психотерапија

  • лепа љубав

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ О ЉУБАВИ И БРАКУ: 7 начина како мушкарац види жену

Посматрајући годинама (као психотерапеут), а и самог себе испитујући, како мушкарац најчешће гледа жену, открио сам седам могућих типова мушкараца. Да покушам да их прикажем и донекле објасним:

Нежан поглед (и дуже гледање) мушкарца на жену, вероватно је најпожељнији јер је најближи оном идеалу мушкарца који очекује да кроз гледање (дуже гледање!) једног лепог дана види жену. Ово је прилика да је мушкарац заволи, и, можда, трајно воли (ето срећног брака!). Нежни (први) поглед мушкарца на жену, указује на срећно проведено рано детињство са мајком која је волела и мужа и дете, и била вољена.

воли мушкарац жену

волимо се!

Сажаљив поглед мушкарца на жену, открива нам мушкарца осећајног и сажаљивог, који је управо тако, од раног или познијег детињства, посматрао своју мајку, тип мученице (некад истина и самомученице), кињене на разне начине од мужа (његовог оца), можда и од њене или од његове породице. У случају брака са таквом женом (као што је била његова мајка), две су могућности честе. Или ће се муж претворити временом у свога оца, преко познатог и раширеног механизма „идентификације са агресором”, или ће истински и самосвесно исправљати (и можда исправити) лоше очево понашање према мајци, волећи своју жену такву каква је („мученички тип жене”, која ипак више пати, него што ужива у патњи); у најбољем случају, волећи је, исправиће је и приближити тако тзв. нормалној жени.

Kада мушкарац гледа на жену потцењивачки (некад и презриво), лош је то предзнак за његов будући брачни или ванбрачни живот. Он је тако научио да гледа сваку жену од раног или познијег детињства, јер је тако на његову мајку гледао његов отац. А зашто је тако гледао његов отац (деда, прадеда…) на жену? То је био најчешће „поглед на жену“ у српској патријархалној породици кроз векове. Потцењивачки однос балканског мушкарца према жени, најбоље показују српске народне пословице (нећу их овде наводити, свако их може наћи у Вуковим народним пословицама). Да потцењивачко-презрив однос мушкарца према жени није увек такав био, показују истраживања нашег познатог етнопсихолога Бојана Јовановића, а могу се наћи слични подаци и у вредној књизи др Миодрага Пурковића, проучаваоца српске средњовековне национално-црквене историје, под насловом Српска култура средњег века (Химелстир, Немачка, 1985.).

нема сажаљења

без сажаљења

Пожудан поглед мушкарца на жену, у првом реду је намењен њеном освајању: агресивном и сексуалном или прво сексуалном, па онда и агресивном. Моје дугогодишње искуство као психотерапеута са различитим типовима „освајања” жене од стране мушкарца, показали су ми да агресиван нагон у човеку, његова жеља за поседовањем и моћи, снажнија је, дуготрајнија и упорнија од сексуалног нагона и његових императивних захтева.

пожуда је лепа

романтика и сексуалност иду заједно

Правих еротомана (поремећај сексуалног нагона код мушкарца и жене-нимфоманке) мало је код оба пола. Отуд сексуална пожуда неких мушкараца крије њихову страсну жељу за поседовањем жене која се често, временом, претвара у безобзирно владање над женом, укључујући његово „право” на сексуални однос кад год зажели. Иако је жеља за поседовањем, као део агресивног нагона (и код мушкарца и код жене), природна, ова се жеља претвара у изопаченост онда када је мушкарац, због нечега значајног, постао и остао инфантилан од детињства. У пожудног мушкарца нема љубави, отуд опасност за њега да постане блудник, а не природни сејач живота. Обузетост таквог мушкарца жениним телом (чему данас „помаже“ сексуална клима у свету Запада) опасна је и за мушкарца и за жену, јер се код мушкарца може да претвори у сексуалну опсесивну неурозу, а жену да претвори у фригидну лутку која се купује.

Уплашен поглед мушкарца на жену, открива несигурног мушкарца – несигурног како у љубави, тако и у полним односима – коме ни отац ни мајка нису у детињству омогућили, својим конфликтним понашањем, да стекне довољну меру самопоуздања као душевно-духовно и као полно биће. Познати „кастрациони комплекс“ могао је да се у сину рано појави, било од грубог „кастрирајућег“ оца, или од типа „кастрирајуће“ мајке. Жена за таквог мушкарца представља онда сталну опасност; такви мушкарци или остају трајно неожењени, или несвесно бирају тип кастрирајуће жене. И у овом случају, као и у свим осталим, успешно, мање успешно или неуспешно васпитање још у раном детињству одредиће будући однос мушкарца према жени.

