породица

МОДЕЛИ БИРАЊА ПАРТНЕРА

Заљубљивање, узвраћена заљубљеност, забављање, озбиљна веза, брак, породица, срећни до краја живота – сценарио је који успе да реализује само мањи број људи.
Судећи по нарастајућем љубавном хаосу унутар западне цивилизације, у нечему озбиљно грешимо. Једна могућност је да наш доминантни модел бирања партнера није добар. Зато ћемо сагледати и преиспитати постојеће моделе бирања и спаривања. Kако наша лична уверења не би утицала на наше закључке о овим моделима, најбоље је да се ставимо у улогу антрополога који посматра неко племе или неког ванземаљца који посматра живот на земљи.

У савременој западној цивилизацији људи бирају тако што се заљубљују. Сценарио који би требало да се деси је: заљубљивање, узвраћена заљубљеност, забављање, озбиљна веза, брак, породица, срећни до краја живота. Само мањи број људи успева да реализује овај сценарио, већини то не успева. Упркос томе што не даје добре резултате, људи се држе овог сценарија јер мисле да тако мора и да је тако природно. У њему нема ништа природно јер је он културни образац, продукт масовних медија и масовне културе. Од рођења неке особе па до њене 16 године, њено несвесно бива запљуснуто оваквим представама о љубави бар три до четири хиљаде пута.

Све више развода и патњи

Овај модел се пре стотинак година проширио из елитних слојева на народне масе, прво захваљујући љубавним романима у којима је љубав представљана као важнија од живота, а коначно је завладао захваљујући филмским љубавним наративима са срећним крајем.

Проблем у моделу заљубљивања је што су људи колективно побркали љубав и заљубљеност. Док је љубав трајно и стабилно осећање, заљубљеност је нестално осећање. Љубав је заснована на стабилном емоционалном везивању, а заљубљеност је заснована на крхкој идеализацији. Породица као основа друштва би требало да буде стабилна. Од како су мушкарци и жене почели да заснивају породице на основу крхке идеализације и несталне заљубљености, породице су постале нестабилне, а са њима и целокупно друштво.

Kако заљубљеност, статистички посматрано, најчешће води у разочарање, љубавни живот је постао веома компликован: везе су кратке и нестабилне, све је више неверства, раскида и развода, превише је љубавне патње, усамљених, жена које не могу да нађу достојног оца свог детета, све је мање деце, итд. Ако је избор партнера као први чин у процесу погрешан, све што следи је такође погрешно.

Други модел бирања партнера је такозвани уговорени брак и он је карактеристичан за азијске, афричке и исламске цивилизације. Он је до недавно био присутан и у Европи, па и код нас до прве трећине 20. века. У тим културама брак се сматра правно-економско-биолошком категоријом, а млади су од детињства припремани за сценарио да ће им родитељи пронаћи супружника са којим ће засновати породицу и остати заједно до краја живота. Kада посматрамо уговорне бракове, често мислимо да у њима нема љубави. То је погрешно, јер се људи емоционално везују за супружника, тако да љубави има, али нама је то чудно зато што у овом обрасцу нема заљубљивања. Овај модел је супериорнији од модела заљубљивања зато што су бракови трајни и стабилни, и зато што се у овим породицама рађа много више деце.

 

Ново решење

Дакле, када би ванземаљац упоређивао „модерне” и „примитивне” заједнице, вероватно би закључио да је у овим другим модел спаривања далеко супериорнији. То никако не значи да се залажемо за увођење овог модела код нас. Појединци су освојили своје право да самостално бирају партнера, и у то право не треба дирати, већ треба пронаћи нови, емоционално интелигентнији модел бирања и спаривања, који ће бити стабилнији, конструктивнији и продуктивнији од бирања заљубљивањем. Стопа рађања у западној цивилизацији је толико ниска, да ће многи народи, ако се ништа не промени, нестати у овом веку.

Ако је човек са запада до сада препуштао својим несвесним процесима („срцу”, „хемији”, интуицији итд) да му нађу одговарајућег партнера, и ако то није донело добар резултат, онда је вероватно најбоље да удружи своје свесне и несвесне процесе, то јест да споји „срце” и „мозак” како би боље изабрао особу са којом жели да проведе живот. Чини се да нема важнијег задатка за „љубавологе” од дефинисања новог емоционално интелигентнијег начина бирања.

