осећања

Женска и мушка мама

Распад традиционалних полних улога жене и мушкарца битно се одразио на начин на који волимо, ступамо у љубавне везе или брак, заснивамо породицу. Промене у улогама жене и мушкарца су се одразиле и на улоге мајке и оца. У традиционалној култури мајка је задужена за пружање љубави, а отац за дисциплиновање детета. То је омогућавало да деца добију од родитеља оно што им је потребно за исправан развој у одрасле самосталне људе: љубав и дисциплину.

Данас је све више породица у којима се родитељи не понашају као мама и тата, већ као две маме: као женска мама и као мушка мама. И он и она се труде да детету пруже што више љубави, што некада доводи до правог такмичења између њих. Док је у савременом васпитању принцип љубави истакнут и стављен у први план, принцип дисциплине, израз очинског и мушког је занемарен.

Зашто је дошло до ове промене, и како на будуће генерације утиче то што добијају пуно љубави и премало дисциплине?

Сазнања које нам је у протеклих стотину година почела доносити психоанализа, битно су утицала на наше колективно свесно и несвесно. Општеприхваћена је чињеница да се деца која од родитеља нису добила љубав развијају у неуротичне одрасле личности. Не желећи да праве ту грешку многи су поверовали да би супротно родитељско понашање – стално показивање и доказивање љубави – било кључно за развој детета у самосталну и ментално здраву одраслу особу. Усмеравајући се на дететов доживљај вољености, родитељи су открили да сваки покушај дисциплиновања који код детета изазива непријатност, оно доживљава као знак невољености. Не желећи да трауматизују дете, родитељи су престали да чине три ствари од којих се састоји дисциплина: да одбијају дететове жеље, да терају дете да ради корисне али непријатне ствари и да га кажњавају када заслужи. Тако се из савременог васпитања изгубио очински принцип, а тате су преузеле матерински принцип.

Даља судбина великог броја деце која су одрасла кроз васпитање у оквиру овакве идеологије „срећног детета” нам показује да смо из једне грешке отишли у супротну. Kао што не ваља начин васпитања заснован на дисциплини без показивања љубави, тако не ваља ни начин васпитања у коме постоји показивање љубави, али без дисциплине. Деци јесте потребна љубав, али исто тако и дисциплина.

Данас је јасно да размажена и презаштићена деца нису довољно опремљена за самостални живот. Уместо у дететова осећања, родитељи треба да гледају у свој удаљени циљ: оспособити дете за самостални живот у људском друштву. Уместо да га стално усрећују, треба да му помогну да само себи нађе срећу у животу.

 

Извор

др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/zenska-i-muska-mama/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

СИРОМАШТВО И БОГАТСТВО

Услови у којима људи живе и одрастају свакако утичу у какве ће се личности изградити. Тежак живот, сиромаштво и стална борба за преживљавање изграђују људе који су задовољни малим, скромни. Ако гледамо на ово из аспекта потенцијала личности можемо рећи да у оваквим околностима људи изграђују неко своје „минимално ја”. Али, упркос томе, у сиромаштву постоји веома јака веза с другим људима јер сваки појединац осећа да је чврста веза са другима нека врста еволутивне предности, да је солидарност нешто што му помаже да преживи и боље живи. Због тога је зона преживљавања истовремено и зона љубави.

Са друге стране, када се промене услови живота и друштво постане релативно богато, то подстиче изградњу таквих личности које не само да желе много, већ и да се све то испуни. Kако остварење жеља доноси задовољство и срећу, настаје доживљај квалитетног живота. Гледано кроз остварење потенцијала личности, људи теже да их током живота што више остваре, да постану неко своје „максимално ја”.

Ако је љубав емоционална повезаност двоје људи, сигурно постоји разлика између тога да ли је љубавна веза остварена између особа које живе у зони преживљавања или у зони квалитетног живота. Kаква је љубав оних који имају минимално и оних који имају максимално ја? У зони преживљавања љубав је потреба која доприноси да се боље живи. А у зони квалитетног живота људи сматрају да је љубавна веза прилика за остварење личних потенцијала.