Равнодушан поглед мушкарца на жену означава различит ток мушког еротско-сексуалног живота: лишеног мајчинске љубави, изложеног утицају лоше мајке, снажно погођеног неком неуспелом љубави у адолесцентном добу. После оваквих и сличних раних траума у животу мушкарца, његове природне еротско-сексуалне потребе може одвести у различите облике понашања. Тако је могуће да постане хомосексуалац (дакле, не урођен, већ стечен), потом мрзитељ жена, али могуће је да се приближи и неком асексуалном обрту у полном животу. Равнодушан поглед према женама код мушкарца „природан” је код евнуха и у случајевима органских поремећаја хормона и мушког органа за сношај и оплођавање.
Послован поглед на жену, почео је преовлађивати од времена индустријске револуције на Западу и успона капитализма, да би у данашње време заузео скоро претежно место у односима мушкарца и жене, сводећи лагано, и природну потребу за љубављу, као и природну потребу за полним односима са супротним полом на пословну меру која води бригу у првом реду о корисности односа међу половима.

И после свих овде, на брзину набројаних „погледа мушкарца на жену“, овај пословни поглед указује на врхунац отуђења човека од човека, самим тим и на отуђење мушкарца од жене и обратно. Уместо погледа симпатије, онда могуће љубави, мушкарац посматра жену (али све чешће и жена тако гледа мушкарца) као објект, а не субјект у комуникацији. Љубав се изопачила у блуд (када су у питању полни односи), а егзистенцијална комуникација буберовског Ја-Ти односа, претвара се све чешће у корисност (пре свега материјалну) међусобних односа. Не знам колико сам успео да у овој краткој скици односа (погледа, гледања и виђења) мушкарца према жени, нешто кажем о стварним односима, данас, међу половима. Сигурно је да су ови односи далеко сложенији и разноврснији него што сам их ја овде приказао, само на основу површног „погледа” мушкарца на жену.

Остаје ми да као хришћански антрополог (по могућности објективан посматрач реалних збивања међу половима данас), с једне стране жалим због напредовале појаве отуђења међу људима у свету (следствено онда и међу половима), с друге стране да се надам поправљању оваквих односа у будућности. Битно је при томе питање да ли се људи (као појединци, не као народи) могу мењати у току једног, релативно дугог живота. Да ли се, дакле, потцењивачки, равнодушни, уплашени, блудни а посебно пословни поглед мушкарца на жену (и наравно, све чешће, такви исти поглед жене на мушкарца) могу исправити или не могу. Убеђења сам да је такво исправљање могуће, остаје, наравно, питање – како.

не знамо како

тако под старе дане

 

Извор:

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html?page=2

Одломак из књиге Владете Јеротића “О браку”, издавач Задужбина Владете Јеротића

Извор: Детињарије/Стил

 

 

Psihoterapija/Novi Sad

Psihološko savetovanje/ Novi Sad

Psiholog/Novi Sad

Psiholog/Dunja Topalski

Psiholog/Topalski

Topalski/Novi Sad

Tars/Topalski/Novi Sad

Асертивни тренинг

(енгл. assertiveness training) Поступак планског и систематског вежбања исувише плашљивих, песимистичних, интровертних, неповерљивих, несигурних, зависних и пасивних особа да постану предузимљивије, продорније и самопузданије у свом деловању, нарочито у интерперсоналним односима. Такви бојажљиви појединци се у врло једноставним ситуацијама подстичу да изразе своје мишљење, да се супротставе јавно и да слободно , без страха, одбију да ураде оно што не желе, а да их због тога касније не гризе савест. Пример за углед им је често понашање терапеута, који им показује како могу да буду борбенији, без осећања страха или кривице. А.т. повучене и превише мирне људе вежба да се доследно и упорно боре за остваривање својих легитимних права, без страха и без осећања кривице.

 

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

КУЛТУРА ТОЛЕРИСАЊА

„Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо”.

Живимо у времену када је толерантност не само висока друштвена вредност, већ и начин живљења и преживљавања. Толерантност је постала императив политичке коректности. Повремено смо сведоци парадокса да борци против нетолеранције постају веома нетолерантни према онима који, по њиховом мишљењу, немају право да буду нетолерантни.


