psihoterapija

Asertivni trening

(engl. assertiveness training) Postupak planskog i sistematskog vežbanja isuviše plašljivih, pesimističnih, introvertnih, nepoverljivih, nesigurnih, zavisnih i pasivnih osoba da postanu preduzimljivije, prodornije i samopuzdanije u svom delovanju, naročito u interpersonalnim odnosima. Takvi bojažljivi pojedinci se u vrlo jednostavnim situacijama podstiču da izraze svoje mišljenje, da se suprotstave javno i da slobodno , bez straha, odbiju da urade ono što ne žele, a da ih zbog toga kasnije ne grize savest. Primer za ugled im je često ponašanje terapeuta, koji im pokazuje kako mogu da budu borbeniji, bez osećanja straha ili krivice. A.t. povučene i previše mirne ljude vežba da se dosledno i uporno bore za ostvarivanje svojih legitimnih prava, bez straha i bez osećanja krivice.

 

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Forum detaljnije…

KULTURA TOLERISANJA

„Bolje je da koristimo našu reč za tolerantnost: trpeljivost. A ova reč jako dobro otkriva šta jeste suština tolerantnosti, upravo zato što je u njenom korenu glagol trpeti. Prema tome, tolerantni smo onda kada nekoga ili nešto možemo da trpimo, da istrpimo”.

Živimo u vremenu kada je tolerantnost ne samo visoka društvena vrednost, već i način življenja i preživljavanja. Tolerantnost je postala imperativ političke korektnosti. Povremeno smo svedoci paradoksa da borci protiv netolerancije postaju veoma netolerantni prema onima koji, po njihovom mišljenju, nemaju pravo da budu netolerantni.


Ali šta je to tolerantnost? Kakva je to vrsta međuljudskog odnosa? Da li je to neka vrsta ljubavi?

Mnogi smatraju da je tolerisanje neke pojave isto što i njeno prihvatanje ili poštovanje. I kada neko pokušava nekoga da natera da prihvati nešto što mu je neprihvatljivo, da mu se sviđa ono što mu se ne sviđa, da poštuje ono što prezire, tada nastupa problem. Zahtev za ovako shvaćenu tolerantnost samo podgreva postojeću netolerantnost.

Bolje je da koristimo našu reč za tolerantnost: trpeljivost. A ova reč jako dobro otkriva šta jeste suština tolerantnosti, upravo zato što je u njenom korenu glagol trpeti. Prema tome, tolerantni smo onda kada nekoga ili nešto možemo da trpimo, da istrpimo. I u latinskom je slično jer je etimologija reči tolerancija povezana sa rečju podnošenje.

A kada trpimo? Onda kada nešto ili neko ugrožava neke naše vrednosti, kada nam se nešto ne sviđa, kada nas uznemirava, iritira, kada nam je neprijatno.

Suprotnost je netolerancija, netrpeljivost. Tim rečima opisujemo osobu kojoj je veoma neprijatno tako da počinje da se ponaša agresivno, nasilno, destruktivno. I upravo preko ove suprotnosti možemo shvatiti pravo značenje trpeljivosti. Trpeljivi smo onda kada nam se nešto ne sviđa, ali kada zbog toga nismo agresivni. Tolerantnost je nenasilje.

Dakle, tolerantnost nije ni prihvatanje, ni poštovanje nečega. Upravo obrnuto. Ona je oblik ljudskog ponašanja prema onome što data osoba ne prihvata i što joj se ne sviđa. Kao što neko ima pravo da mu se nešto sviđa, tako neko drugi ima pravo da mu se to isto ne sviđa. Problem nastaje onda kada prvi pokušavaju da uvere druge, ili da drugi uvere prve. Kada su njihovi stavovi nepomirljivi, jedino rešenje koje omogućuje da ostaju u komunikaciji, u istom prostoru jeste da tolerišu jedno drugoga.


Iako je trpeljivost važna u bliskim odnosima, odnosima ljubavi, ona ipak mnogo više pripada javnom prostoru i javnoj komunikaciji. Više nego ljubavi, ona pripada ljubaznosti. A ljubaznost je kada se ponašamo kao da volimo, iako možda ne volimo. Da bismo bili kulturni, moramo se samokontrolisati, vladati sobom. Nema kulture bez tolerantnosti.

A kada ljudi shvate da nisu dužni ni da prihvate ni da cene ono što je suprotno njihovim vrednostima, već samo da ne pokazuju agresivnost, procenat tolerantnih se drastično poveća.

