Црте личности
Основне градивне јединице структуре личности. Црте су релативно трајне и релативно опште особине личности, одговорне за доследност понашања у сличним ситуацијама. То су обично димензије дуж које се поједине личности могу сврстати по степену заступљеости одређене особине (нпр. доминантност – субмисивност, себичност – несебичност итд.) и које су веома корисне за опис и објашњење личности. До концепта и психолошке садржине црте долази се било клиничким испитивањем и посматрањем појединаца (Фројд/Freud/, Адлер/Аdler/, Олпорт/Аllport/) или техником факторске анализе података добијених на упитнику код велике групе појединаца (Kател/Cattell/, Ајзенк/Еysenk/, Гилфорд/Guilford/). Према неким психолозима ц.л. су само називи, скраћени описи извесног типичног начина понашања. Супротно овом номиналистичком гледишту Гордон Олпорт заступа реалистичко становиште, по којем црте стварно постоје „испод коже“ у појединцу и имају утицај на његово понашање. Оне, попут навика и ставова, представљају детерминишуће тенденције, али су у односу на навике општије, а у односу на ставове разликују се по томе што нису усмерене на неки објект и што не имплицирају његову процену (позитивну или негативну). По Олпортовој дефиницији, црта (лична диспозиција) је „уопштена неуропсихичка структура (својствена индивидуи), способна да многе дражи учини функционално еквивалентним и да уведе и води доследне (еквивалентне) облике прилагодљивог и стилског понашања“. Црте, према Олпорту, могу бити опште и личне (морфогенетске) диспозиције. Опште црте су корисне јер омогућавају поређење појединца с другима, али су мање стварне у односу на личне. Личност, сматра Олпорт, има свега неколико централних црта (5 – 10) и само једну кардиналну. Према врсти, црте могу бити црте карактера (објашњавају зашто неко нешто чини, посебно у интерперсоналним односима), црте темперамента (објашњавају како неко нешто чини) и способности (колико успешно нешто чини). Kател разликује површинске и изворне црте.неко нешто чини) и способности (колико успешно нешто чини). Kател разликује површинске и изворне црте.
Извори:
Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије; Стубови културе, Београд