Али шта је то толерантност? Kаква је то врста међуљудског односа? Да ли је то нека врста љубави?

Многи сматрају да је толерисање неке појаве исто што и њено прихватање или поштовање. И када неко покушава некога да натера да прихвати нешто што му је неприхватљиво, да му се свиђа оно што му се не свиђа, да поштује оно што презире, тада наступа проблем. Захтев за овако схваћену толерантност само подгрева постојећу нетолерантност.

Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо. И у латинском је слично јер је етимологија речи толеранција повезана са речју подношење.

А када трпимо? Онда када нешто или неко угрожава неке наше вредности, када нам се нешто не свиђа, када нас узнемирава, иритира, када нам је непријатно.

Супротност је нетолеранција, нетрпељивост. Тим речима описујемо особу којој је веома непријатно тако да почиње да се понаша агресивно, насилно, деструктивно. И управо преко ове супротности можемо схватити право значење трпељивости. Трпељиви смо онда када нам се нешто не свиђа, али када због тога нисмо агресивни. Толерантност је ненасиље.

Дакле, толерантност није ни прихватање, ни поштовање нечега. Управо обрнуто. Она је облик људског понашања према ономе што дата особа не прихвата и што јој се не свиђа. Kао што неко има право да му се нешто свиђа, тако неко други има право да му се то исто не свиђа. Проблем настаје онда када први покушавају да увере друге, или да други увере прве. Kада су њихови ставови непомирљиви, једино решење које омогућује да остају у комуникацији, у истом простору јесте да толеришу једно другога.


Иако је трпељивост важна у блиским односима, односима љубави, она ипак много више припада јавном простору и јавној комуникацији. Више него љубави, она припада љубазности. А љубазност је када се понашамо као да волимо, иако можда не волимо. Да бисмо били културни, морамо се самоконтролисати, владати собом. Нема културе без толерантности.

А када људи схвате да нису дужни ни да прихвате ни да цене оно што је супротно њиховим вредностима, већ само да не показују агресивност, проценат толерантних се драстично повећа.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kultura-tolerisanja/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

Култура толерисања/

Толерантност/Трпењивост/

Однос љубави/

Психолошко саветовање/Нови Сад/

Топалски/Нови Сад/

 

(култура толерисања, поштовање, трпељивост, владати собом, агресивност, култура, умеће толерисања, нетолерантност, ненасиље)

МУШКИ СТРАХ ОД ТЕРАПИЈЕ

Kада заљубљеност прође, она и он често почињу да схватају да се у многим стварима значајно разликују. Наступа период обостраног незадовољства, неке врсте борбе у односу у којој обоје покушавају да оног другог натерају да се понаша у складу са њиховим концептом везе. Резултат је или период нестабилности који пре или касније доводи до раскида или развода, или трајна нестабилност која може трајати деценијама. Партнери који су у хроничном конфликту за себе мисле да су објективни и неутрални у својим проценама и изводе закључак да су жртва дате везе или оног другог партнера. Често од пријатеља траже и добијају подршку за свој доживљај стварности у вези, што их учвршћује у њиховим позицијама. Уместо тога било би добро да потраже помоћ психотерапеута или саветника који је специјализован за рад са паровима. Такав стручњак није неки судија који ће одредити ко је у праву, већ неко ко пару може помоћи да превазиђе неспоразуме, да се боље договори и промени негативне обрасце комуникације и заједничког живота. Брачно или партнерско саветовање је многима помогло да превазиђу проблем и поправе односе, да је просто штета да се неко разведе, а да није покушао са терапијом за парове. Поготово сада када добри стручњаци у овој области код нас нису више реткост. страх од терапије

Али, мушкарци су ти који ову предност не увиђају. За разлику од њих жене не сматрају да је признати постојање проблема нешто негативно. Оне много лакше траже и прихватају помоћ. Чест је случај у партнерској терапији да је жена месецима и годинама упозоравала на постојање проблема, инсистирала да се потражи помоћ, а да је мушкарац био тај који је то одбијао и негирао проблем или умањивао његов значај. А када је видела да се њен партнер неће променити у оним стварима које јој толико сметају, жена је почела да се емоционално удаљава од њега са одлуком да треба да га остави. Тек када виде да се жена емоционално повукла, мушкарац добија мотив за рад на односу и инсистира на посети психотерапеуту. Kада коначно дођу, терапеуту је веома тешко да ради са неким ко је само физички присутан у односу којег је емоционално напустио. Да је мушкарац раније прихватио терапију за парове, шансе да поправе однос и остану заједно би биле много веће.