 

Izvor:

Dr Zoran Milivojević

http://milivojevic.info/kultura-tolerisanja/

Ovaj članak je objavljen na sajtu Politika.rs

 

Kultura tolerisanja/

Tolerantnost/Trpenjivost/

Odnos ljubavi/

Psihološko savetovanje/Novi Sad/

Topalski/Novi Sad/

 

(kultura tolerisanja, poštovanje, trpeljivost, vladati sobom, agresivnost, kultura, umeće tolerisanja, netolerantnost, nenasilje)

MUŠKI STRAH OD TERAPIJE

Kada zaljubljenost prođe, ona i on često počinju da shvataju da se u mnogim stvarima značajno razlikuju. Nastupa period obostranog nezadovoljstva, neke vrste borbe u odnosu u kojoj oboje pokušavaju da onog drugog nateraju da se ponaša u skladu sa njihovim konceptom veze. Rezultat je ili period nestabilnosti koji pre ili kasnije dovodi do raskida ili razvoda, ili trajna nestabilnost koja može trajati decenijama. Partneri koji su u hroničnom konfliktu za sebe misle da su objektivni i neutralni u svojim procenama i izvode zaključak da su žrtva date veze ili onog drugog partnera. Često od prijatelja traže i dobijaju podršku za svoj doživljaj stvarnosti u vezi, što ih učvršćuje u njihovim pozicijama. Umesto toga bilo bi dobro da potraže pomoć psihoterapeuta ili savetnika koji je specijalizovan za rad sa parovima. Takav stručnjak nije neki sudija koji će odrediti ko je u pravu, već neko ko paru može pomoći da prevaziđe nesporazume, da se bolje dogovori i promeni negativne obrasce komunikacije i zajedničkog života. Bračno ili partnersko savetovanje je mnogima pomoglo da prevaziđu problem i poprave odnose, da je prosto šteta da se neko razvede, a da nije pokušao sa terapijom za parove. Pogotovo sada kada dobri stručnjaci u ovoj oblasti kod nas nisu više retkost. strah od terapije

Ali, muškarci su ti koji ovu prednost ne uviđaju. Za razliku od njih žene ne smatraju da je priznati postojanje problema nešto negativno. One mnogo lakše traže i prihvataju pomoć. Čest je slučaj u partnerskoj terapiji da je žena mesecima i godinama upozoravala na postojanje problema, insistirala da se potraži pomoć, a da je muškarac bio taj koji je to odbijao i negirao problem ili umanjivao njegov značaj. A kada je videla da se njen partner neće promeniti u onim stvarima koje joj toliko smetaju, žena je počela da se emocionalno udaljava od njega sa odlukom da treba da ga ostavi. Tek kada vide da se žena emocionalno povukla, muškarac dobija motiv za rad na odnosu i insistira na poseti psihoterapeutu. Kada konačno dođu, terapeutu je veoma teško da radi sa nekim ko je samo fizički prisutan u odnosu kojeg je emocionalno napustio. Da je muškarac ranije prihvatio terapiju za parove, šanse da poprave odnos i ostanu zajedno bi bile mnogo veće.

Zašto muškarci izbegavaju psihoterapiju? Uglavnom jer imaju „muške” zablude o dolasku na psihoterapiju: da bi time pokazali da su ludi; da su glupaci koji sami ne mogu da reše problem; da su nesposobni; da su slabići; itd. Zabluda bi bilo manje da psihoterapeuti više izlaze u javnost i da bolje objašnjavaju šta je psihoterapija i koje su njene blagodeti.

 

Autor: Dr Zoran Milivojević

Članak je objavljen na sajtu Politike, a sabrane kolumne “Psihopolis” autor je objavio u knjizi  “Uloviti ljubav”.

http://milivojevic.info/muski-strah-od-terapije/

 

 

(brak, razvod braka, psihologija, psiholog, savetovanje, podrška, psihoterapija, porodični odnosi, partnerski odnosi, depresija, depresivnost, mentalno zdravlje, emocije, kontrola emocija, regulacija emocija, bes, krivica, ljubomora, stid, sramota, anksioznost, anksiozni poremećaj, stres, stres na poslu, napadi panike, strah, usamljenost, zadoboljstvo, radost)

ŠTA JE DEPRESIJA

Šta je depresija?

