потреба

  • лепа љубав

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ О ЉУБАВИ И БРАКУ: 7 начина како мушкарац види жену

Посматрајући годинама (као психотерапеут), а и самог себе испитујући, како мушкарац најчешће гледа жену, открио сам седам могућих типова мушкараца. Да покушам да их прикажем и донекле објасним:

Нежан поглед (и дуже гледање) мушкарца на жену, вероватно је најпожељнији јер је најближи оном идеалу мушкарца који очекује да кроз гледање (дуже гледање!) једног лепог дана види жену. Ово је прилика да је мушкарац заволи, и, можда, трајно воли (ето срећног брака!). Нежни (први) поглед мушкарца на жену, указује на срећно проведено рано детињство са мајком која је волела и мужа и дете, и била вољена.

воли мушкарац жену

волимо се!

Сажаљив поглед мушкарца на жену, открива нам мушкарца осећајног и сажаљивог, који је управо тако, од раног или познијег детињства, посматрао своју мајку, тип мученице (некад истина и самомученице), кињене на разне начине од мужа (његовог оца), можда и од њене или од његове породице. У случају брака са таквом женом (као што је била његова мајка), две су могућности честе. Или ће се муж претворити временом у свога оца, преко познатог и раширеног механизма „идентификације са агресором”, или ће истински и самосвесно исправљати (и можда исправити) лоше очево понашање према мајци, волећи своју жену такву каква је („мученички тип жене”, која ипак више пати, него што ужива у патњи); у најбољем случају, волећи је, исправиће је и приближити тако тзв. нормалној жени.

Kада мушкарац гледа на жену потцењивачки (некад и презриво), лош је то предзнак за његов будући брачни или ванбрачни живот. Он је тако научио да гледа сваку жену од раног или познијег детињства, јер је тако на његову мајку гледао његов отац. А зашто је тако гледао његов отац (деда, прадеда…) на жену? То је био најчешће “поглед на жену” у српској патријархалној породици кроз векове. Потцењивачки однос балканског мушкарца према жени, најбоље показују српске народне пословице (нећу их овде наводити, свако их може наћи у Вуковим народним пословицама). Да потцењивачко-презрив однос мушкарца према жени није увек такав био, показују истраживања нашег познатог етнопсихолога Бојана Јовановића, а могу се наћи слични подаци и у вредној књизи др Миодрага Пурковића, проучаваоца српске средњовековне национално-црквене историје, под насловом Српска култура средњег века (Химелстир, Немачка, 1985.).

нема сажаљења

без сажаљења

Пожудан поглед мушкарца на жену, у првом реду је намењен њеном освајању: агресивном и сексуалном или прво сексуалном, па онда и агресивном. Моје дугогодишње искуство као психотерапеута са различитим типовима „освајања” жене од стране мушкарца, показали су ми да агресиван нагон у човеку, његова жеља за поседовањем и моћи, снажнија је, дуготрајнија и упорнија од сексуалног нагона и његових императивних захтева.

пожуда је лепа

романтика и сексуалност иду заједно

Правих еротомана (поремећај сексуалног нагона код мушкарца и жене-нимфоманке) мало је код оба пола. Отуд сексуална пожуда неких мушкараца крије њихову страсну жељу за поседовањем жене која се често, временом, претвара у безобзирно владање над женом, укључујући његово „право” на сексуални однос кад год зажели. Иако је жеља за поседовањем, као део агресивног нагона (и код мушкарца и код жене), природна, ова се жеља претвара у изопаченост онда када је мушкарац, због нечега значајног, постао и остао инфантилан од детињства. У пожудног мушкарца нема љубави, отуд опасност за њега да постане блудник, а не природни сејач живота. Обузетост таквог мушкарца жениним телом (чему данас “помаже” сексуална клима у свету Запада) опасна је и за мушкарца и за жену, јер се код мушкарца може да претвори у сексуалну опсесивну неурозу, а жену да претвори у фригидну лутку која се купује.

