вера

Захвалност је плод живе вере у Бога – беседа на Јеванђеље по Луки (17, 15-19)

Јеромонах ЈОВАН Лудишчев

 

У име Оца и Сина и Светога Духа.

У данашњем читању Јеванђеља учимо о десет људи који су били губавци и које је Христос излечио, а само један од њих видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је (Лк. 17, 15-19).

Дакле, данашње читање Јеванђеља говори нам о Божјем милосрђу према човеку, о Божјој бризи и о томе како се човек одазива на милосрђе Божје.

Милосрђе које нам Бог показује доноси захвалност срцу; али ако ово милосрђе остане незапажено, остаћемо безосећајни и равнодушни према њему.

Осећај захвалности повезан је са живом вером у Бога, с нашим потпуним предавањем Његовој вољи и плод је тога (то је и разлог што је Христос рекао исцељеном човеку: „Вера твоја спасла те је.“). Дакле, само срце које јача своју веру у Божји Промисао способно је видети милосрђе које нас окружује.

Способност да приметимо Божји Промисао у свему што нам се догађа – било великом или малом, од важних догађаја до безначајних сусрета – заснива се на апсолутном, истинском уверењу да је све у нашем животу по вољи Божјој. И зато је Бог увек с нама. „Све што имамо, све што нам се догађа је од Бога, и догађа нам се по Његовој вољи… Ништа не може ометати Божје планове против Његове воље.“

Бог нас окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота.

Свети нас непрестано подсећају да нас Бог окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота; ми добијамо више Његове милости него што дишемо, па чак је и тренутак више од удаљености једног чина Божјег милосрђа од другог.

Способност да видимо Божје милосрђе мења, преображава и омекшава људско срце: „Ако душа промишља о делима љубави која показује Бог, ове мисли је надахњују да се вине у небо; ако душа промишља о мноштву грехова и обиљу Божје љубави, онда – видећи Божју бригу – осећа и доживљава Божји Промисао … И захвалност прожима душу.“

„Пред Богом се осећамо као неотплативи дужници, док нам Бог даје Своје благослове, један већи од другог.“ „Што боље себе упознајемо, боље осећамо своју апсолутну немоћ. Опажамо своју недостојност и незахвалност и истовремено опажамо колико је велико милосрђе Божје.“

Видевши своју беду и слабости, увиђамо обиље Божје љубави и стичемо осећај захвалности. Захвална особа је увек срећна, попут сиротог човека који узима било какву милостињу и драго му је да је прими, срећан је због најмањег дела Божје љубави. „Захвалност је наше признање Божје милости које нисмо достојни.“

Тада нас озарује мисао: „Да можемо живети хиљаду година, имати хиљаду срца, то не би било довољно да узвратимо Христу за Његову велику љубав (и милосрђе) које нам је показао и Који наставља да нам прашта, да нас трпи и очишћује Својом Божанском Крвљу.“

„И данас постоји толико пуно људи који су, чини се, упали у бездан греха и којима је, без обзира на то, Бог дао спасоносни подстицај да оживе своју душу… Они добијају овај подстицај и тада би требало да схвате чудо Божје љубави, трансформишући свој живот; и требало би истовремено да буду бескрајно захвални Богу и да верују у Његову моћ и милосрђе у будућности.“

„Након исповести човек треба да схвати да му је Бог показао милост. Требало би да се осећамо као човек коме је опроштен дуг и који дугује свом доброчинитељу. Дајте славу Богу, ако не желите да изгубите вољу и почините исте грехе.“

Ми чак и не обраћамо пажњу на многе проблеме јер пролазе незапажено. Међутим, гледајући уназад, не можемо а да не видимо да је у неком тренутку нашег живота постојао нерешив проблем, а онда је постојао још један, и сви су прошли, а нико не може објаснити како. Слична дела Божијег милосрђа – врло лична сваком од нас – многобројна су у нашем животу.

На свему захваљујте, каже апостол, јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол. 5, 18).

Црква има много молитви, у којима се излива благодарност човекове душе Богу за све милости којима је Он окружује. Које су то милости?

