потребе

СИРОМАШТВО И БОГАТСТВО

Услови у којима људи живе и одрастају свакако утичу у какве ће се личности изградити. Тежак живот, сиромаштво и стална борба за преживљавање изграђују људе који су задовољни малим, скромни. Ако гледамо на ово из аспекта потенцијала личности можемо рећи да у оваквим околностима људи изграђују неко своје „минимално ја”. Али, упркос томе, у сиромаштву постоји веома јака веза с другим људима јер сваки појединац осећа да је чврста веза са другима нека врста еволутивне предности, да је солидарност нешто што му помаже да преживи и боље живи. Због тога је зона преживљавања истовремено и зона љубави.

Са друге стране, када се промене услови живота и друштво постане релативно богато, то подстиче изградњу таквих личности које не само да желе много, већ и да се све то испуни. Kако остварење жеља доноси задовољство и срећу, настаје доживљај квалитетног живота. Гледано кроз остварење потенцијала личности, људи теже да их током живота што више остваре, да постану неко своје „максимално ја”.

Ако је љубав емоционална повезаност двоје људи, сигурно постоји разлика између тога да ли је љубавна веза остварена између особа које живе у зони преживљавања или у зони квалитетног живота. Kаква је љубав оних који имају минимално и оних који имају максимално ја? У зони преживљавања љубав је потреба која доприноси да се боље живи. А у зони квалитетног живота људи сматрају да је љубавна веза прилика за остварење личних потенцијала.

Али некада ово „проширено ја” у својој тежњи да се што више распростре у свом животу почиње да користи партнера као пуки објект. Настају такве концепције љубави према којој сваки човек треба да има партнера који доприноси развоју његових потенцијала. А када то више није могуће, човек треба да нађе другог партнера који ће му помоћи да не стагнира, да настави свој лични развој. Процењује се да би свако, у просеку, током свог живота требало да има пет до шест партнера, како би се развио као пуна личност и остварио своје „максимално ја”.

Ово може звучати логично и лепо, али ако се подсетимо да љубав првенствено јесте однос према другоме, онда постаје јасно да ово није теорија љубави, већ теорија љубави према себи, самољубави. Оправдавање нарцисоидности која је замаскирана у љубав. Да бисмо могли да оценимо неки љубавни однос, треба да оцењујемо однос једне особе према другој особи. Можемо видети да се под називом љубав често крије егоистични однос особе која користи свог партнера да би се што боље осећала. У потрази за љубављу потребно је да пронађемо добар однос љубави према другоме и љубави према себи, а што често није лако.

 

Извор

Др Зорам Миливојевић

milivojevic.info/siromastvo-i-bogatstvo/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

ЕМПАТИЈА

Љубав је повезана са важношћу. Када волимо тада поручујемо да нам је друга особа важна. Исто она чини својим показивањем љубави. Да би људи поверовали да су заиста вољени , потребно је и да осете да су важни другоме. Љубав се потврђује кроз сазнање да су наша осећања важна другој особи и да су њена осећања важна нама. И зато је емпатија важан састојак сваког односа љубави.

Природно је да сваки човек сагледава свет из себе, из своје перспективе, кроз свој доживљај. Способност емпатије је способност да се нека ситуација сагледа из перспективе друге особе. На тај начин можемо предпоставити какав је доживљај друге особе у ситуацији, како се она осећа. Одатле и име емпатија, што значи уживљавање у другога.

Особа која има способност емпатије није огранићена да ситуацију стално сагледава само из своје позиције, већ може да је сагледа и из позиције друге особе. А способност да се “изађе” из свог доживљаја и да се,за тренутак, предпостави доживљај другог бића, веома је важна. Емпатија омогућава да се превазиђе себичност и да се развије осећај за друге људе. Не само у односима љубави, већ у било којем пријатељском контакту. Ако је интелигенција способност да се једна појава сагледа из више углова, емпатија је основа емоционалне интелигенције. Особе са развијеном способношћу емпатије боље разумеју друге и зато се боље сналазе и имају боље односе са људима.