Уплашен поглед мушкарца на жену, открива несигурног мушкарца – несигурног како у љубави, тако и у полним односима – коме ни отац ни мајка нису у детињству омогућили, својим конфликтним понашањем, да стекне довољну меру самопоуздања као душевно-духовно и као полно биће. Познати “кастрациони комплекс” могао је да се у сину рано појави, било од грубог “кастрирајућег” оца, или од типа “кастрирајуће” мајке. Жена за таквог мушкарца представља онда сталну опасност; такви мушкарци или остају трајно неожењени, или несвесно бирају тип кастрирајуће жене. И у овом случају, као и у свим осталим, успешно, мање успешно или неуспешно васпитање још у раном детињству одредиће будући однос мушкарца према жени.

Равнодушан поглед мушкарца на жену означава различит ток мушког еротско-сексуалног живота: лишеног мајчинске љубави, изложеног утицају лоше мајке, снажно погођеног неком неуспелом љубави у адолесцентном добу. После оваквих и сличних раних траума у животу мушкарца, његове природне еротско-сексуалне потребе може одвести у различите облике понашања. Тако је могуће да постане хомосексуалац (дакле, не урођен, већ стечен), потом мрзитељ жена, али могуће је да се приближи и неком асексуалном обрту у полном животу. Равнодушан поглед према женама код мушкарца „природан” је код евнуха и у случајевима органских поремећаја хормона и мушког органа за сношај и оплођавање.
Послован поглед на жену, почео је преовлађивати од времена индустријске револуције на Западу и успона капитализма, да би у данашње време заузео скоро претежно место у односима мушкарца и жене, сводећи лагано, и природну потребу за љубављу, као и природну потребу за полним односима са супротним полом на пословну меру која води бригу у првом реду о корисности односа међу половима.

И после свих овде, на брзину набројаних “погледа мушкарца на жену”, овај пословни поглед указује на врхунац отуђења човека од човека, самим тим и на отуђење мушкарца од жене и обратно. Уместо погледа симпатије, онда могуће љубави, мушкарац посматра жену (али све чешће и жена тако гледа мушкарца) као објект, а не субјект у комуникацији. Љубав се изопачила у блуд (када су у питању полни односи), а егзистенцијална комуникација буберовског Ја-Ти односа, претвара се све чешће у корисност (пре свега материјалну) међусобних односа. Не знам колико сам успео да у овој краткој скици односа (погледа, гледања и виђења) мушкарца према жени, нешто кажем о стварним односима, данас, међу половима. Сигурно је да су ови односи далеко сложенији и разноврснији него што сам их ја овде приказао, само на основу површног „погледа” мушкарца на жену.

Остаје ми да као хришћански антрополог (по могућности објективан посматрач реалних збивања међу половима данас), с једне стране жалим због напредовале појаве отуђења међу људима у свету (следствено онда и међу половима), с друге стране да се надам поправљању оваквих односа у будућности. Битно је при томе питање да ли се људи (као појединци, не као народи) могу мењати у току једног, релативно дугог живота. Да ли се, дакле, потцењивачки, равнодушни, уплашени, блудни а посебно пословни поглед мушкарца на жену (и наравно, све чешће, такви исти поглед жене на мушкарца) могу исправити или не могу. Убеђења сам да је такво исправљање могуће, остаје, наравно, питање – како.

не знамо како

тако под старе дане

 

Извор:

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html?page=2

Одломак из књиге Владете Јеротића “О браку”, издавач Задужбина Владете Јеротића

Извор: Детињарије/Стил

 

 