 

Извор

др Зоран Миливојевић

https://www.politika.rs/sr/clanak/422470/Modeli-biranja-partnera

 

  • лепа љубав

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ О ЉУБАВИ И БРАКУ: 7 начина како мушкарац види жену

Посматрајући годинама (као психотерапеут), а и самог себе испитујући, како мушкарац најчешће гледа жену, открио сам седам могућих типова мушкараца. Да покушам да их прикажем и донекле објасним:

Нежан поглед (и дуже гледање) мушкарца на жену, вероватно је најпожељнији јер је најближи оном идеалу мушкарца који очекује да кроз гледање (дуже гледање!) једног лепог дана види жену. Ово је прилика да је мушкарац заволи, и, можда, трајно воли (ето срећног брака!). Нежни (први) поглед мушкарца на жену, указује на срећно проведено рано детињство са мајком која је волела и мужа и дете, и била вољена.

воли мушкарац жену

волимо се!

Сажаљив поглед мушкарца на жену, открива нам мушкарца осећајног и сажаљивог, који је управо тако, од раног или познијег детињства, посматрао своју мајку, тип мученице (некад истина и самомученице), кињене на разне начине од мужа (његовог оца), можда и од њене или од његове породице. У случају брака са таквом женом (као што је била његова мајка), две су могућности честе. Или ће се муж претворити временом у свога оца, преко познатог и раширеног механизма „идентификације са агресором”, или ће истински и самосвесно исправљати (и можда исправити) лоше очево понашање према мајци, волећи своју жену такву каква је („мученички тип жене”, која ипак више пати, него што ужива у патњи); у најбољем случају, волећи је, исправиће је и приближити тако тзв. нормалној жени.

Kада мушкарац гледа на жену потцењивачки (некад и презриво), лош је то предзнак за његов будући брачни или ванбрачни живот. Он је тако научио да гледа сваку жену од раног или познијег детињства, јер је тако на његову мајку гледао његов отац. А зашто је тако гледао његов отац (деда, прадеда…) на жену? То је био најчешће „поглед на жену“ у српској патријархалној породици кроз векове. Потцењивачки однос балканског мушкарца према жени, најбоље показују српске народне пословице (нећу их овде наводити, свако их може наћи у Вуковим народним пословицама). Да потцењивачко-презрив однос мушкарца према жени није увек такав био, показују истраживања нашег познатог етнопсихолога Бојана Јовановића, а могу се наћи слични подаци и у вредној књизи др Миодрага Пурковића, проучаваоца српске средњовековне национално-црквене историје, под насловом Српска култура средњег века (Химелстир, Немачка, 1985.).

нема сажаљења

без сажаљења

Пожудан поглед мушкарца на жену, у првом реду је намењен њеном освајању: агресивном и сексуалном или прво сексуалном, па онда и агресивном. Моје дугогодишње искуство као психотерапеута са различитим типовима „освајања” жене од стране мушкарца, показали су ми да агресиван нагон у човеку, његова жеља за поседовањем и моћи, снажнија је, дуготрајнија и упорнија од сексуалног нагона и његових императивних захтева.

пожуда је лепа

романтика и сексуалност иду заједно

Правих еротомана (поремећај сексуалног нагона код мушкарца и жене-нимфоманке) мало је код оба пола. Отуд сексуална пожуда неких мушкараца крије њихову страсну жељу за поседовањем жене која се често, временом, претвара у безобзирно владање над женом, укључујући његово „право” на сексуални однос кад год зажели. Иако је жеља за поседовањем, као део агресивног нагона (и код мушкарца и код жене), природна, ова се жеља претвара у изопаченост онда када је мушкарац, због нечега значајног, постао и остао инфантилан од детињства. У пожудног мушкарца нема љубави, отуд опасност за њега да постане блудник, а не природни сејач живота. Обузетост таквог мушкарца жениним телом (чему данас „помаже“ сексуална клима у свету Запада) опасна је и за мушкарца и за жену, јер се код мушкарца може да претвори у сексуалну опсесивну неурозу, а жену да претвори у фригидну лутку која се купује.