Depresija (veliki depresivni poremećaj) je česta i ozbiljna medicinska bolest koja negativno utiče na vaše osećaje, način razmišljanja i ponašanje. Srećom, takođe se leči. Depresija izaziva osećaj tuge i / ili gubitak interesa za aktivnosti u kojima ste nekada uživali. To može dovesti do različitih emocionalnih i fizičkih problema i može smanjiti vašu sposobnost da funkcionišete na poslu i kod kuće.

depresija

depression

Simptomi depresije mogu varirati od blage do teške i mogu uključivati:

Osećate se tužno ili imate depresivno raspoloženje

Gubitak interesa ili zadovoljstvo u aktivnostima koje su se nekada uživale

Promene u apetitu – gubitak težine ili dobitak bez veze sa dijetom

Problemi sa spavanjem ili previše spavanja

Gubitak energije ili povećan umor

Povećanje besciljne fizičke aktivnosti (npr. Nemogućnost mirnog sedenja, hodanja „tamo vamo“, uvijanja ruku) ili usporenih pokreta ili govora (ove radnje moraju biti dovoljno ozbiljne da bi ih drugi mogli uočiti)

Osećam se bezvredno ili krivo

Poteškoće u razmišljanju, koncentraciji ili donošenju odluka

Misli o smrti ili samoubistvu

Simptomi moraju trajati najmanje dve nedelje i moraju predstavljati promenu vašeg prethodnog nivoa funkcionisanja za dijagnozu depresije.

Takođe, medicinska stanja (npr. Problemi sa štitnom žlezdom, tumor na mozgu ili nedostatak vitamina) mogu imitirati simptome depresije, pa je važno isključiti opšte medicinske uzroke.

Procenjuje se da depresija pogađa jednu od 15 odraslih osoba (6,7%) u bilo kojoj datoj godini. A svaka šesta osoba (16,6%) će u nekom trenutku svog života doživeti depresiju. Depresija se može javiti u bilo kom trenutku, ali u proseku se prvi put javlja tokom kasnih tinejdžera do sredine 20-ih. Žene češće od muškaraca doživljavaju depresiju. Neke studije pokazuju da će jedna trećina žena tokom svog života doživeti veliku depresivnu epizodu. Postoji visok stepen naslednosti (približno 40%) kada rođaci prvog stepena (roditelji / deca / braća i sestre) imaju depresiju.

Depresija se razlikuje od tuge ili žalosti

Smrt voljene osobe, gubitak posla ili prekid veze teška su iskustva za osobu. Normalno je da se osećaj tuge ili tuge razvija kao odgovor na takve situacije. Oni koji doživljavaju gubitak često bi sebe mogli opisati kao „depresivne“.

Smrt voljene osobe, gubitak posla ili prekid veze teška su iskustva za osobu. Normalno je da se osećaj tuge ili tuge razvija kao odgovor na takve situacije. Oni koji doživljavaju gubitak često bi sebe mogli opisati kao „depresivne“. Ali biti tužan nije isto što i imati depresiju. Proces tugovanja je prirodan i jedinstven za svakog pojedinca i deli neke od istih karakteristika depresije. I tuga i depresija mogu uključivati intenzivnu tugu i povlačenje iz uobičajenih aktivnosti. Takođe se razlikuju na važne načine:

    U tuzi bolna osećanja dolaze u talasima, često pomešana sa pozitivnim sećanjima na preminulog. U velikoj depresiji, raspoloženje i / ili interesovanje (zadovoljstvo) smanjuju se tokom najviše dve nedelje.

    U tuzi se obično održava samopoštovanje. U velikoj depresiji su česta osećanja bezvrednosti i gnušanja prema sebi.

   U tuzi, misli o smrti mogu isplivati na površinu kada razmišljaju ili maštaju o „pridruživanju“ preminuloj voljenoj osobi. U velikoj depresiji misli su usredsređene na okončanje nečijeg života zbog osećaja bezvrednosti ili nedostojnosti življenja ili nesposobnosti da se nose sa bolom depresije.

    Tuga i depresija mogu istovremeno postojati. Za neke ljude smrt voljene osobe, gubitak posla ili žrtva fizičkog napada ili velike katastrofe može dovesti do depresije. Kada se tuga i depresija istovremeno javljaju, tuga je teža i traje duže od tuge bez depresije.

Ali biti tužan nije isto što i imati depresiju. Proces tugovanja je prirodan i jedinstven za svakog pojedinca i deli neke od istih karakteristika depresije. I tuga i depresija mogu uključivati intenzivnu tugu i povlačenje iz uobičajenih aktivnosti. Razlikovanje tuge od depresije je važno i može pomoći ljudima da dobiju pomoć, podršku ili lečenje koje im je potrebno.

Faktori rizika za depresiju

Depresija može pogoditi bilo koga – čak i osobu za koju se čini da živi u relativno idealnim okolnostima. Nekoliko faktora može igrati ulogu u depresiji:

Biohemija: Razlike u određenim hemikalijama u mozgu mogu doprineti simptomima depresije.