Свети пророк и псалмопевац Давид, видевши помоћ Господа, Који га није напустио у сред  многих невоља,  захваљује Богу јер Он:

услиша ме, и од свих невоља мојих избави ме (Пс. 33, 4); Онога Који је ставио душу моју у живот (Пс. 65, 9); јер у понижењу нашем спомену нас Господ, јер је до века милост Његова (Пс. 135, 23); Који очишћује сва безакоња твоја, и исцељује све болести твоје. Који избавља од трулежи живот твој, Који те венчава милошћу и добротама (Пс. 102, 3-4); Који даје храну свакоме телу (Пс. 135, 25); Који даје храну гладнима. Господ ослобађа сужње (Пс. 145, 7); Господ чува дошљаке, сироту и удову прима (Пс. 145, 9); Господ умудрује слепе, Господ подиже оборене (Пс. 145, 8).

Свети Тихон Задонски у својим молитвама захваљује Богу, јер:

„саздао си ме по Своме образу и подобију; мене палога искупио; о мени недостојном промишљао; мене грешног на покајање призвао; мене грешног ниси погубио, него по Својој благости трпео моје грехе; помогао ми у бројним искушењима, невољама и несрећама; сачувао ме у несрећним и смртним случајевима, тешио ме, безнадежног и очајног; мени недостојном дао храну која је ојачала моје немоћно тело; пружио ми одећу и склониште, у којем сам пронашао мир.“

Свети праведни Јован Кронштатски у својим молитвама, такође се обраћа Богу са захвалношћу:

„јер Си нас створио, за рођење у православној вери; за Пречисту Дјеву Марију, Заступницу спасења рода нашега; за свете угоднике Твоје, који се моле за нас; за Анђела Чувара; за богослужење, које одржава нашу веру и врлину; за Свето Писмо, за Свете Тајне, а посебно Твоје Тело и Крв; за тајанствене благодатне утехе, за наду да ћемо наследити Царство Небеско и сва блага Тобом дарована; јер си нас много пута спасио од љутих страсти.“

У акатисту „Слава Богу за све!“ приносимо захвалност Богу:

за великодушне поклоне Твог Промисла које Си нам показао (Икос 1), Који си нас позвао у живот (Икос 1), Који нам откриваш лепоту васељене (Икос 1), Који си нас заволео љубављу дубоком, неизмерном, божанском (Икос 12), за тајне и јавне милости Твоје (Икос 1), Који непрестано бдиш нада мном (Икос 5), Који премудро управљаш мојим животом (Икос 10), за сваки корак живота, за сваки тренутак радости (Икос 1), Који нам шаљеш невоље и жалости како би нас научио да саосећамо у туђим страдањима (Икос 9), за љубав сродника и за верност пријатеља (Икос 5), за одмор благодатног сна (Икос 4), за радостан осмејак зоре којом ме будиш (Икос 2), за нашу неутољиву жеђ за Богом (Икос 6), за све што нам откриваш по милости Својој, за све што скриваш од нас по мудрости Својој (Икос 7).

Свети Пајсије Атонски обраћа се Богу: „Господе мој, захваљујем ти свим срцем за све дарове Твоје, захваљујем Ти што опрашташ све моје грехе и незахвалност целог света и моју дубоку незахвалност.“

Свети нас инспиришу да „научимо да захваљујемо Богу за све и имамо срце које воли (брине).“

Незахвалност испуњава срце ако неко „не зна шта је милост, или себе сматра вредним тога, или тражи своја права на то.“

„Незахвална особа способна је да воли само себе и у том осећају је ограничена и слепа.“

Док доживљавамо патње понекад не видимо Божји Промисао, видимо само да наш живот још није сређен. Али Свети су знали да су сличне ситуације манифестације Божјег Промисла, и због тога, разлог за захвалност.

Архимандрит Јован (Крестјанкин) написао је једном од своје духовне деце: „Зашто вас толико брине неизвесност вашег живота? Верујем да је све у вашем животу сасвим логично и иде својим спорим темпом; једна ствар прати другу, последично и према Промислу. Треба да захвалите Господу што вам је дао снагу и време док све око вас (мислим на све што изгледа несређено), у вама и у вашој родбини, не сазри. И тада ће воће сазрети у право време.“

У другом писму отац Јован пише: „Заиста имате слабост, која је узрок вашег паничног става према животу. А та слабост је недостатак истинске вере у Божји Промисао и предавања себе, свега и свакога Његовој вољи… Штавише, све ово (ваше стање панике) је зато што заборављате Божје милосрђе и не захваљујете за све… Никада нећемо бити задовољни, никада неће бити довољно; бојимо се да и пука честица прашине може потамнити наш живот, било каква неизговорена туга или незнатни пропуст који може изгледати иритантно.“