Уплашен поглед мушкарца на жену, открива несигурног мушкарца – несигурног како у љубави, тако и у полним односима – коме ни отац ни мајка нису у детињству омогућили, својим конфликтним понашањем, да стекне довољну меру самопоуздања као душевно-духовно и као полно биће. Познати „кастрациони комплекс“ могао је да се у сину рано појави, било од грубог „кастрирајућег“ оца, или од типа „кастрирајуће“ мајке. Жена за таквог мушкарца представља онда сталну опасност; такви мушкарци или остају трајно неожењени, или несвесно бирају тип кастрирајуће жене. И у овом случају, као и у свим осталим, успешно, мање успешно или неуспешно васпитање још у раном детињству одредиће будући однос мушкарца према жени.

Равнодушан поглед мушкарца на жену означава различит ток мушког еротско-сексуалног живота: лишеног мајчинске љубави, изложеног утицају лоше мајке, снажно погођеног неком неуспелом љубави у адолесцентном добу. После оваквих и сличних раних траума у животу мушкарца, његове природне еротско-сексуалне потребе може одвести у различите облике понашања. Тако је могуће да постане хомосексуалац (дакле, не урођен, већ стечен), потом мрзитељ жена, али могуће је да се приближи и неком асексуалном обрту у полном животу. Равнодушан поглед према женама код мушкарца „природан” је код евнуха и у случајевима органских поремећаја хормона и мушког органа за сношај и оплођавање.
Послован поглед на жену, почео је преовлађивати од времена индустријске револуције на Западу и успона капитализма, да би у данашње време заузео скоро претежно место у односима мушкарца и жене, сводећи лагано, и природну потребу за љубављу, као и природну потребу за полним односима са супротним полом на пословну меру која води бригу у првом реду о корисности односа међу половима.

И после свих овде, на брзину набројаних „погледа мушкарца на жену“, овај пословни поглед указује на врхунац отуђења човека од човека, самим тим и на отуђење мушкарца од жене и обратно. Уместо погледа симпатије, онда могуће љубави, мушкарац посматра жену (али све чешће и жена тако гледа мушкарца) као објект, а не субјект у комуникацији. Љубав се изопачила у блуд (када су у питању полни односи), а егзистенцијална комуникација буберовског Ја-Ти односа, претвара се све чешће у корисност (пре свега материјалну) међусобних односа. Не знам колико сам успео да у овој краткој скици односа (погледа, гледања и виђења) мушкарца према жени, нешто кажем о стварним односима, данас, међу половима. Сигурно је да су ови односи далеко сложенији и разноврснији него што сам их ја овде приказао, само на основу површног „погледа” мушкарца на жену.

Остаје ми да као хришћански антрополог (по могућности објективан посматрач реалних збивања међу половима данас), с једне стране жалим због напредовале појаве отуђења међу људима у свету (следствено онда и међу половима), с друге стране да се надам поправљању оваквих односа у будућности. Битно је при томе питање да ли се људи (као појединци, не као народи) могу мењати у току једног, релативно дугог живота. Да ли се, дакле, потцењивачки, равнодушни, уплашени, блудни а посебно пословни поглед мушкарца на жену (и наравно, све чешће, такви исти поглед жене на мушкарца) могу исправити или не могу. Убеђења сам да је такво исправљање могуће, остаје, наравно, питање – како.

не знамо како

тако под старе дане

 

Извор:

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html?page=2

Одломак из књиге Владете Јеротића “О браку”, издавач Задужбина Владете Јеротића

Извор: Детињарије/Стил

 

 

Psihoterapija/Novi Sad

Psihološko savetovanje/ Novi Sad

Psiholog/Novi Sad

Psiholog/Dunja Topalski

Psiholog/Topalski

Topalski/Novi Sad

Tars/Topalski/Novi Sad

ЕМПАТИЈА

Љубав је повезана са важношћу. Када волимо тада поручујемо да нам је друга особа важна. Исто она чини својим показивањем љубави. Да би људи поверовали да су заиста вољени , потребно је и да осете да су важни другоме. Љубав се потврђује кроз сазнање да су наша осећања важна другој особи и да су њена осећања важна нама. И зато је емпатија важан састојак сваког односа љубави.

