слобода

СЛОБОДА И ВЕЗАНОСТ

На први поглед су љубав, односно емоцинално везивање за једну особу и лична слобода у међусобно супротстављеном односу. Јасно је да особа која се емоционално веже за једну особу више не може да ради бројне ствари које би могла када би била невезана. И зато многи одбијају да се емоционално вежу јер у томе виде губитак личне слободе. Речи везивање, веза и обавеза у нашим дословним умовима изазивају такве слике које делују одбојно.

Највећи отпор према везивању имају они који у емоционалној везаности виде двоструку губитак слободе да се чине забавне ствари које везаност искључује и заробљеност у вези која на крају нужно постаје монотона и досадна.

Насупрот томе, све је више доказа да је емоционално везивање предуслов квалитетног живота. Kао прво, како је емоционално везивање психолошки механизам који је у основи осећања љубави, ако нема везивања нема ни љубави. То значи да људи који се константно емоционално не везују нису у стању да доживе и осете тако важна осећања као што је осећање повезаности са другим људским бићем, осећање припадности, блискости… На темељу емоционалне везаности настаје читав спектар међуљудских појава које једном речју зовемо љубав.

И зато су људи који су на основу свог раног искуства и својих закључака о себи, другима и свету донели чврсту одлуку да се у животу не исплати емоционално везивати осуђени на живот без праве љубави. Kада волимо, када смо емоционално везани, тада осећамо да смо повезани са људима који нам емоционално значе, који су нам важни. Хронично невезани нису у стању то да доживе. Бити дуготрајно невезан је праћено једним више или мање јасним осећањем празнине и неиспуњености. Неки то емоционално стање јасно дефинишу као хронично осећање усамљености, као отуђеност од других људи. Повремено људи са нарцисоидним цртама личности, када закораче у четрдесете, постају свесни колико губе због своје смањене способности да воле друге тако да се обраћају психотерапеутима тражећи помоћ за јасно дефинисану тегобу: Мислим да ја никада нисам умео некога да волим.

Дакле, слика односа слободе и везивања може бити сасвим различита од оне на први поглед. Ту може помоћи разликовање које је увео Ерих Фром који је писао о слободи од нечега и о слободи за нешто. Поред слободе од емоционалног везивања, постоји и слобода за емоционално везивање; поред слободе од љубави, постоји слобода за љубав. Људи имају право да бирају, али су слободни само ако имају свест о томе како се одређени избори могу одразити на њихов живот. У супротном, бежање од лоших шаблона такође постаје лош шаблон.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне “Психополис” аутор је објавио у књизи  “Уловити љубав”.

http://milivojevic.info/sloboda-i-vezanost/

ХРИШЋАНСКО ПОИМАЊЕ СЛОБОДЕ Протојереј Александар Шмеман

Данас се у целом свету, у најразличитијим његовим деловима, много говори о ослобађању. “Ослобођење” је, по свој прилици, један од најкарактеристичнијих и најпопуларнијих појмова нашега времена. Ослобођење тоталитарног режима, ослобођење од партијског надзора, од партијске идеологије. Ослобођење од колонијалног империјализма, ослобођење од фарисејства и материјализма друштва, ослобођење од сексуалних табуа, од морализма, од притиска друштвеног конформизма и томе слично.

Човек је некако, готово изненада, себе осетио поробљеним, играчком у рукама неких сила које сам не контролоше и над којима нема власти, и почео страсно да ишчекује ослобођење и да чезне за ослобођењем. И ја сам уверен да главна опасност те тежње јесте у томе то што већина људи ослобођење схвата у његовом негативном смислу – као уништење ове или оне препреке на путу до слободе, као борбу првенствено против нечега, а не за нешто. Укините колонијализам и – све ће процветати, уништите одвратни и мрски комунистички режим и партију, и – засијаће чиста слободна љубав! Авај, већина људи не зна да се ослобођење не исцрпљује само својим негативним садржајем или, другачије говорећи, не зна да је недовољно нешто укинути и уништити да би, самим тим, наступила слобода.

Јер човек столећима, као зачаран, понавља реч – “слобода”, а сама слобода остаје за њега недостижни и неоствариви идеал, и то је тако зато што, наравно, човек нема довољно одлучности и храбрости да се загледа у бездану дубину слободе, да се истински загледа у лице слободе. Достојевски је, чак, отворено тврдио да се човек уствари  боји слободе и да бежи од ње, јер је за његове малене снаге бреме слободе претешко, те да човек инстиктивно, а да тога није ни свестан, тражи оно чему би се могао подчинити и у име чега би се могао одрећи своје слободе. Истина човек потом почиње да се буни против онога чему се подчинио, али побуна још увек није слобода. Побуна је увек порицање и никада тврђење нечега.

И ево, куцнуо је час да подсетимо и себе и друге на то одакле се појавио, одакле нам је дошао тај тајанствени и готово несхватљиви појам слободе. Јер, човек, па чак ни велике и древне цивилизације хиљадама година уопште нису знализа појам слободе! Античка Јелада, на пример, схватала је слободу као слободу једног града од других градова, као независност једног народа од другог народа, али је без икаквих проблема живела са ропством, као и са потчињавањем свих апсолутној власти (владара). Древни Рим је створио систем права, но чим би неки туђинци одбацили божанскост и апсолутизам самога Рима, Рим би такве људе бацао лавовима и разапињао на крстове. И у древном Риму је господарило ропство, господарио је непроменљиви сакрализовани државни поредак, и свако довођење у питање тог поретка сматрало се преступом који је заслуживао смрт.

Но, појам слободе уопште није тако једноставан и тако самоочигледан, као што то мисле савремени”прпроци” и идеолози свих могућих “ослобођења”, јер ствар је у томе што је појам слободе, пре свега, парадоксалан, а то значи да се не може извести самоочигледно из човековог животног искуства.

У природи  – треба ли то уопште доказивати? – нема слободе. У природи заиста господари апсолутни детерминизам, гвоздени закон узрочности, и сва је наука, у суштини, усмерена на то да схвати тај закон и да га дефинише. Али тада и човек, ако он није ништа друго до искључиво део природе, ако он јесте само та природа, не може да полаже право ни на какву слободу. Онда је и он, премда можда на један сложенији начин, подчињен истом закону детерминизма, узрочности – закону који не трпи, нити допушта икакве изузетке. И онда сва човекова размишљања о слободи нису ништа друго до празнословље без икаквог унутарњег садржаја.

Знам да ће многи напросто слегнути раменима када кажем једини, и то наглашавам, једини садржај саме речи слобода јесте религијско поимање човека, тј. оно поимање које човека не своди искључиво на “природу”. Ако желимо да од негативног поимања ослобођења дођемо до позитивног поимања слободе, не можемо а да не усмеримо свој поглед тамо где је реч “слобода” први пут засијала на нови начин, где се преиспунила дотад нечувеним садржајем и до тага небивалом силом, а то значи – ка Евангелију и учењу Христовом.

У Евангелију читамо ове тајанствене речи: Познајте Истину – говори Христос – и Истина ће вас ослободити (Јн.8,32), или другачије речено, учинити слободнима. На другом месту онај ученик Христов који се највише потрудио да се учење Христово рашири по читавом свету, да би то учење предао људима сасвим другачијих култура и сасвим другачијих психолошких предпоставки, Св. ап. Павле, је такође, свеколико учење Христово свео првенствено на проповед слободе: Стојте у слободи коју вам је даровао Христос и недајте се изнова у јарам ропства ухватити (Гал. 5, 1).

 

Слобода у Евангелију…

Који је смисао те слободе, која је њена веза са Истином, и која је, са друге стране, њена веза са поимањем човека коме је потребно спасење, коме је потребан Бог, са поимањем човека које налазимо у читавом Светом Писму? Поновићу још једанпут, реч “слобода” која је пре тога имала само национални и државни смисао, тек је у Евангелију и једино је у Евангелију почела да се односи на човекову личност.

О том евангелском извору слободе у нашем свету ћемо говорити у следећој беседи.

***

И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе место где беше написамо: Дух Господњи је на мени; зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу.

Лк. 4, 18-19

Извор: Протојереј Василије Попов, Православље и слобода – зборник радова, Цетиње, 2006.

Go to Top