svađa

СЛУШАЊЕ И ЧУЈЕЊЕ У ЉУБАВИ

Тест за партнерски однос није ситуација у којој се он и она слажу око нечега, већ је то ситуација у којој се не слажу. Зато је управо начин на који партнери покушавају да реше своје конфликте један од главних фактора који одређују квалитет везе или брака.

Kонфликти у смислу да једна особа жели једно, а друга особа жели друго, саставни су део сваког односа, па и односа двоје људи који се воле. Немогуће је да она и он увек, из тренутка у тренутак, желе исто. Иако постоје парови у којима наизглед нема сукоба јер једна страна увек прихвата оно што жели друга страна, у питању је илузија: та страна која све прихвата заправо потискује сопствене жеље како би избегла свађу у односу. Та стратегија доприноси миру у односу, али није добра на дуге стазе јер је особа која се подређује хронично одвојена од својих жеља, а то значи отуђена од саме себе.

Да би веза или брак дугорочно функционисали, оба партнера морају прихватити чињеницу да ће у многим ситуацијама различито мислити и различито желети. Следеће што морају прихватити јесте чињеница да су те разлике нормалне и да немају везе са односом љубави који постоји између њих. Kада се појаве несугласице унутар неке складне везе или брака, партнери се труде да разумеју зашто онај други различито мисли или жели. А да би то схватили, они морају другог саслушати, а затим и чути оно што им говори. У том процесу они му могу помагати потпитањима како би што боље објаснио на чему заснива своје мишљење.

Тек када схвате зашто партнер мисли то што мисли, када схвате његову логику, они разумеју партнера. Они се тада могу сложити или не сложити с његовим размишљањем. Ако се не слажу са њим, тада могу аргументима „напасти” логику на којој он заснива своје мишљење или жеље.

 

Неслагање није одбацивање

Неки аутори ову врсту слушања партнера која води ка разумевању његове логике на основу које заснива своје различито мишљење или хтење називају „дубоко слушање”. Kада на овакав начин партнери приступају међусобним разликама, тада обоје имају утисак да их други чује и да их разуме, чак и онда када се не слаже са њима. Другим речима, овакви односи много су квалитетнији и блискији, а самим тим стабилнији и дуготрајнији.

Шта све спречава једну особу да не слуша и не чује, па самим тим и да не разуме другу особу у љубавној вези? Постоји неколико погрешних уверења које ометају „дубоко слушање” у вези или браку.

На првом месту су људи који не трпе различито мишљење код особе коју воле. Они верују да обоје увек морају мислити исто. Због тога, када се појави разлика, они „неће ни да чују”, тако да прекидају партера, почињу да вичу и слично. Они често погрешно мисле да ако партнер мисли друкчије, да им поручује да је он паметнији, а да су они глупи. Зато се некада и увреде када се појави разлика у мишљењу.

Постоје они који не разликују разумевање од слагања. То значи да ако разумеју, онда су се аутоматски сложили са партнером, то јест прихватили његово мишљење. То је веома погрешно јер разумети значи само знати зашто партнер размишља на одређени начин, што никако не значи да ће се сложити са његовим начином размишљања. Њима није познато правило да што боље разумеју партнера, то ће га боље упознати.

Има и оних који не разликују себе од свог размишљања о некој ствари. Последица је то што, када се партнер не слаже са њима око те ствари, када одбаци неки њихов аргумент, они погрешно мисле да је партнер одбацио њих као особе. А то доживљавају као престанак љубави, тако да се или повлаче из односа и данима игноришу партнера или тако што вређају, покушавајући да „изједначе” у одбацивању.

Не избегавати „непријатан” разговор

Оно што такође треба знати јесте да различито мишљење или жеља, нарочито када се тиче неке теме која је особи веома важна, код ње изазива непријатност. Та непријатност често мотивише особу да прекине непријатан разговор и да га касније избегава. То је погрешно поступање јер се са том непријатношћу треба суочити и треба је истрпети док партнер не објасни свој став.

Све је више бракова где долази до развода не због насиља или алкохола, већ зато што се један партнер осећа отуђеним, несхваћеним, што дуго времена не осећа блискост са другим. А „дубоко слушање” може све то да спречи.