Природно је да сваки човек сагледава свет из себе, из своје перспективе, кроз свој доживљај. Способност емпатије је способност да се нека ситуација сагледа из перспективе друге особе. На тај начин можемо предпоставити какав је доживљај друге особе у ситуацији, како се она осећа. Одатле и име емпатија, што значи уживљавање у другога.

Особа која има способност емпатије није огранићена да ситуацију стално сагледава само из своје позиције, већ може да је сагледа и из позиције друге особе. А способност да се „изађе“ из свог доживљаја и да се,за тренутак, предпостави доживљај другог бића, веома је важна. Емпатија омогућава да се превазиђе себичност и да се развије осећај за друге људе. Не само у односима љубави, већ у било којем пријатељском контакту. Ако је интелигенција способност да се једна појава сагледа из више углова, емпатија је основа емоционалне интелигенције. Особе са развијеном способношћу емпатије боље разумеју друге и зато се боље сналазе и имају боље односе са људима.

Када не би постојала емпатија, људско друштво би било чудно место. Како би без емпатије нека мајка могла да се побрине за своју бебу која не уме да говори? То би био свет себичних и безобзирних појединаца, свет без икакве љубави.

Не постоји ген за емпатију, она се учи. И зато сваки родитељ треба да научи своје дете да су осећања других важна и да их треба поштовати. Данас су родитељи усмерени да покажу деци да су вољена, али често заборављају да треба да ту децу науче и да воле друге. Када мало дете удари, угризе или уштинемаму, она треба да покаже да је то боли, да она није само слика која се смешка, и да и она има осећања. Децу учимо да кућни љубимац није само играчка, већ живо биће са својим осећањима и потребама. Питање којим подсећамо дете да буде емпатично је: А како би се осећао да се то дешава теби?

Постоје и људи који су веома емпатични до других, али који заборављају на себе и своју перспективу. Погрешно мисле да су одговорни за туђа осећања и стално покушавају да друге усреће. Они треба да поново науче да су и они важни, да су важне њихове жеље и друге емоције и да у конфликте улазе без осећања кривице. Њих треба подсетити да треба да се уживе у саме себе.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

milivojevic.info/empatija/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

(емпатија, љубав, важност, осећања, доживљај, жеље, емоције, конфликте, емоционалне интелигенције, уживљавање у другога)

 

  • Владика

СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – ЖЕНЕ У ХРИШЋАНСТВУ

Жене су у Хришћанству и његовој Цркви нешто што увек миомирише. У религиозном погледу, морамо признати, боља су половина света. Рад је са њима увек захвалнији, спремније су примити понизну и милосрдну поруку и мудрост Јевађеља. Оне нам пуне, ките и издржавају Цркве, оне су хришћанство испуниле самарјанством и љубављу. Као жене и мајке, као носиоци породичне мисли и кућног живота, имају више утицаја на духовно формирање будућих поколења и нараштаја.

У самој природи им је да се више жртвују и  да воле. Као бића од осећања и срца, потпуније се и ватреније предају својим  и верским идеалима, јер их потпуније доживљавају.

Физички су зависније и слабије од мушкараца и зато осећају већу потребу за Богом. Све оне „мале Марије “ које су „бољи део изабрале“ у Цркви су увек биле духовне мироносице и зато побожним женама Црква се и даље обраћа, на њих се ослања и рачуна, њима проповеда Христа и њих приводи Господу оним Његовим чувеним речима:

„Што ометате жену? Она учини добро дело на мени „. (Мт.26.10)

Свети владика Николај

Владика

Свети Оче Николај моли Бога за нас

БРАК

Друштвена, правно или верски заснована институција заједничког живљења пунолетних особа различитог пола која је основ породице и подразумева узајамна права и обавезе супружника, као и обавезе према потомству. У браку човек задовољава многе своје социјалне, биолошке, економске и психолошке потребе (за сигурношћу, сексом, родитељством итд.). Постоји више облика брака, заснованих на обичајном, верском или законском праву. То су моногамија, бигамија, полигамија (полиандрија или полигинија).


Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

Go to Top