prihvatanje

IGRA SAMOPOTVRĐIVANJA

Ljubav je osećanje povezano sa ocenom vrednosti druge osobe. Kada kažemo: Volim te, mi poručujemo drugoj osobi da je ona nama veoma vredna, emocionalno važna. Zato oni koji nisu sigurni u svoju vrednost, često traže potvrde kroz partnerovo izražavanje ljubavi. Nekada je ova glad za potvrđivanjem toliko nezasita, da opterećuje ili uništava ljubavnu vezu.

Ali nekada potvrđivanje lične vrednosti kroz osećanje voljenosti postaje igra u kojoj nema pobednika. Neke osobe koje nisu sigurne u svoju vrednost upravo izbegavaju one koji misle da one vrede, a traže društvo i prihvatanje od onih koji im ili ne pokazuju naklonost ili ih čak otvoreno odbacuju.


U savremenim priručnicima koji mlade savetuju kako da ostvare kontakt sa suprotnim polom upravo se insistira na tome da je formula uspeha u tome da se posle početnog interesovanja napravi obrt i glumi nezainteresovanost za drugu osobu. To potvrđuju i rezultati nekih istraživanja da je glumljeno ignorisanje glavni način da se u prvom kontaktu pobudi interesovanje druge osobe.
Onima koji danas odrastaju i izgrađuju sliku o sebi nije nimalo lako. Modna industrija i mediji su uticali da su mlade generacije usvojile veoma visoke kriterijume šta je to lepo i prihvatljivo. Posledica je da je sve više onih koji su nezadovoljni sobom i svojim izgledom. Iz ovog nezadovoljstva raste potreba za ulepšavanjem koju zadovoljava cela industrija koja se bavi izgledom, stilom i imidžom.


Ovakvi uslovi stimulišu razvoj dvoslojnih ličnosti. Ka spolja je okrenut sloj koji je neka vrsta fasade osobe, a koja je ulepšana da deluje savremeno i samouvereno. Iznutra je skriveni sloj koji osoba doživljava kao svoje pravo ja, a u kojem je pritajeno nezadovoljstvo sobom, svojim izgledom i načinom života. Ova dvojnost se, razumljivo, odražava na savremene partnerske odnose. Teško je doći do ljubavi ako osoba želi da drugi o njoj misli da je onakva kakva mu se predstavlja, a, istovremeno, pokušava da od drugog sakrije njeno pravo ja.

A kada osoba samu sebe ne prihvata i ne ceni, tada ne može ceniti ni onoga ko je prihvata i ceni. Umesto toga ona ceni onoga ko joj pokazuje da je ne ceni. Tako nastaje paradoks: osoba ne želi da bude sa onim ko želi da bude sa njom, a želi da bude sa onim ko ne želi da bude sa njom. Ne želi da bude sa onim koji je voli, već želi da bude sa onim ko je ne voli, kako bi mogla da ga natera da je zavoli. Ali ako uspe u tome, onda opet ne želi da bude sa njim jer sada on želi da bude sa njom.


Ljubav je izgubljena u ovom lavirintu zato što uvek jedan mora da ne voli da bi igra samopotvrđivanja mogla da traje.

 

Izvor:

Dr Zoran Milivojević

http://milivojevic.info/igra-samopotvrdivanja/

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs

KULTURA TOLERISANJA

„Bolje je da koristimo našu reč za tolerantnost: trpeljivost. A ova reč jako dobro otkriva šta jeste suština tolerantnosti, upravo zato što je u njenom korenu glagol trpeti. Prema tome, tolerantni smo onda kada nekoga ili nešto možemo da trpimo, da istrpimo”.

Živimo u vremenu kada je tolerantnost ne samo visoka društvena vrednost, već i način življenja i preživljavanja. Tolerantnost je postala imperativ političke korektnosti. Povremeno smo svedoci paradoksa da borci protiv netolerancije postaju veoma netolerantni prema onima koji, po njihovom mišljenju, nemaju pravo da budu netolerantni.


Ali šta je to tolerantnost? Kakva je to vrsta međuljudskog odnosa? Da li je to neka vrsta ljubavi?

Mnogi smatraju da je tolerisanje neke pojave isto što i njeno prihvatanje ili poštovanje. I kada neko pokušava nekoga da natera da prihvati nešto što mu je neprihvatljivo, da mu se sviđa ono što mu se ne sviđa, da poštuje ono što prezire, tada nastupa problem. Zahtev za ovako shvaćenu tolerantnost samo podgreva postojeću netolerantnost.

Bolje je da koristimo našu reč za tolerantnost: trpeljivost. A ova reč jako dobro otkriva šta jeste suština tolerantnosti, upravo zato što je u njenom korenu glagol trpeti. Prema tome, tolerantni smo onda kada nekoga ili nešto možemo da trpimo, da istrpimo. I u latinskom je slično jer je etimologija reči tolerancija povezana sa rečju podnošenje.

A kada trpimo? Onda kada nešto ili neko ugrožava neke naše vrednosti, kada nam se nešto ne sviđa, kada nas uznemirava, iritira, kada nam je neprijatno.

Suprotnost je netolerancija, netrpeljivost. Tim rečima opisujemo osobu kojoj je veoma neprijatno tako da počinje da se ponaša agresivno, nasilno, destruktivno. I upravo preko ove suprotnosti možemo shvatiti pravo značenje trpeljivosti. Trpeljivi smo onda kada nam se nešto ne sviđa, ali kada zbog toga nismo agresivni. Tolerantnost je nenasilje.

Dakle, tolerantnost nije ni prihvatanje, ni poštovanje nečega. Upravo obrnuto. Ona je oblik ljudskog ponašanja prema onome što data osoba ne prihvata i što joj se ne sviđa. Kao što neko ima pravo da mu se nešto sviđa, tako neko drugi ima pravo da mu se to isto ne sviđa. Problem nastaje onda kada prvi pokušavaju da uvere druge, ili da drugi uvere prve. Kada su njihovi stavovi nepomirljivi, jedino rešenje koje omogućuje da ostaju u komunikaciji, u istom prostoru jeste da tolerišu jedno drugoga.


Iako je trpeljivost važna u bliskim odnosima, odnosima ljubavi, ona ipak mnogo više pripada javnom prostoru i javnoj komunikaciji. Više nego ljubavi, ona pripada ljubaznosti. A ljubaznost je kada se ponašamo kao da volimo, iako možda ne volimo. Da bismo bili kulturni, moramo se samokontrolisati, vladati sobom. Nema kulture bez tolerantnosti.

A kada ljudi shvate da nisu dužni ni da prihvate ni da cene ono što je suprotno njihovim vrednostima, već samo da ne pokazuju agresivnost, procenat tolerantnih se drastično poveća.

 

Izvor:

Dr Zoran Milivojević

http://milivojevic.info/kultura-tolerisanja/

Ovaj članak je objavljen na sajtu Politika.rs

 

Kultura tolerisanja/

Tolerantnost/Trpenjivost/

Odnos ljubavi/

Psihološko savetovanje/Novi Sad/

Topalski/Novi Sad/

 

(kultura tolerisanja, poštovanje, trpeljivost, vladati sobom, agresivnost, kultura, umeće tolerisanja, netolerantnost, nenasilje)

Go to Top