HRIŠĆANSKO POIMANJE SLOBODE Protojerej Aleksandar Šmeman

Danas se u celom svetu, u najrazličitijim njegovim delovima, mnogo govori o oslobađanju. „Oslobođenje“ je, po svoj prilici, jedan od najkarakterističnijih i najpopularnijih pojmova našega vremena. Oslobođenje totalitarnog režima, oslobođenje od partijskog nadzora, od partijske ideologije. Oslobođenje od kolonijalnog imperijalizma, oslobođenje od farisejstva i materijalizma društva, oslobođenje od seksualnih tabua, od moralizma, od pritiska društvenog konformizma i tome slično.

Čovek je nekako, gotovo iznenada, sebe osetio porobljenim, igračkom u rukama nekih sila koje sam ne kontrološe i nad kojima nema vlasti, i počeo strasno da iščekuje oslobođenje i da čezne za oslobođenjem. I ja sam uveren da glavna opasnost te težnje jeste u tome to što većina ljudi oslobođenje shvata u njegovom negativnom smislu – kao uništenje ove ili one prepreke na putu do slobode, kao borbu prvenstveno protiv nečega, a ne za nešto. Ukinite kolonijalizam i – sve će procvetati, uništite odvratni i mrski komunistički režim i partiju, i – zasijaće čista slobodna ljubav! Avaj, većina ljudi ne zna da se oslobođenje ne iscrpljuje samo svojim negativnim sadržajem ili, drugačije govoreći, ne zna da je nedovoljno nešto ukinuti i uništiti da bi, samim tim, nastupila sloboda.

Jer čovek stolećima, kao začaran, ponavlja reč – „sloboda“, a sama sloboda ostaje za njega nedostižni i neostvarivi ideal, i to je tako zato što, naravno, čovek nema dovoljno odlučnosti i hrabrosti da se zagleda u bezdanu dubinu slobode, da se istinski zagleda u lice slobode. Dostojevski je, čak, otvoreno tvrdio da se čovek ustvari  boji slobode i da beži od nje, jer je za njegove malene snage breme slobode preteško, te da čovek instiktivno, a da toga nije ni svestan, traži ono čemu bi se mogao podčiniti i u ime čega bi se mogao odreći svoje slobode. Istina čovek potom počinje da se buni protiv onoga čemu se podčinio, ali pobuna još uvek nije sloboda. Pobuna je uvek poricanje i nikada tvrđenje nečega.

I evo, kucnuo je čas da podsetimo i sebe i druge na to odakle se pojavio, odakle nam je došao taj tajanstveni i gotovo neshvatljivi pojam slobode. Jer, čovek, pa čak ni velike i drevne civilizacije hiljadama godina uopšte nisu znaliza pojam slobode! Antička Jelada, na primer, shvatala je slobodu kao slobodu jednog grada od drugih gradova, kao nezavisnost jednog naroda od drugog naroda, ali je bez ikakvih problema živela sa ropstvom, kao i sa potčinjavanjem svih apsolutnoj vlasti (vladara). Drevni Rim je stvorio sistem prava, no čim bi neki tuđinci odbacili božanskost i apsolutizam samoga Rima, Rim bi takve ljude bacao lavovima i razapinjao na krstove. I u drevnom Rimu je gospodarilo ropstvo, gospodario je nepromenljivi sakralizovani državni poredak, i svako dovođenje u pitanje tog poretka smatralo se prestupom koji je zasluživao smrt.

No, pojam slobode uopšte nije tako jednostavan i tako samoočigledan, kao što to misle savremeni“prproci“ i ideolozi svih mogućih „oslobođenja“, jer stvar je u tome što je pojam slobode, pre svega, paradoksalan, a to znači da se ne može izvesti samoočigledno iz čovekovog životnog iskustva.

U prirodi  – treba li to uopšte dokazivati? – nema slobode. U prirodi zaista gospodari apsolutni determinizam, gvozdeni zakon uzročnosti, i sva je nauka, u suštini, usmerena na to da shvati taj zakon i da ga definiše. Ali tada i čovek, ako on nije ništa drugo do isključivo deo prirode, ako on jeste samo ta priroda, ne može da polaže pravo ni na kakvu slobodu. Onda je i on, premda možda na jedan složeniji način, podčinjen istom zakonu determinizma, uzročnosti – zakonu koji ne trpi, niti dopušta ikakve izuzetke. I onda sva čovekova razmišljanja o slobodi nisu ništa drugo do praznoslovlje bez ikakvog unutarnjeg sadržaja.

Znam da će mnogi naprosto slegnuti ramenima kada kažem jedini, i to naglašavam, jedini sadržaj same reči sloboda jeste religijsko poimanje čoveka, tj. ono poimanje koje čoveka ne svodi isključivo na „prirodu“. Ako želimo da od negativnog poimanja oslobođenja dođemo do pozitivnog poimanja slobode, ne možemo a da ne usmerimo svoj pogled tamo gde je reč „sloboda“ prvi put zasijala na novi način, gde se preispunila dotad nečuvenim sadržajem i do taga nebivalom silom, a to znači – ka Evangeliju i učenju Hristovom.

U Evangeliju čitamo ove tajanstvene reči: Poznajte Istinu – govori Hristos – i Istina će vas osloboditi (Jn.8,32), ili drugačije rečeno, učiniti slobodnima. Na drugom mestu onaj učenik Hristov koji se najviše potrudio da se učenje Hristovo raširi po čitavom svetu, da bi to učenje predao ljudima sasvim drugačijih kultura i sasvim drugačijih psiholoških predpostavki, Sv. ap. Pavle, je takođe, svekoliko učenje Hristovo sveo prvenstveno na propoved slobode: Stojte u slobodi koju vam je darovao Hristos i nedajte se iznova u jaram ropstva uhvatiti (Gal. 5, 1).

 

Sloboda u Evangeliju…

Koji je smisao te slobode, koja je njena veza sa Istinom, i koja je, sa druge strane, njena veza sa poimanjem čoveka kome je potrebno spasenje, kome je potreban Bog, sa poimanjem čoveka koje nalazimo u čitavom Svetom Pismu? Ponoviću još jedanput, reč „sloboda“ koja je pre toga imala samo nacionalni i državni smisao, tek je u Evangeliju i jedino je u Evangeliju počela da se odnosi na čovekovu ličnost.

O tom evangelskom izvoru slobode u našem svetu ćemo govoriti u sledećoj besedi.

***

I dadoše mu knjigu proroka Isaije, i otvorivši knjigu nađe mesto gde beše napisamo: Duh Gospodnji je na meni; zato Me pomaza da blagovestim siromasima; posla Me da iscelim skrušene u srcu; da propovedam zarobljenima da će biti pušteni, i slepima da će progledati; da oslobodim potlačene; i da propovedam prijatnu godinu Gospodnju.

Lk. 4, 18-19

Izvor: Protojerej Vasilije Popov, Pravoslavlje i sloboda – zbornik radova, Cetinje, 2006.