Када не би постојала емпатија, људско друштво би било чудно место. Како би без емпатије нека мајка могла да се побрине за своју бебу која не уме да говори? То би био свет себичних и безобзирних појединаца, свет без икакве љубави.

Не постоји ген за емпатију, она се учи. И зато сваки родитељ треба да научи своје дете да су осећања других важна и да их треба поштовати. Данас су родитељи усмерени да покажу деци да су вољена, али често заборављају да треба да ту децу науче и да воле друге. Када мало дете удари, угризе или уштинемаму, она треба да покаже да је то боли, да она није само слика која се смешка, и да и она има осећања. Децу учимо да кућни љубимац није само играчка, већ живо биће са својим осећањима и потребама. Питање којим подсећамо дете да буде емпатично је: А како би се осећао да се то дешава теби?

Постоје и људи који су веома емпатични до других, али који заборављају на себе и своју перспективу. Погрешно мисле да су одговорни за туђа осећања и стално покушавају да друге усреће. Они треба да поново науче да су и они важни, да су важне њихове жеље и друге емоције и да у конфликте улазе без осећања кривице. Њих треба подсетити да треба да се уживе у саме себе.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

milivojevic.info/empatija/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

(емпатија, љубав, важност, осећања, доживљај, жеље, емоције, конфликте, емоционалне интелигенције, уживљавање у другога)

 

КОНФОРМИЗАМ

Појава промене става, уверења и/или понашања појединца у правцу саображавања са важећим, општеприхваћеним групним нормама и вредностима, посебно под групним притиском (стварним или замишљеним), а не из властитог убеђења. Својим чувеним експериментима социјални психолог С. Аш (Asch) је убедљиво показао да су неки људи склони да чак и своје перцептивне судове мењају под утицајем мишљења већине (тобожњи испитаници који у договору са експериментатором дају погрешне процене). K. се може посматрати као једно могућно решење конфликта између потребе за припадањем и потребе за независношћу. У разматрању појаве к. ваља разликовати јавни, прагматични, спољашњи к. (када особа из прагматичних разлога мења своје понашање и приклања се обрасцима понашања већине) и прави, унутрашњи к. (када особа не мења само своје понашање, него и интимна уверења, ставове и вредности). У истраживањима је откривено више чинилаца који доприносе јављању и величини к. Друштвени и ситуациони чиниоци су: врста политичке културе, доминантни систем вредности, степен ауторитарности и отворености друштвене заједнице, степен групне кохезивности, јачина групног притиска, степен јасности ситуације и сл. Лични чиниоци су: сугестибилност, самопоуздање, интелигенција, конзервативност, ауторитарност итд. Најзад, к. зависи и од пола и од узраста (к. су подложнији жене и деца). Један од механизама бекства од слободе. Синоним саображавање.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЛИЧНОСТ

Један од темељних и уједно најсложенијих појмова психологије који се односи на непоновљив (разлличит од свих других), релативно чврсто интегрисан, стабилан и комплексан психички склоп особина, који одређује карактеристично и доследно понашање индивидуе. Л. је динамичка структура, коју чини систем међусобно повезаних црта (способности, темперамента, карактера), мотива, вредности, ставова итд. За разумевање сложеног понашања и динамике л., неопходно је познавати њене потребе, нагоне, тежње, уверења, унутрашњи конфликте и начине њиховог решавања. Свака л. има своју особену наследну основу која, у интеракцији са чиниоцима социо – културне средине и личном активношћу одређује особен развој личности у целини и њених посебних делова (сазнајних диспозиција, мотива, емоција, карактера, идентитета, самосвести итд.).

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЉУБАВ

Емоција, али и мотив (страст, потреба, тежња), чија је главна одлика снажна наклоност субјекта према неком привлачном предмету, појави или бићу.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

Go to Top