Обраћајући се другом свом духовном чеду, архимандрит Јован каже: „Нисте постали гори него што сте били. Животне околности откривају нас самима себи, уклањајући слој самозаваравања. Слава Богу за то! Веома је тешко видети саме себе, али то је неопходно за спасење. Ово откриће рађа самоукоравање и смирење – не лажно или театрално, већ оно од Бога. Захвалите Господу за ово искуство.“

„Особа може изгледати кротка, смирена, великодушна, једноставна, чиста и верујућа, док не подлегне искушењу; изазови често откривају да су људи зли, горди, безобзирни, подмукли и сластољубиви.“

Један од Светих је написао: „И с одра болести приносите хвалу Богу… Захвалношћу ослабите окрутну болест. Штавише, захвалност доноси духовну утеху болесној особи! Моћ живе вере преображава срце које је испуњено захвалношћу и које је негује. Стога је одар болести често место спознаје Бога и самоспознаје… Када душа окуси слаткоћу и мир које јој доноси захвалност, она жури к њој, као према уточишту; она жури тамо из тешких таласа роптања, малодушности и туге.“

Човек захвалан Богу захвалан је и људима око себе „чак и за најмање добро које му учине“.

 

Између осталог, „човек увек заборави добро које је учинио некоме, али никада не заборавља ни најмање добро које му је учињено. Никада не може заборавити чак ни најмањи чин милосрђа.“ Свети Пајсије даје следећи пример: Особа ове врсте „можда је некоме дала виноград и заборавила на то; али никада неће заборавити грозд који му је неко дао.“ Или, „човек је можда некоме дао мноштво разних дрвених икона и заборавио на то; али ако му неко поклони мајушну пластичну икону, упркос ниској цени иконе, он осећа чисту радост. Пун захвалности, размишљаће како да узврати услугу. Таква особа може изградити читаву цркву, донирати земљу за изградњу и једноставно заборавити на то. Дакле, прави духовни приступ је следећи: сећајте се доброг (чак и најмањег) који су вам други учинили.“

„Ако неко игнорише добро које му је учињено и, напротив, сећа се добра које је учинио другима, то је супротно ономе што Христос жели од нас.“

Дакле, „морамо бити захвални нашим ближњима, а ко је захвалан људима, он је, такође, захвалан и Богу. Захвалност је знак смиреног и Богу посвећеног духа.“

Бог воли захвалне, а ако човек уме да види и цени милости Божје, онда их прима стално и постојано.

 


Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christian

https://svetosavlje.org/zahvalnost-je-plod-zive-vere-u-boga-beseda-na-jevandjelje-po-luki-17-15-19/

 

Psihoterapija/Novi Sad

Psihološko savetovanje/Novi Sad

Psiholog/Novi Sad

Psiholog/Dunja Topalski

Topalski/Novi Sad

ХРИШЋАНСКО ПОИМАЊЕ СЛОБОДЕ Протојереј Александар Шмеман

Данас се у целом свету, у најразличитијим његовим деловима, много говори о ослобађању. “Ослобођење” је, по свој прилици, један од најкарактеристичнијих и најпопуларнијих појмова нашега времена. Ослобођење тоталитарног режима, ослобођење од партијског надзора, од партијске идеологије. Ослобођење од колонијалног империјализма, ослобођење од фарисејства и материјализма друштва, ослобођење од сексуалних табуа, од морализма, од притиска друштвеног конформизма и томе слично.

Човек је некако, готово изненада, себе осетио поробљеним, играчком у рукама неких сила које сам не контролоше и над којима нема власти, и почео страсно да ишчекује ослобођење и да чезне за ослобођењем. И ја сам уверен да главна опасност те тежње јесте у томе то што већина људи ослобођење схвата у његовом негативном смислу – као уништење ове или оне препреке на путу до слободе, као борбу првенствено против нечега, а не за нешто. Укините колонијализам и – све ће процветати, уништите одвратни и мрски комунистички режим и партију, и – засијаће чиста слободна љубав! Авај, већина људи не зна да се ослобођење не исцрпљује само својим негативним садржајем или, другачије говорећи, не зна да је недовољно нешто укинути и уништити да би, самим тим, наступила слобода.