Зашто мушкарци избегавају психотерапију? Углавном јер имају „мушке” заблуде о доласку на психотерапију: да би тиме показали да су луди; да су глупаци који сами не могу да реше проблем; да су неспособни; да су слабићи; итд. Заблуда би било мање да психотерапеути више излазе у јавност и да боље објашњавају шта је психотерапија и које су њене благодети.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне “Психополис” аутор је објавио у књизи  “Уловити љубав”.

http://milivojevic.info/muski-strah-od-terapije/

 

 

(брак, развод брака, психологија, психолог, саветовање, подршка, психотерапија, породични односи, партнерски односи, депресија, депресивност, ментално здравље, емоције, контрола емоција, регулација емоција, бес, кривица, љубомора, стид, срамота, анксиозност, анксиозни поремећај, стрес, стрес на послу, напади панике, страх, усамљеност, задобољство, радост)

ШТА ЈЕ ДЕПРЕСИЈА

Шта је депресија?

Депресија (велики депресивни поремећај) је честа и озбиљна медицинска болест која негативно утиче на ваше осећаје, начин размишљања и понашање. Срећом, такође се лечи. Депресија изазива осећај туге и / или губитак интереса за активности у којима сте некада уживали. То може довести до различитих емоционалних и физичких проблема и може смањити вашу способност да функционишете на послу и код куће.

depresija

depression

Симптоми депресије могу варирати од благе до тешке и могу укључивати:

Осећате се тужно или имате депресивно расположење

Губитак интереса или задовољство у активностима које су се некада уживале

Промене у апетиту – губитак тежине или добитак без везе са дијетом

Проблеми са спавањем или превише спавања

Губитак енергије или повећан умор

Повећање бесциљне физичке активности (нпр. Немогућност мирног седења, ходања „тамо вамо“, увијања руку) или успорених покрета или говора (ове радње морају бити довољно озбиљне да би их други могли уочити)

Осећам се безвредно или криво

Потешкоће у размишљању, концентрацији или доношењу одлука

Мисли о смрти или самоубиству

Симптоми морају трајати најмање две недеље и морају представљати промену вашег претходног нивоа функционисања за дијагнозу депресије.

Такође, медицинска стања (нпр. Проблеми са штитном жлездом, тумор на мозгу или недостатак витамина) могу имитирати симптоме депресије, па је важно искључити опште медицинске узроке.

Процењује се да депресија погађа једну од 15 одраслих особа (6,7%) у било којој датој години. А свака шеста особа (16,6%) ће у неком тренутку свог живота доживети депресију. Депресија се може јавити у било ком тренутку, али у просеку се први пут јавља током касних тинејџера до средине 20-их. Жене чешће од мушкараца доживљавају депресију. Неке студије показују да ће једна трећина жена током свог живота доживети велику депресивну епизоду. Постоји висок степен наследности (приближно 40%) када рођаци првог степена (родитељи / деца / браћа и сестре) имају депресију.

Депресија се разликује од туге или жалости

Смрт вољене особе, губитак посла или прекид везе тешка су искуства за особу. Нормално је да се осећај туге или туге развија као одговор на такве ситуације. Они који доживљавају губитак често би себе могли описати као „депресивне“.

Смрт вољене особе, губитак посла или прекид везе тешка су искуства за особу. Нормално је да се осећај туге или туге развија као одговор на такве ситуације. Они који доживљавају губитак често би себе могли описати као „депресивне“. Али бити тужан није исто што и имати депресију. Процес туговања је природан и јединствен за сваког појединца и дели неке од истих карактеристика депресије. И туга и депресија могу укључивати интензивну тугу и повлачење из уобичајених активности. Такође се разликују на важне начине:

    У тузи болна осећања долазе у таласима, често помешана са позитивним сећањима на преминулог. У великој депресији, расположење и / или интересовање (задовољство) смањују се током највише две недеље.

    У тузи се обично одржава самопоштовање. У великој депресији су честа осећања безвредности и гнушања према себи.

   У тузи, мисли о смрти могу испливати на површину када размишљају или маштају о „придруживању“ преминулој вољеној особи. У великој депресији мисли су усредсређене на окончање нечијег живота због осећаја безвредности или недостојности живљења или неспособности да се носе са болом депресије.

