породице

ИСУСОВ СТАВ ПРЕМА ЖЕНАМА

Исус Христос је поштовао ред успостављен приликом стварања, а по коме су полови онтички и аксиолошки једнаки, али је мушкарцу поверена поглавничка улога у породици и друштву.

Исус је уздигао жене на позицију једнаке вредности са мушкарцима, припуштајући неке од њих у круг Седамдесет ученика и одређујући их да сведоче за њега (Јеванђеље по Матеју 27,55-56; 28,7; Јеванђеље по Луци 8,1-3; Јеванђеље по Јовану 4,26-30; 20,17-18). Ипак, Исус није укључио ниједну жену у круг Дванаест ученика, нити је иједној рекао: „Паси овце моје” (Јеванђеље по Јовану 21,17).

 

  1. Радикални прекид

Да би се схватио револуционарни став Исуса према женама важно је приметити да је у међузаветном периоду подређеност жена у знатној мери била груба. Жене су прогнане на позицију упечатљиве инфериорности. У верском животу, супротно старозаветној пракси, жене су искључене из учешћа у јавном богослужењу, јер се сматрало неприкладним да уче и подучавају. У том контексту Исусово опхођење према женама представљало је радикални прекид са јеврејском културом његовог времена.

  1. Жене као особе

Средишње у Исусовом ставу према женама био је његов поглед да су оне особе за које је дошао. Није их проматрао с обзиром на њихов пол, старост или брачни статус, већ с обзиром на њихову верност Богу. Рекао је: „Јер ко извршује вољу оца мојега који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати” (Јеванђеље по Матеју 12,49). Овде Исус проглашава за ученике и чланове своје породице сваку особу, и мушку и женску, која чини вољу Божју. То Исусово учење налази се и код Св. Павла: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу” (Галатима посланица 3,28).7

Вредност коју је Исус придавао женама као особама види се у његовом учењу о разводу. Жене нису предмет који се може одбацити „за сваку кривицу”. Оне су особе које је Бог одредио да буду у светој брачној заједници коју човек нема право да „раставља” (Јеванђеље по Матеју 19,3-6).

Опис згрчене жене као „кћери Авраамове” (Јеванђеље по Луци 13,16) такође указује на вредност коју је Исус придавао женама. Титула „син Авраамов” уобичајено је употребљавана да се нагласи вредност човека као члана заједнице савеза. Али титула „кћер Авраамова” била је практично непозната, јер жене нису виђене као грађанке нације већ као чланице породице. Употребљавајући ту титулу, Исус је желео да истакне вредност коју Он придаје згрченој жени посебно и женама уопште.

ИСУСОВ СТАВ ПРЕМА ЖЕНАМА | Српски културни клуб (xn--j1aat.xn--90a3ac)

 

АКО САМ УСПЕШАН НЕЋЕ МЕ ВОЛЕТИ

Ако је у Библији први грех разлог за протеривање из Раја, други грех је убиство брата. А мотив за убиство Авеља су били завист, љубомора и мржња његовог мање успешног брата Kајина. Kао што је познато, сточар Авељ и земљорадник Kајин су Богу принели дарове. Бог је узео дарове од Авеља, одбијајући дарове од Kајина, због чега је дошло до убиства. Овај мит нам оцртава односе који постоје у троуглу браће (и сестара) и родитеља. Kада једно дете сматра да је неоправдано, из неког разлога мање вољено, оно постаје агресивно према оном детету за које сматра да је повлашћено.


Описана динамика излази из оквира породице и постаје динамика одређене групе, па и целога друштва. Дете које је најбољи ученик у разреду не изазива симпатије свих ученика, већ постаје предмет њихове агресивности па чак и насиља. Kада учитељица похвали успешно дете, то истовремено код друге деце изазива осећање љубоморе која желе да и њих учитељица воли, да их похвали. Љубоморна деца закључују да им је успешно дете „украло” похвале које би они добили да то дете није у њиховом разреду. И зато су завист и љубомора друге деце један од проблема успешног детета. Савремени Авељи се плаше да ће их „браћа и сестре” одбацити и симболички „убити” уколико покажу да су бољи од њих.


Kада деца или млади оном детету које се у групи истиче почну да упућују презриве етикете да је „штребер”, „буржуј” и слично, иза тога стоји логика зависти. Kључ зависти је упоређивање мање успешног са успешнијим, што чини да је завист бољка која постоји унутар једне генерације. Kада виде да је дете толико успешно, мерећи колико је оно боље од њих, деца у ствари измере колико су она гора од њега. И тако његов успех почиње да их боли. Туђи успех постаје лични неуспех. А начин да тај бол зависти престане јесте да смање ту вертикалну разлику. Тако се завист изражава на различите начине чији је циљ да се успешно дете „спусти”, а да неуспешно дете себе „уздигне”.


И зато се пред успешне ставља дилема: успех и одбаченост или неуспех и прихваћеност у групи. А када се дете одлучи за прихваћеност и „љубав” групе, оно почиње да скрива своје квалитете, утапајући се у групу, близу њеног врха, али никада не на врху. Тада кажемо да то дете почиње да пати од страха од успеха, од Авељевог комплекса.
Чини ми се да је у данашњем друштву пуно оних који имају страх од успеха. А да би друштво било успешно, потребно му је што више успешних појединаца. Да бисмо створили менталитет који подржава сваки успех, потребно је да видимо да други нису противници или непријатељи, да су „наши” и да је њихов успех такође наш.

 

Извор

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/ako-sam-uspesan-nece-me-voleti/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

Go to Top