јован пише: „Заиста имате слабост, која је узрок вашег паничног става према животу. А та слабост је недостатак истинске вере у Божји Промисао и предавања себе, свега и свакога Његовој вољи… Штавише, све ово (ваше стање панике) је зато што заборављате Божје милосрђе и не захваљујете за све… Никада нећемо бити задовољни, никада неће бити довољно; бојимо се да и пука честица прашине може потамнити наш живот, било каква неизговорена туга или незнатни пропуст који може изгледати иритантно.“

Обраћајући се другом свом духовном чеду, архимандрит Јован каже: „Нисте постали гори него што сте били. Животне околности откривају нас самима себи, уклањајући слој самозаваравања. Слава Богу за то! Веома је тешко видети саме себе, али то је неопходно за спасење. Ово откриће рађа самоукоравање и смирење – не лажно или театрално, већ оно од Бога. Захвалите Господу за ово искуство.“

„Особа може изгледати кротка, смирена, великодушна, једноставна, чиста и верујућа, док не подлегне искушењу; изазови често откривају да су људи зли, горди, безобзирни, подмукли и сластољубиви.“

Један од Светих је написао: „И с одра болести приносите хвалу Богу… Захвалношћу ослабите окрутну болест. Штавише, захвалност доноси духовну утеху болесној особи! Моћ живе вере преображава срце које је испуњено захвалношћу и које је негује. Стога је одар болести често место спознаје Бога и самоспознаје… Када душа окуси слаткоћу и мир које јој доноси захвалност, она жури к њој, као према уточишту; она жури тамо из тешких таласа роптања, малодушности и туге.“

Човек захвалан Богу захвалан је и људима око себе „чак и за најмање добро које му учине“.

Између осталог, „човек увек заборави добро које је учинио некоме, али никада не заборавља ни најмање добро које му је учињено. Никада не може заборавити чак ни најмањи чин милосрђа.“ Свети Пајсије даје следећи пример: Особа ове врсте „можда је некоме дала виноград и заборавила на то; али никада неће заборавити грозд који му је неко дао.“ Или, „човек је можда некоме дао мноштво разних дрвених икона и заборавио на то; али ако му неко поклони мајушну пластичну икону, упркос ниској цени иконе, он осећа чисту радост. Пун захвалности, размишљаће како да узврати услугу. Таква особа може изградити читаву цркву, донирати земљу за изградњу и једноставно заборавити на то. Дакле, прави духовни приступ је следећи: сећајте се доброг (чак и најмањег) који су вам други учинили.“

„Ако неко игнорише добро које му је учињено и, напротив, сећа се добра које је учинио другима, то је супротно ономе што Христос жели од нас.“

Дакле, „морамо бити захвални нашим ближњима, а ко је захвалан људима, он је, такође, захвалан и Богу. Захвалност је знак смиреног и Богу посвећеног духа.“

Бог воли захвалне, а ако човек уме да види и цени милости Божје, онда их прима стално и постојано.

Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christian

https://svetosavlje.org/zahvalnost-je-plod-zive-vere-u-boga-beseda-na-jevandjelje-po-luki-17-15-19/

Psihoterapija/Novi Sad

Psihološko savetovanje/Novi Sad

Psiholog/Novi Sad

Psiholog/Dunja Topalski

Topalski/Novi Sad

Женска и мушка мама

Распад традиционалних полних улога жене и мушкарца битно се одразио на начин на који волимо, ступамо у љубавне везе или брак, заснивамо породицу. Промене у улогама жене и мушкарца су се одразиле и на улоге мајке и оца. У традиционалној култури мајка је задужена за пружање љубави, а отац за дисциплиновање детета. То је омогућавало да деца добију од родитеља оно што им је потребно за исправан развој у одрасле самосталне људе: љубав и дисциплину.

Данас је све више породица у којима се родитељи не понашају као мама и тата, већ као две маме: као женска мама и као мушка мама. И он и она се труде да детету пруже што више љубави, што некада доводи до правог такмичења између њих. Док је у савременом васпитању принцип љубави истакнут и стављен у први план, принцип дисциплине, израз очинског и мушког је занемарен.

Зашто је дошло до ове промене, и како на будуће генерације утиче то што добијају пуно љубави и премало дисциплине?

Сазнања које нам је у протеклих стотину година почела доносити психоанализа, битно су утицала на наше колективно свесно и несвесно. Општеприхваћена је чињеница да се деца која од родитеља нису добила љубав развијају у неуротичне одрасле личности. Не желећи да праве ту грешку многи су поверовали да би супротно родитељско понашање – стално показивање и доказивање љубави – било кључно за развој детета у самосталну и ментално здраву одраслу особу. Усмеравајући се на дететов доживљај вољености, родитељи су открили да сваки покушај дисциплиновања који код детета изазива непријатност, оно доживљава као знак невољености. Не желећи да трауматизују дете, родитељи су престали да чине три ствари од којих се састоји дисциплина: да одбијају дететове жеље, да терају дете да ради корисне али непријатне ствари и да га кажњавају када заслужи. Тако се из савременог васпитања изгубио очински принцип, а тате су преузеле матерински принцип.

Даља судбина великог броја деце која су одрасла кроз васпитање у оквиру овакве идеологије „срећног детета” нам показује да смо из једне грешке отишли у супротну. Kао што не ваља начин васпитања заснован на дисциплини без показивања љубави, тако не ваља ни начин васпитања у коме постоји показивање љубави, али без дисциплине. Деци јесте потребна љубав, али исто тако и дисциплина.

Данас је јасно да размажена и презаштићена деца нису довољно опремљена за самостални живот. Уместо у дететова осећања, родитељи треба да гледају у свој удаљени циљ: оспособити дете за самостални живот у људском друштву. Уместо да га стално усрећују, треба да му помогну да само себи нађе срећу у животу.

Извор

др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/zenska-i-muska-mama/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс