самоубиство

КАЗНА ЗА БЕЗОСЕЋАЈНОСТ

Зашто је друштво постало велики супермаркет у којем узимамо људе да бисмо их користили, а онда их враћамо уз рекламацију и узимамо неке друге људе.
Све је више аутора који сматрају да је у савременом западном друштву, којем и ми у великој мери припадамо, све мање љубави. Оцењује се да су појединци некако све више усмерени на себе, на своје жеље и потребе, а све мање на друге људе. Kао да други људи више нису тако важни као некада. На другога се гледа кроз призму користи, као на неки предмет који само служи задовољењу неке краткотрајне жеље. Kао да је људско друштво постало неки велики супермаркет у којем узимамо друге људе да бисмо их користили, а онда их враћамо уз рекламацију и узимамо неке друге људе. Овај тренд, који постоји поготову у млађој генерацији, многи називају нарцисоидност.
Данас многи сматрају да је нарцисоидна особа она која је заљубљена у саму себе, у своју лепоту или своју памет. Међутим, у миту о Нарцису самозаљубљеност није грех, већ је то казна за један друкчији грех. А тај оригинални грех је недостатак саосећања према другим људима, немање елементарне љубави према другима.
Иако се код нас одомаћила реч нарцис, она се на грчком правилно изговара наркис, као у речи наркоза, што означава некога ко је неосетљив за друге. У миту о Нарцису он је тај који нема никаквог саосећања са другим људима. Иако се у њега, због његове изузетне лепоте, многи заљубљују, он остаје тотално хладан на све њихове апеле да им поклони бар мало пажње. И чак онда када су они претили да ће се убити ако их не саслуша, Нарцис је остао без саосећања и чак им понудио свој мач за самоубиство. Такво његово понашање је разгневило богове зато што је показао да му недостаје саосећање, сажаљење и самилост. И управо је због тога Нарцис кажњен самозаљубљеношћу да се заљуби у онога са којим се никада не може спојити, а то је у самога себе. И управо у том тренутку када је спознао ужас и очај бића које снажно воли, а које је безнадежно раздвојено од особе коју воли, Нарцис се убио.


Љубав се појављује у разним облицима, постоје различите врсте љубави, од партнерске, еротске, па до пријатељске, љубави родитеља према деци, деце према родитељима, љубави браће и сестара. Без обзира на свој појавни облик, љубав је она сила која спаја појединце и чини да скуп појединаца постане нешто више од свог простог збира. Богова са Олимпа више нема да казне савремену нарцисоидност, већ ћемо се казнити сами у виду отуђења и усамљености. Љубав као емоционална веза између људи која чини да нам други људи значе једноставно нема алтернативу. И зато, волимо се, људи.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kazna-za-bezosecajnost/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

  • насиље рађа насиље

ЗЛОЧИН ИЗ СТРАСТИ

Ако моја бивша љубав одбија да ми се врати, она уништава мој живот, а то ми даје право да ја уништим њен. Шта је погрешно у оваквом размишљању?
Последњих година, сваких неколико месеци читамо о томе како се негде код нас догодила љубавна трагедија која укључује убиство, а некада и самоубиство. Сценарио је сличан: бивши муж или љубавник долази код своје бивше партнерке, тражи да му се она врати, а када она то одбија, тада на силу покушава то да изнуди, и када ни то не успе, постаје ирационално деструктиван према њој, другима и себи. Тако љубав постаје разлог за најтежи злочин. Неки то зову злочином из страсти. За већину људи реч страст има позитивно значење, иако је изведена из глагола страдати. Страст води у страдање јер страсна посвећеност нечему јесте фанатизам човека који због своје опседнутости занемарује многе друге важне ствари у свом животу.

у насиљу нема љубави

у здравој страсти нема насиља

Свака ирационалност има неку своју логику. Логика ових људи би се могла описати на следећи начин: „Она је моја једина љубав. Kада није самном, ја ужасно патим. Зато мени нема живота без ње. Мора ми се вратити. Ако неће да ми се врати, онда је окрутна јер ме присиљава да толико патим. Није у реду ја да будем несрећан, а она срећна. Kако је само безосећајна. Ако неће да буде моја, неће бити ничија. Тиме што одбија да се врати она уништава мој живот, а што ми даје право да ја уништим њен”. Другим речима, убица је желео да се она врати и да се све лепо заврши, а када није хтела лепо, морало је ружно.
Оно што претходи овом трагичном крају јесу године малтретирања и насиља, где он покушава да је натера да буде управо онаква какву је он жели. И када она то више не може или неће да подноси, и када коначно оде са децом, тада насилник постаје жртва тог њеног поступка. Тада овај доминантни „тиранин” показује колико је он у ствари зависан од партнерке, колико је слаб, колико се лоше осећа када га је напустила. Тада се може видети да се њихов однос не темељи на љубави, већ на посесивности, на примитивној жељи да се друга особа поседује. У таквом потпуном подређивању тражи се доказ њене љубави. Наравно, што је већа сумња да се заслужује љубав, то се и већи доказ тражи.

љубав рађа љубав

Оно што у целој ствари забрињава јесте то што се стиче утисак, бар на основу писања медија, да је ова појава учестала. Због тога се морамо борити против оваквих начина размишљања који могу довести до трагичних последица. Прави тренутак за то је онда када је наше дете „остављено” од његове или њене симпатије. Доживљај тог првог „одбацивања” често одређује како ће особа касније у животу реаговати на сличне ситуације. А наш главни задатак је да спречимо дете да верује да је остављено зато што није довољно лепо, паметно или вредно.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/zlocin-iz-strasti/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

(насиље, насиље у породици, насиље у браку, злочин, злочин из страсти, страст, острашћеност, страдати, страдање, напуштеност, љубав, посесивност, љубомора, патња, страх, агресија, агресивност)

Go to Top