родитељи

РОДИТЕЉИ ПЕТРА ПАНА

Старије генерације често критички примећују да начин на који живе млађи није добар. Младима се замера се да су претерано усмерени на уживање, да нису амбициозни, да су лењи и без радних навика, да не желе да емоционално и социјално одрасту и прихвате одговорност, да су предуго зависни од својих родитеља, да избегавају озбиљне везе и брак, да веома касно рађају децу или да избегавају да рађају…


Шта је довело до ових промена? Да ли постоји одговорност старије генерације за стање међу младима? Да ли су старији довољно учинили да млађе припреме за самостални живот?
Kада посматрамо однос наших родитеља према властитој деци, примећујемо да родитељи деци јасно показују да их воле. Ако су наша деца вољена, како то да желе да живе тако неодговорно? А ствари су веома логичне: када је детињство вољеног и срећног детета веома удобно, оно не жели да га напусти ни онда када телесно одрасте. Поготово зато што одраслост повезује са непријатношћу. Гледајући своје родитеље млада особа изводи закључак да бити одрастао значи стално радити, непрестано бити одговоран, жртвовати се за друге, занемаривати себе… Дакле, нешто потпуно неудобно.


А неки мисле да у одраслом добу могу наставити бајку срећног детињства кроз „праву” љубав. Тиме што родитељи стално показују своју љубав детету, они га науче шта љубав јесте. Из аспекта детета љубав је нешто што се добија и прима, а не нешто што се даје другима. Оно зна да је вољено када се сви око њега труде да га усреће, показујући му своју љубав не тражећи ништа заузврат. Млада особа схвати да има природно право на примање безусловне љубави.
То какве је неко имао односе (не)љубави у властитој породици током детињства и младости, битно утиче на касније партнерске односе те особе. Некада безусловно вољено дете, а сада безусловно вољени одрасли син или кћерка, од свог партнера очекује исту такву безусловну љубав. Онај кога су раније усрећивали родитељи, сада очекује да га исто тако усрећује партнер, наравно, ако је „прави”.

А у генерацији младих је све мање „правих” који су спремни да воле, не тражећи љубав заузврат. Све је више оних који траже да буду вољени, али не и да воле. И зато наша некада срећна деца превише често постају несрећни одрасли. На овај или онај начин су заробљени у илузији срећног детињства.
Нова генерација родитеља треба да научи да љубав, иако неопходна ипак није довољна. Погрешно би било закључити да превише љубави квари дете. Није могуће превише волети и љубав не може да поквари. Оно што квари је изостанак дисциплиновања. Јер васпитање и љубав нису исто.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/roditelji-petra-pana/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

САМОПОШТОВАЊЕ И САМОЗАДОВОЉСТВО

Сагледавање самога себе је специфична људска способност која нам омогућује оно што животиње не могу, а то је да имамо став према себи. На основу представе о себи човек је у могућности и да осећа различита осећања према себи – самоосећања. Ако желимо да будемо емоционално писмени, потребно је да познајемо и препознајемо нека од ових самоосећања, како код себе, тако и код других људи.
Самопоштовање је могуће доживети када неко сагледава самога себе и код себе налази неке позитивне карактеристике које сам високо цени. Kао што поштујемо друге када оцењујемо да су људи са одређеним квалитетима које високо ценимо, на исти такав начин се самопоштујемо када себе тако оцењујемо.
Самопоуздање је осећање које име особа која верује у своје способности. Суочена са неким изазовом или препреком, она осећа да јесте способна да то савлада.
Самољубав или љубав према себи је осећање које је могуће доживети када неко за себе сматра да је као целовита особа вредно људско биће. Самољубав треба разликовати од самољубља које означава негативну ситуацију када неко преувеличава себе и своје особине, а на рачун умањивања квалитета других људи.
Самозаљубљеност је осећање оних који себе идеализују и имају нереално позитивну слику о себи.
Било да је неко поносан на самога себе, било не некога са којим се поистоветио, понос је осећање за које је потребна публика. Kада је особа поносна на себе, она верује да је пред ауторитетом или групом показала неке своје квалитете због којих је тај ауторитет или група високо цени.
За разлику од поноса за који је потребна публика, самозадовољство је интимно осећање оних који сматрају да су у свим важним аспектима довољно добре особе.
Речи сујета и таштина дословно означавају празнину, тако да се односе на лажни понос, на самозаљубљеност и самопоштовање које је резултат умишљених квалитета. Не знајући за право значење речи сујета, људи је често погрешно користе уместо речи самопоштовање. На пример: „Kада ми је то рекла, прорадила ми је сујета”.
Самоосећања углавном настају у детињству тако што дете упамти доживљај који има када му родитељи и друге важне особе показују неко осећање. Kада се касније сети ситуације у којој су му родитељи показали љубав, оно може да осети љубав према себи. Kако је позитивна емотивна слика о себи важна у каснијем животу, веома је важно да одрасли показују деци своја осећања према њима: из показаног поштовања настаје самопоштовање, из показаног задовољства настаје самозадовољство, а из показаног веровања у дететове способности настаје самопоуздање.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/samopostovanje-i-samozadovoljstvo/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

 

Go to Top