    Туга и депресија могу истовремено постојати. За неке људе смрт вољене особе, губитак посла или жртва физичког напада или велике катастрофе може довести до депресије. Када се туга и депресија истовремено јављају, туга је тежа и траје дуже од туге без депресије.

Али бити тужан није исто што и имати депресију. Процес туговања је природан и јединствен за сваког појединца и дели неке од истих карактеристика депресије. И туга и депресија могу укључивати интензивну тугу и повлачење из уобичајених активности. Разликовање туге од депресије је важно и може помоћи људима да добију помоћ, подршку или лечење које им је потребно.

Фактори ризика за депресију

Депресија може погодити било кога – чак и особу за коју се чини да живи у релативно идеалним околностима. Неколико фактора може играти улогу у депресији:

Биохемија: Разлике у одређеним хемикалијама у мозгу могу допринети симптомима депресије.

Генетика: Депресија се може појавити у породицама. На пример, ако један једнојајчани близанац има депресију, други има 70% шансе да оболи некад у животу.

Личност: Чини се да људи са ниским самопоштовањем, које лако преплави стрес или који су углавном песимистични, имају већу вероватноћу да доживе депресију. Фактори животне средине: Континуирано излагање насиљу, занемаривању, злостављању или сиромаштву може неке људе учинити рањивијим на депресију.

Како се лечи депресија?

Депресија је међу менталним поремећајима који се највише лече. Између 80% и 90% посто људи са депресијом на крају добро реагује на лечење. Готово сви пацијенти добијају одређено олакшање од својих симптома. Пре дијагнозе или лечења, здравствени радник треба да обави темељну дијагностичку процену, укључујући интервју и физички преглед. У неким случајевима се може направити крвни тест како би се осигурало да депресија није последица здравственог стања попут проблема са штитном жлездом или недостатка витамина (преокрет медицинског узрока ублажио би симптоме сличне депресији). Евалуација ће идентификовати специфичне симптоме и истражити медицинске и породичне историје, као и културолошке и еколошке факторе са циљем утврђивања дијагнозе и планирања правца деловања.

Лекови: Хемија мозга може допринети депресији појединца и може утицати на њихово лечење. Из тог разлога, антидепресиви могу бити прописани да помогну у модификовању хемије мозга. Ови лекови нису седативи, или средства за смирење. Они не стварају навике. Генерално антидепресиви немају стимулативни ефекат на људе који немају депресију.Антидепресиви могу донети побољшање током прве недеље или две употребе, али пуне користи се неће видети два до три месеца. Ако пацијент осети мало или нимало побољшања након неколико недеља, његов психијатар може променити дозу лека или додати или заменити други антидепресив. У неким ситуацијама могу бити од помоћи и други психотропни лекови. Важно је обавестити свог лекара ако лек не делује или ако имате нежељене ефекте.Психијатри обично препоручују пацијентима да наставе да узимају лекове шест или више месеци након побољшања симптома. Може се предложити дугорочно одржавање, да би се смањио ризик од будућих епизода код одређених људи са високим ризиком.

depresija

psychotherapy

Психотерапија 

Психотерапија или „терапија разговором“ понекад се користи сама за лечење благе депресије; за умерену до тешку депресију, психотерапија се често користи заједно са антидепресивима. Утврђено је да је когнитивна бихејвиорална терапија (ЦБТ) ефикасна у лечењу депресије. КБТ је облик терапије фокусиран на решавање проблема у садашњости. КБТ помаже особи да препозна искривљено / негативно размишљање с циљем промене мисли и понашања како би на изазове одговорило позитивније.

Психотерапија може укључивати само појединца, али може укључити и друге. На пример, породична или паровска терапија могу помоћи у решавању проблема у овим блиским везама. Групна терапија окупља људе са сличним болестима у подржавајућем окружењу и може помоћи учеснику да научи како се други сналазе у сличним ситуацијама. Зависно од тежине депресије, лечење може трајати неколико недеља или више ли много дуже. У многим случајевима се значајно побољшање може постићи за 10 до 15 сесија.

