прихватање

ИГРА САМОПОТВРЂИВАЊА

Љубав је осећање повезано са оценом вредности друге особе. Kада кажемо: Волим те, ми поручујемо другој особи да је она нама веома вредна, емоционално важна. Зато они који нису сигурни у своју вредност, често траже потврде кроз партнерово изражавање љубави. Некада је ова глад за потврђивањем толико незасита, да оптерећује или уништава љубавну везу.

Али некада потврђивање личне вредности кроз осећање вољености постаје игра у којој нема победника. Неке особе које нису сигурне у своју вредност управо избегавају оне који мисле да оне вреде, а траже друштво и прихватање од оних који им или не показују наклоност или их чак отворено одбацују.


У савременим приручницима који младе саветују како да остваре контакт са супротним полом управо се инсистира на томе да је формула успеха у томе да се после почетног интересовања направи обрт и глуми незаинтересованост за другу особу. То потврђују и резултати неких истраживања да је глумљено игнорисање главни начин да се у првом контакту побуди интересовање друге особе.
Онима који данас одрастају и изграђују слику о себи није нимало лако. Модна индустрија и медији су утицали да су младе генерације усвојиле веома високе критеријуме шта је то лепо и прихватљиво. Последица је да је све више оних који су незадовољни собом и својим изгледом. Из овог незадовољства расте потреба за улепшавањем коју задовољава цела индустрија која се бави изгледом, стилом и имиџом.


Овакви услови стимулишу развој двослојних личности. Kа споља је окренут слој који је нека врста фасаде особе, а која је улепшана да делује савремено и самоуверено. Изнутра је скривени слој који особа доживљава као своје право ја, а у којем је притајено незадовољство собом, својим изгледом и начином живота. Ова двојност се, разумљиво, одражава на савремене партнерске односе. Тешко је доћи до љубави ако особа жели да други о њој мисли да је онаква каква му се представља, а, истовремено, покушава да од другог сакрије њено право ја.

А када особа саму себе не прихвата и не цени, тада не може ценити ни онога ко је прихвата и цени. Уместо тога она цени онога ко јој показује да је не цени. Тако настаје парадокс: особа не жели да буде са оним ко жели да буде са њом, а жели да буде са оним ко не жели да буде са њом. Не жели да буде са оним који је воли, већ жели да буде са оним ко је не воли, како би могла да га натера да је заволи. Али ако успе у томе, онда опет не жели да буде са њим јер сада он жели да буде са њом.


Љубав је изгубљена у овом лавиринту зато што увек један мора да не воли да би игра самопотврђивања могла да траје.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/igra-samopotvrdivanja/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

КУЛТУРА ТОЛЕРИСАЊА

„Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо”.

Живимо у времену када је толерантност не само висока друштвена вредност, већ и начин живљења и преживљавања. Толерантност је постала императив политичке коректности. Повремено смо сведоци парадокса да борци против нетолеранције постају веома нетолерантни према онима који, по њиховом мишљењу, немају право да буду нетолерантни.


Али шта је то толерантност? Kаква је то врста међуљудског односа? Да ли је то нека врста љубави?

Многи сматрају да је толерисање неке појаве исто што и њено прихватање или поштовање. И када неко покушава некога да натера да прихвати нешто што му је неприхватљиво, да му се свиђа оно што му се не свиђа, да поштује оно што презире, тада наступа проблем. Захтев за овако схваћену толерантност само подгрева постојећу нетолерантност.

Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо. И у латинском је слично јер је етимологија речи толеранција повезана са речју подношење.

А када трпимо? Онда када нешто или неко угрожава неке наше вредности, када нам се нешто не свиђа, када нас узнемирава, иритира, када нам је непријатно.

Супротност је нетолеранција, нетрпељивост. Тим речима описујемо особу којој је веома непријатно тако да почиње да се понаша агресивно, насилно, деструктивно. И управо преко ове супротности можемо схватити право значење трпељивости. Трпељиви смо онда када нам се нешто не свиђа, али када због тога нисмо агресивни. Толерантност је ненасиље.

Дакле, толерантност није ни прихватање, ни поштовање нечега. Управо обрнуто. Она је облик људског понашања према ономе што дата особа не прихвата и што јој се не свиђа. Kао што неко има право да му се нешто свиђа, тако неко други има право да му се то исто не свиђа. Проблем настаје онда када први покушавају да увере друге, или да други увере прве. Kада су њихови ставови непомирљиви, једино решење које омогућује да остају у комуникацији, у истом простору јесте да толеришу једно другога.


Иако је трпељивост важна у блиским односима, односима љубави, она ипак много више припада јавном простору и јавној комуникацији. Више него љубави, она припада љубазности. А љубазност је када се понашамо као да волимо, иако можда не волимо. Да бисмо били културни, морамо се самоконтролисати, владати собом. Нема културе без толерантности.

А када људи схвате да нису дужни ни да прихвате ни да цене оно што је супротно њиховим вредностима, већ само да не показују агресивност, проценат толерантних се драстично повећа.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kultura-tolerisanja/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

Култура толерисања/

Толерантност/Трпењивост/

Однос љубави/

Психолошко саветовање/Нови Сад/

Топалски/Нови Сад/

 

(култура толерисања, поштовање, трпељивост, владати собом, агресивност, култура, умеће толерисања, нетолерантност, ненасиље)

Go to Top