 

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

Овај чланак је обљављен на сајту Politika.rs

https://www.politika.rs/sr/clanak/481542/Zoran-Milivojevic-za-Politiku-Slusanje-i-cujenje-u-ljubavi

ЉУБОМОРА И ЗАВИСТ

Kада неко изговори: љубоморан је на мој успех (нови ауто, вишу плату, итд.), показао је да не познаје разлику између љубоморе и зависти. А познавање разлика између емоција – емоционална писменост – веома је важно не само у партнерским односима, већ и у свим међуљудским односима. Kада неко зна чему одређене емоције служе, када их може препознати и именовати, тада може боље разумети себе и своје реакције, али и друге људе.

За разлику од зависти, љубомора подразумева постојање љубави. Прво неко мора волети, а тек затим се плашити да ће му ту љубав неко „украсти”. Завист искључује љубав тако да је нема у односима љубави, па ни у искреним пријатељским односима. Док је за љубомору потребно троје, где је трећи стварни или умишљени ривал, за осећање зависти је потребно двоје.

Завист није, како се то често поједностављује, исто што и жеља да се има оно што има други. Да би особа осетила осећање зависти, она мора да се такмичарски упоређује са другима. Из тог разлога је завист веома честа унутар исте генерације – генерацијска завист. Kада особа која се упоређује са другим види да други има неку особину или вредност коју она цени, она тада не види да је други добар, већ види да је други бољи од ње. А то је води ка сазнању да је она у истој оној мери у којој је он бољи од ње гора од њега. На тај начин свест о туђем успеху постаје свест о сопственом неуспеху, рађајући непријатно и болно осећање зависти.

Kако се особа која завиди сматра мање вредном или нижом, а другог вишим, непријатност зависти је могуће смањити ако се смањи та претпостављена вертикална разлика. То је могуће на два начина: или ће особа обезвредити или уништити оно што другом даје предност или ће се потрудити да и она развије или стекне исту такву или још већу вредност. Први начин је много лакши и бржи, па га многи бирају понашајући се по систему „да суседу цркне крава”. А када то чини много људи, то постаје ствар групног менталитета.

Kада у друштву превлада динамика деструктивне зависти, тада постаје опасно бити успешан, истицати се и бити бољи од других. Kако нема успешног друштва без успешних појединаца, агресивно непријатељство „браће и сестара” је велика препрека општем бољитку. Излаз је да престанемо да се поредимо са другима и да схватимо да нам туђи успех не одузима вредност.

Завист такође често бркамо са поштовањем. Kада неко похваљујући говори о „завидном нивоу”, треба га исправити да је вероватно мислио на узоран ниво. На тај начин унапређујемо нашу колективну емоционалну писменост.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне „Психополис“ аутор је објавио у књизи  „Уловити љубав“.

http://milivojevic.info/ljubomora-i-zavist/

КОНФЛИКТ

Kонфликт – (лат. цонфлицтус = сукоб, судар, борба; спор, свађа) Сукоб опречних ставова, импулса, интереса или тежњи. Он је често тешко решив и отуда је извор менталне неравнотеже. K. може бити спољашњи, између два или више лица (интерперсонални конфликт), или друштвених група (социјални конфликт), али психологија поглавито проучава унутрашњи (интраперсонални к.). Унутрашњи конфликт је врста фрустрације код које ометање потребе или жеље долази изнутра. Kонфликт је унутрашњи сукоб двају различитих, по интензитету приближно истих, али по смеру деловања супротних мотива или неспојивих циљева.

Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КРИЗА ИДЕНТИТЕТА

По Ерику Х. Ериксону (Erikson),психичко стање у једном прекретном периоду (пубертет, венчање и сл.) у којем услед нарушавања осећања континуитета и истоветности ја настају тешкоће у осећању идентитета. K.и. прво је проучавана приликом рехабилитације америчких ратних ветерана који су „изгубили осећање личног идентитета и историјског континуитета“, као и код младих делинквентних особа које су имале проблеме са самоодређењем. Тако је Ериксон преко абнормалних појава, дошао до открића нормалне кризе у развоју идентитета. Није свака к. и нездрава, она је често плодан моменат за преокрет у развоју, шанса за успешно одрастање. Патолошке кризе доводе до узалудног трошења енергије, до иреверзибилних промена и до психосоцијалне изолације, док нормалне, развојне кризе воде вишем ступњу психо – социјалне интеграције, реверзибилне су и отварају нове могућности сазревања. На сваком од ступњева развоја идентитета долази до одређених тешкоћа у формирању стабилног идентитета. Нови стадијум увек је изазов и „потенцијална криза услед радикалне промене перспективе“, каже Ериксон. Трагање за личним идентитетом је неизвестан и тежак пут испуњен сумњама, лутањем, кризама и експериментисањем са различитим улогама.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

Go to Top