Самопомоћ и суочавање

Постоји неколико ствари које људи могу учинити да смање симптоме депресије. Многим људима редовна вежба помаже у стварању позитивног осећаја и побољшава расположење. Редовно довољно квалитетно спавање, здрава исхрана и избегавање алкохола (депресива) такође могу помоћи у смањењу симптома депресије. Депресија је права болест и помоћ је доступна. Правилном дијагнозом и лечењем, велика већина људи са депресијом ће то превазићи. Ако имате симптоме депресије, први корак је да посетите породичног лекара, психолога или психијатра. Разговарајте о својим проблемима и затражите детаљну процену. Ово је почетак решавања ваших потреба за менталним здрављем.

 

Извор:

https://www.psychiatry.org/patients-families/depression/what-is-depression

ДЕТЕ (ЕГО-СТАЊЕ)

У Берновој (Берне) трансакционој анализи, его – стање у којем особа доживљава, говори, осећа, мисли и дела „попут детета“ (ознаке „детињаст“ или „незрео“ су неадекватне јер припадају језику Родитеља). Бити „у стању Д.“ значи понашати се (гестови, мимика, начин говора) и осећати се као што смо се осећали када смо били на узрасту детета између 2 и 5 – 6 година. Појединац код кога је активно стање Д. шаље поруке чији је основни смисао ЖЕЛИМ или ОСЕЋАМ. Обрасци осећања и делања Д. су генетски програмирани те стога Берн овај део личности назива „археопсихом“. У функционалном смислу, у сваком его – стању Д. постоји Адаптирано (добро прилагођено, конвенционално, послушно, успешно у школи итд.) Д. Пркосно (неприлагођено, негативистичко) Д. и Слободно (симпатично, несташно, неспутано, спремно на игру) Д. Да би постигао психички склад и зрелост, човек треба да препозна и да упозна своје Д., а не да га одбацује или негира. Највреднији део личности је Слободно Д. способно да ужива, спонтано, духовито, креативно, интуитивно, радосно и имагинативно.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЉУБОМОРА И ЗАВИСТ

Kада неко изговори: љубоморан је на мој успех (нови ауто, вишу плату, итд.), показао је да не познаје разлику између љубоморе и зависти. А познавање разлика између емоција – емоционална писменост – веома је важно не само у партнерским односима, већ и у свим међуљудским односима. Kада неко зна чему одређене емоције служе, када их може препознати и именовати, тада може боље разумети себе и своје реакције, али и друге људе.

За разлику од зависти, љубомора подразумева постојање љубави. Прво неко мора волети, а тек затим се плашити да ће му ту љубав неко „украсти”. Завист искључује љубав тако да је нема у односима љубави, па ни у искреним пријатељским односима. Док је за љубомору потребно троје, где је трећи стварни или умишљени ривал, за осећање зависти је потребно двоје.

Завист није, како се то често поједностављује, исто што и жеља да се има оно што има други. Да би особа осетила осећање зависти, она мора да се такмичарски упоређује са другима. Из тог разлога је завист веома честа унутар исте генерације – генерацијска завист. Kада особа која се упоређује са другим види да други има неку особину или вредност коју она цени, она тада не види да је други добар, већ види да је други бољи од ње. А то је води ка сазнању да је она у истој оној мери у којој је он бољи од ње гора од њега. На тај начин свест о туђем успеху постаје свест о сопственом неуспеху, рађајући непријатно и болно осећање зависти.

Kако се особа која завиди сматра мање вредном или нижом, а другог вишим, непријатност зависти је могуће смањити ако се смањи та претпостављена вертикална разлика. То је могуће на два начина: или ће особа обезвредити или уништити оно што другом даје предност или ће се потрудити да и она развије или стекне исту такву или још већу вредност. Први начин је много лакши и бржи, па га многи бирају понашајући се по систему „да суседу цркне крава”. А када то чини много људи, то постаје ствар групног менталитета.

Kада у друштву превлада динамика деструктивне зависти, тада постаје опасно бити успешан, истицати се и бити бољи од других. Kако нема успешног друштва без успешних појединаца, агресивно непријатељство „браће и сестара” је велика препрека општем бољитку. Излаз је да престанемо да се поредимо са другима и да схватимо да нам туђи успех не одузима вредност.

Завист такође често бркамо са поштовањем. Kада неко похваљујући говори о „завидном нивоу”, треба га исправити да је вероватно мислио на узоран ниво. На тај начин унапређујемо нашу колективну емоционалну писменост.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне „Психополис“ аутор је објавио у књизи  „Уловити љубав“.

http://milivojevic.info/ljubomora-i-zavist/

Go to Top