Јер човек столећима, као зачаран, понавља реч – “слобода”, а сама слобода остаје за њега недостижни и неоствариви идеал, и то је тако зато што, наравно, човек нема довољно одлучности и храбрости да се загледа у бездану дубину слободе, да се истински загледа у лице слободе. Достојевски је, чак, отворено тврдио да се човек уствари  боји слободе и да бежи од ње, јер је за његове малене снаге бреме слободе претешко, те да човек инстиктивно, а да тога није ни свестан, тражи оно чему би се могао подчинити и у име чега би се могао одрећи своје слободе. Истина човек потом почиње да се буни против онога чему се подчинио, али побуна још увек није слобода. Побуна је увек порицање и никада тврђење нечега.

И ево, куцнуо је час да подсетимо и себе и друге на то одакле се појавио, одакле нам је дошао тај тајанствени и готово несхватљиви појам слободе. Јер, човек, па чак ни велике и древне цивилизације хиљадама година уопште нису знализа појам слободе! Античка Јелада, на пример, схватала је слободу као слободу једног града од других градова, као независност једног народа од другог народа, али је без икаквих проблема живела са ропством, као и са потчињавањем свих апсолутној власти (владара). Древни Рим је створио систем права, но чим би неки туђинци одбацили божанскост и апсолутизам самога Рима, Рим би такве људе бацао лавовима и разапињао на крстове. И у древном Риму је господарило ропство, господарио је непроменљиви сакрализовани државни поредак, и свако довођење у питање тог поретка сматрало се преступом који је заслуживао смрт.

Но, појам слободе уопште није тако једноставан и тако самоочигледан, као што то мисле савремени”прпроци” и идеолози свих могућих “ослобођења”, јер ствар је у томе што је појам слободе, пре свега, парадоксалан, а то значи да се не може извести самоочигледно из човековог животног искуства.

У природи  – треба ли то уопште доказивати? – нема слободе. У природи заиста господари апсолутни детерминизам, гвоздени закон узрочности, и сва је наука, у суштини, усмерена на то да схвати тај закон и да га дефинише. Али тада и човек, ако он није ништа друго до искључиво део природе, ако он јесте само та природа, не може да полаже право ни на какву слободу. Онда је и он, премда можда на један сложенији начин, подчињен истом закону детерминизма, узрочности – закону који не трпи, нити допушта икакве изузетке. И онда сва човекова размишљања о слободи нису ништа друго до празнословље без икаквог унутарњег садржаја.

Знам да ће многи напросто слегнути раменима када кажем једини, и то наглашавам, једини садржај саме речи слобода јесте религијско поимање човека, тј. оно поимање које човека не своди искључиво на “природу”. Ако желимо да од негативног поимања ослобођења дођемо до позитивног поимања слободе, не можемо а да не усмеримо свој поглед тамо где је реч “слобода” први пут засијала на нови начин, где се преиспунила дотад нечувеним садржајем и до тага небивалом силом, а то значи – ка Евангелију и учењу Христовом.

У Евангелију читамо ове тајанствене речи: Познајте Истину – говори Христос – и Истина ће вас ослободити (Јн.8,32), или другачије речено, учинити слободнима. На другом месту онај ученик Христов који се највише потрудио да се учење Христово рашири по читавом свету, да би то учење предао људима сасвим другачијих култура и сасвим другачијих психолошких предпоставки, Св. ап. Павле, је такође, свеколико учење Христово свео првенствено на проповед слободе: Стојте у слободи коју вам је даровао Христос и недајте се изнова у јарам ропства ухватити (Гал. 5, 1).

 

Слобода у Евангелију…

Који је смисао те слободе, која је њена веза са Истином, и која је, са друге стране, њена веза са поимањем човека коме је потребно спасење, коме је потребан Бог, са поимањем човека које налазимо у читавом Светом Писму? Поновићу још једанпут, реч “слобода” која је пре тога имала само национални и државни смисао, тек је у Евангелију и једино је у Евангелију почела да се односи на човекову личност.

О том евангелском извору слободе у нашем свету ћемо говорити у следећој беседи.

***

И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе место где беше написамо: Дух Господњи је на мени; зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу.

Лк. 4, 18-19

Извор: Протојереј Василије Попов, Православље и слобода – зборник радова, Цетиње, 2006.

Go to Top