веза

ГЛАД ЗА ПАЖЊОМ

Може ли се бити љубоморан само када су људи у питању? Може ли неко, на пример, бити љубоморан на партнеров посао или на партнеров хоби? Да ли је то уопште љубомора и могу ли нам посао или хоби заиста „преотети” партнера?
Често се људи осећају невољено када примете да се партнер посвећује нечему другом уместо да се посвети њима. Тачно је да ово осећање личи на осећање љубоморе. Ако мало боље погледамо шта је то што се тражи од партнера, видећемо да се од њега тражи да се посвети особи, да је гледа, примећује, слуша, да са њом разговара, да јој посвети неко време – једном речју да јој посвећује своју пажњу.
Захтев партнеру да покаже одређену количину пажње може бити сасвим примерен, али може бити и претеран. Kада једна особа тврди да воли другу, она у ствари тврди да јој је друга особа веома важна. А начин да се то покаже јесте да јој се посвети пажња. Дакле, посвећивање пажње јесте један од основних знакова и љубави и љубазности. Ако је веза таква да партнер особи не показује ни минимум пажње, тада је њен захтев за пажњом и њен протест нешто сасвим легитимно. А данас је много таквих веза у којима су се партнери међусобно отуђили тако да не размењују ни елементарну пажњу.
Али постоје и људи који имају веома велики апетит за партнеровом пажњом: никад им није довољно, траже увек још. Они, у ствари, хоће да им партнер, ако их воли, стално посвећује пажњу. Њихова погрешна формула љубави је да мисле да су важни само ако партнер гледа у њих, а ако гледа у нешто друго, тада мисле да му је то друго важно, а да су они неважни. Дакле, ако ме гледа, ако ми посвећује пажњу он ме воли, а када престане да ме гледа, престао је да ме воли. И зато је њихово осећање вољености веома нестабилно јер сваки пут када партнер скрене поглед, они претрну јер мисле да је љубав престала.
Људи изједначују љубав и пажњу, а у ствари треба да науче да их раздвоје, да схвате да их њихови партнери воле и онда када их не гледају, када не мисле о њима, када се концентрисано баве неком другом активношћу. Треба схватити да други може снажно да воли и онда када уопште није физички присутан, када се налази на неком удаљеном месту, када комуникација не постоји.
Сви смо били гладни сталне пажње јер свако мало дете мисли да га воле само док га гледају и на њега обраћају пажњу. Децу треба учити да их маме воле и онда када су на послу. Јер када мама малог детета дође са после и каже „Цео дан сам мислила на тебе и јако си ми недостајао”, дете схвати да оно постоји у маминој свести и онда када она не гледа у њега. Љубав није повезана само са погледом, али ако никад не гледамо, онда је то презир.

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/glad-za-paznjom/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.

СЛОБОДА И ВЕЗАНОСТ

На први поглед су љубав, односно емоцинално везивање за једну особу и лична слобода у међусобно супротстављеном односу. Јасно је да особа која се емоционално веже за једну особу више не може да ради бројне ствари које би могла када би била невезана. И зато многи одбијају да се емоционално вежу јер у томе виде губитак личне слободе. Речи везивање, веза и обавеза у нашим дословним умовима изазивају такве слике које делују одбојно.

Највећи отпор према везивању имају они који у емоционалној везаности виде двоструку губитак слободе да се чине забавне ствари које везаност искључује и заробљеност у вези која на крају нужно постаје монотона и досадна.

Насупрот томе, све је више доказа да је емоционално везивање предуслов квалитетног живота. Kао прво, како је емоционално везивање психолошки механизам који је у основи осећања љубави, ако нема везивања нема ни љубави. То значи да људи који се константно емоционално не везују нису у стању да доживе и осете тако важна осећања као што је осећање повезаности са другим људским бићем, осећање припадности, блискости… На темељу емоционалне везаности настаје читав спектар међуљудских појава које једном речју зовемо љубав.

И зато су људи који су на основу свог раног искуства и својих закључака о себи, другима и свету донели чврсту одлуку да се у животу не исплати емоционално везивати осуђени на живот без праве љубави. Kада волимо, када смо емоционално везани, тада осећамо да смо повезани са људима који нам емоционално значе, који су нам важни. Хронично невезани нису у стању то да доживе. Бити дуготрајно невезан је праћено једним више или мање јасним осећањем празнине и неиспуњености. Неки то емоционално стање јасно дефинишу као хронично осећање усамљености, као отуђеност од других људи. Повремено људи са нарцисоидним цртама личности, када закораче у четрдесете, постају свесни колико губе због своје смањене способности да воле друге тако да се обраћају психотерапеутима тражећи помоћ за јасно дефинисану тегобу: Мислим да ја никада нисам умео некога да волим.

Дакле, слика односа слободе и везивања може бити сасвим различита од оне на први поглед. Ту може помоћи разликовање које је увео Ерих Фром који је писао о слободи од нечега и о слободи за нешто. Поред слободе од емоционалног везивања, постоји и слобода за емоционално везивање; поред слободе од љубави, постоји слобода за љубав. Људи имају право да бирају, али су слободни само ако имају свест о томе како се одређени избори могу одразити на њихов живот. У супротном, бежање од лоших шаблона такође постаје лош шаблон.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне “Психополис” аутор је објавио у књизи  “Уловити љубав”.

http://milivojevic.info/sloboda-i-vezanost/

Go to Top