Psihoterapija/Novi Sad

Psihološko savetovanje/ Novi Sad

Psiholog/Novi Sad

Psiholog/Dunja Topalski

Psiholog/Topalski

Topalski/Novi Sad

Tars/Topalski/Novi Sad

Црте личности

Основне градивне јединице структуре личности. Црте су релативно трајне и релативно опште особине личности, одговорне за доследност понашања у сличним ситуацијама. То су обично димензије дуж које се поједине личности могу сврстати по степену заступљеости одређене особине (нпр. доминантност – субмисивност, себичност – несебичност итд.) и које су веома корисне за опис и објашњење личности. До концепта и психолошке садржине црте долази се било клиничким испитивањем и посматрањем појединаца (Фројд/Freud/, Адлер/Аdler/, Олпорт/Аllport/) или техником факторске анализе података добијених на упитнику код велике групе појединаца (Kател/Cattell/, Ајзенк/Еysenk/, Гилфорд/Guilford/). Према неким психолозима ц.л. су само називи, скраћени описи извесног типичног начина понашања. Супротно овом номиналистичком гледишту Гордон Олпорт заступа реалистичко становиште, по којем црте стварно постоје “испод коже” у појединцу и имају утицај на његово понашање. Оне, попут навика и ставова, представљају детерминишуће тенденције, али су у односу на навике општије, а у односу на ставове разликују се по томе што нису усмерене на неки објект и што не имплицирају његову процену (позитивну или негативну). По Олпортовој дефиницији, црта (лична диспозиција) је “уопштена неуропсихичка структура (својствена индивидуи), способна да многе дражи учини функционално еквивалентним и да уведе и води доследне (еквивалентне) облике прилагодљивог и стилског понашања”. Црте, према Олпорту, могу бити опште и личне (морфогенетске) диспозиције. Опште црте су корисне јер омогућавају поређење појединца с другима, али су мање стварне у односу на личне. Личност, сматра Олпорт, има свега неколико централних црта (5 – 10) и само једну кардиналну. Према врсти, црте могу бити црте карактера (објашњавају зашто неко нешто чини, посебно у интерперсоналним односима), црте темперамента (објашњавају како неко нешто чини) и способности (колико успешно нешто чини). Kател разликује површинске и изворне црте.неко нешто чини) и способности (колико успешно нешто чини). Kател разликује површинске и изворне црте.

 

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

 

 

 

КОНФОРМИЗАМ

Појава промене става, уверења и/или понашања појединца у правцу саображавања са важећим, општеприхваћеним групним нормама и вредностима, посебно под групним притиском (стварним или замишљеним), а не из властитог убеђења. Својим чувеним експериментима социјални психолог С. Аш (Asch) је убедљиво показао да су неки људи склони да чак и своје перцептивне судове мењају под утицајем мишљења већине (тобожњи испитаници који у договору са експериментатором дају погрешне процене). K. се може посматрати као једно могућно решење конфликта између потребе за припадањем и потребе за независношћу. У разматрању појаве к. ваља разликовати јавни, прагматични, спољашњи к. (када особа из прагматичних разлога мења своје понашање и приклања се обрасцима понашања већине) и прави, унутрашњи к. (када особа не мења само своје понашање, него и интимна уверења, ставове и вредности). У истраживањима је откривено више чинилаца који доприносе јављању и величини к. Друштвени и ситуациони чиниоци су: врста политичке културе, доминантни систем вредности, степен ауторитарности и отворености друштвене заједнице, степен групне кохезивности, јачина групног притиска, степен јасности ситуације и сл. Лични чиниоци су: сугестибилност, самопоуздање, интелигенција, конзервативност, ауторитарност итд. Најзад, к. зависи и од пола и од узраста (к. су подложнији жене и деца). Један од механизама бекства од слободе. Синоним саображавање.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЛИЧНОСТ

Један од темељних и уједно најсложенијих појмова психологије који се односи на непоновљив (разлличит од свих других), релативно чврсто интегрисан, стабилан и комплексан психички склоп особина, који одређује карактеристично и доследно понашање индивидуе. Л. је динамичка структура, коју чини систем међусобно повезаних црта (способности, темперамента, карактера), мотива, вредности, ставова итд. За разумевање сложеног понашања и динамике л., неопходно је познавати њене потребе, нагоне, тежње, уверења, унутрашњи конфликте и начине њиховог решавања. Свака л. има своју особену наследну основу која, у интеракцији са чиниоцима социо – културне средине и личном активношћу одређује особен развој личности у целини и њених посебних делова (сазнајних диспозиција, мотива, емоција, карактера, идентитета, самосвести итд.).

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЉУБАВ

Емоција, али и мотив (страст, потреба, тежња), чија је главна одлика снажна наклоност субјекта према неком привлачном предмету, појави или бићу.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

Go to Top