Genetika: Depresija se može pojaviti u porodicama. Na primer, ako jedan jednojajčani blizanac ima depresiju, drugi ima 70% šanse da oboli nekad u životu.

Ličnost: Čini se da ljudi sa niskim samopoštovanjem, koje lako preplavi stres ili koji su uglavnom pesimistični, imaju veću verovatnoću da dožive depresiju. Faktori životne sredine: Kontinuirano izlaganje nasilju, zanemarivanju, zlostavljanju ili siromaštvu može neke ljude učiniti ranjivijim na depresiju.

Kako se leči depresija?

Depresija je među mentalnim poremećajima koji se najviše leče. Između 80% i 90% posto ljudi sa depresijom na kraju dobro reaguje na lečenje. Gotovo svi pacijenti dobijaju određeno olakšanje od svojih simptoma. Pre dijagnoze ili lečenja, zdravstveni radnik treba da obavi temeljnu dijagnostičku procenu, uključujući intervju i fizički pregled. U nekim slučajevima se može napraviti krvni test kako bi se osiguralo da depresija nije posledica zdravstvenog stanja poput problema sa štitnom žlezdom ili nedostatka vitamina (preokret medicinskog uzroka ublažio bi simptome slične depresiji). Evaluacija će identifikovati specifične simptome i istražiti medicinske i porodične istorije, kao i kulturološke i ekološke faktore sa ciljem utvrđivanja dijagnoze i planiranja pravca delovanja.

Lekovi: Hemija mozga može doprineti depresiji pojedinca i može uticati na njihovo lečenje. Iz tog razloga, antidepresivi mogu biti propisani da pomognu u modifikovanju hemije mozga. Ovi lekovi nisu sedativi, ili sredstva za smirenje. Oni ne stvaraju navike. Generalno antidepresivi nemaju stimulativni efekat na ljude koji nemaju depresiju.Antidepresivi mogu doneti poboljšanje tokom prve nedelje ili dve upotrebe, ali pune koristi se neće videti dva do tri meseca. Ako pacijent oseti malo ili nimalo poboljšanja nakon nekoliko nedelja, njegov psihijatar može promeniti dozu leka ili dodati ili zameniti drugi antidepresiv. U nekim situacijama mogu biti od pomoći i drugi psihotropni lekovi. Važno je obavestiti svog lekara ako lek ne deluje ili ako imate neželjene efekte.Psihijatri obično preporučuju pacijentima da nastave da uzimaju lekove šest ili više meseci nakon poboljšanja simptoma. Može se predložiti dugoročno održavanje, da bi se smanjio rizik od budućih epizoda kod određenih ljudi sa visokim rizikom.

depresija

psychotherapy

Psihoterapija 

Psihoterapija ili „terapija razgovorom“ ponekad se koristi sama za lečenje blage depresije; za umerenu do tešku depresiju, psihoterapija se često koristi zajedno sa antidepresivima. Utvrđeno je da je kognitivna bihejvioralna terapija (CBT) efikasna u lečenju depresije. KBT je oblik terapije fokusiran na rešavanje problema u sadašnjosti. KBT pomaže osobi da prepozna iskrivljeno / negativno razmišljanje s ciljem promene misli i ponašanja kako bi na izazove odgovorilo pozitivnije.

Psihoterapija može uključivati samo pojedinca, ali može uključiti i druge. Na primer, porodična ili parovska terapija mogu pomoći u rešavanju problema u ovim bliskim vezama. Grupna terapija okuplja ljude sa sličnim bolestima u podržavajućem okruženju i može pomoći učesniku da nauči kako se drugi snalaze u sličnim situacijama. Zavisno od težine depresije, lečenje može trajati nekoliko nedelja ili više li mnogo duže. U mnogim slučajevima se značajno poboljšanje može postići za 10 do 15 sesija.

Samopomoć i suočavanje

Postoji nekoliko stvari koje ljudi mogu učiniti da smanje simptome depresije. Mnogim ljudima redovna vežba pomaže u stvaranju pozitivnog osećaja i poboljšava raspoloženje. Redovno dovoljno kvalitetno spavanje, zdrava ishrana i izbegavanje alkohola (depresiva) takođe mogu pomoći u smanjenju simptoma depresije. Depresija je prava bolest i pomoć je dostupna. Pravilnom dijagnozom i lečenjem, velika većina ljudi sa depresijom će to prevazići. Ako imate simptome depresije, prvi korak je da posetite porodičnog lekara, psihologa ili psihijatra. Razgovarajte o svojim problemima i zatražite detaljnu procenu. Ovo je početak rešavanja vaših potreba za mentalnim zdravljem.

 

Izvor:

https://www.psychiatry.org/patients-families/depression/what-is-depression

DETE (EGO-STANJE)

U Bernovoj (Berne) transakcionoj analizi, ego – stanje u kojem osoba doživljava, govori, oseća, misli i dela “poput deteta” (oznake “detinjast” ili “nezreo” su neadekvatne jer pripadaju jeziku Roditelja). Biti “u stanju D.” znači ponašati se (gestovi, mimika, način govora) i osećati se kao što smo se osećali kada smo bili na uzrastu deteta između 2 i 5 – 6 godina. Pojedinac kod koga je aktivno stanje D. šalje poruke čiji je osnovni smisao ŽELIM ili OSEĆAM. Obrasci osećanja i delanja D. su genetski programirani te stoga Bern ovaj deo ličnosti naziva “arheopsihom”. U funkcionalnom smislu, u svakom ego – stanju D. postoji Adaptirano (dobro prilagođeno, konvencionalno, poslušno, uspešno u školi itd.) D. Prkosno (neprilagođeno, negativističko) D. i Slobodno (simpatično, nestašno, nesputano, spremno na igru) D. Da bi postigao psihički sklad i zrelost, čovek treba da prepozna i da upozna svoje D., a ne da ga odbacuje ili negira. Najvredniji deo ličnosti je Slobodno D. sposobno da uživa, spontano, duhovito, kreativno, intuitivno, radosno i imaginativno.


Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

LJUBOMORA I ZAVIST

Kada neko izgovori: ljubomoran je na moj uspeh (novi auto, višu platu, itd.), pokazao je da ne poznaje razliku između ljubomore i zavisti. A poznavanje razlika između emocija – emocionalna pismenost – veoma je važno ne samo u partnerskim odnosima, već i u svim međuljudskim odnosima. Kada neko zna čemu određene emocije služe, kada ih može prepoznati i imenovati, tada može bolje razumeti sebe i svoje reakcije, ali i druge ljude.

Za razliku od zavisti, ljubomora podrazumeva postojanje ljubavi. Prvo neko mora voleti, a tek zatim se plašiti da će mu tu ljubav neko „ukrasti”. Zavist isključuje ljubav tako da je nema u odnosima ljubavi, pa ni u iskrenim prijateljskim odnosima. Dok je za ljubomoru potrebno troje, gde je treći stvarni ili umišljeni rival, za osećanje zavisti je potrebno dvoje.

Zavist nije, kako se to često pojednostavljuje, isto što i želja da se ima ono što ima drugi. Da bi osoba osetila osećanje zavisti, ona mora da se takmičarski upoređuje sa drugima. Iz tog razloga je zavist veoma česta unutar iste generacije – generacijska zavist. Kada osoba koja se upoređuje sa drugim vidi da drugi ima neku osobinu ili vrednost koju ona ceni, ona tada ne vidi da je drugi dobar, već vidi da je drugi bolji od nje. A to je vodi ka saznanju da je ona u istoj onoj meri u kojoj je on bolji od nje gora od njega. Na taj način svest o tuđem uspehu postaje svest o sopstvenom neuspehu, rađajući neprijatno i bolno osećanje zavisti.

Kako se osoba koja zavidi smatra manje vrednom ili nižom, a drugog višim, neprijatnost zavisti je moguće smanjiti ako se smanji ta pretpostavljena vertikalna razlika. To je moguće na dva načina: ili će osoba obezvrediti ili uništiti ono što drugom daje prednost ili će se potruditi da i ona razvije ili stekne istu takvu ili još veću vrednost. Prvi način je mnogo lakši i brži, pa ga mnogi biraju ponašajući se po sistemu „da susedu crkne krava”. A kada to čini mnogo ljudi, to postaje stvar grupnog mentaliteta.

Kada u društvu prevlada dinamika destruktivne zavisti, tada postaje opasno biti uspešan, isticati se i biti bolji od drugih. Kako nema uspešnog društva bez uspešnih pojedinaca, agresivno neprijateljstvo „braće i sestara” je velika prepreka opštem boljitku. Izlaz je da prestanemo da se poredimo sa drugima i da shvatimo da nam tuđi uspeh ne oduzima vrednost.

Zavist takođe često brkamo sa poštovanjem. Kada neko pohvaljujući govori o „zavidnom nivou”, treba ga ispraviti da je verovatno mislio na uzoran nivo. Na taj način unapređujemo našu kolektivnu emocionalnu pismenost.

 

Autor: Dr Zoran Milivojević

Članak je objavljen na sajtu Politike, a sabrane kolumne “Psihopolis” autor je objavio u knjizi  “Uloviti ljubav”.

http://milivojevic.info/ljubomora-i-zavist/

Go to Top