Али некада ово „проширено ја” у својој тежњи да се што више распростре у свом животу почиње да користи партнера као пуки објект. Настају такве концепције љубави према којој сваки човек треба да има партнера који доприноси развоју његових потенцијала. А када то више није могуће, човек треба да нађе другог партнера који ће му помоћи да не стагнира, да настави свој лични развој. Процењује се да би свако, у просеку, током свог живота требало да има пет до шест партнера, како би се развио као пуна личност и остварио своје „максимално ја”.

Ово може звучати логично и лепо, али ако се подсетимо да љубав првенствено јесте однос према другоме, онда постаје јасно да ово није теорија љубави, већ теорија љубави према себи, самољубави. Оправдавање нарцисоидности која је замаскирана у љубав. Да бисмо могли да оценимо неки љубавни однос, треба да оцењујемо однос једне особе према другој особи. Можемо видети да се под називом љубав често крије егоистични однос особе која користи свог партнера да би се што боље осећала. У потрази за љубављу потребно је да пронађемо добар однос љубави према другоме и љубави према себи, а што често није лако.

 

Извор

Др Зорам Миливојевић

milivojevic.info/siromastvo-i-bogatstvo/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

Асертивни тренинг

(енгл. assertiveness training) Поступак планског и систематског вежбања исувише плашљивих, песимистичних, интровертних, неповерљивих, несигурних, зависних и пасивних особа да постану предузимљивије, продорније и самопузданије у свом деловању, нарочито у интерперсоналним односима. Такви бојажљиви појединци се у врло једноставним ситуацијама подстичу да изразе своје мишљење, да се супротставе јавно и да слободно , без страха, одбију да ураде оно што не желе, а да их због тога касније не гризе савест. Пример за углед им је често понашање терапеута, који им показује како могу да буду борбенији, без осећања страха или кривице. А.т. повучене и превише мирне људе вежба да се доследно и упорно боре за остваривање својих легитимних права, без страха и без осећања кривице.

 

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

ЕМПАТИЈА

Љубав је повезана са важношћу. Када волимо тада поручујемо да нам је друга особа важна. Исто она чини својим показивањем љубави. Да би људи поверовали да су заиста вољени , потребно је и да осете да су важни другоме. Љубав се потврђује кроз сазнање да су наша осећања важна другој особи и да су њена осећања важна нама. И зато је емпатија важан састојак сваког односа љубави.

Природно је да сваки човек сагледава свет из себе, из своје перспективе, кроз свој доживљај. Способност емпатије је способност да се нека ситуација сагледа из перспективе друге особе. На тај начин можемо предпоставити какав је доживљај друге особе у ситуацији, како се она осећа. Одатле и име емпатија, што значи уживљавање у другога.

Особа која има способност емпатије није огранићена да ситуацију стално сагледава само из своје позиције, већ може да је сагледа и из позиције друге особе. А способност да се “изађе” из свог доживљаја и да се,за тренутак, предпостави доживљај другог бића, веома је важна. Емпатија омогућава да се превазиђе себичност и да се развије осећај за друге људе. Не само у односима љубави, већ у било којем пријатељском контакту. Ако је интелигенција способност да се једна појава сагледа из више углова, емпатија је основа емоционалне интелигенције. Особе са развијеном способношћу емпатије боље разумеју друге и зато се боље сналазе и имају боље односе са људима.

Када не би постојала емпатија, људско друштво би било чудно место. Како би без емпатије нека мајка могла да се побрине за своју бебу која не уме да говори? То би био свет себичних и безобзирних појединаца, свет без икакве љубави.

Не постоји ген за емпатију, она се учи. И зато сваки родитељ треба да научи своје дете да су осећања других важна и да их треба поштовати. Данас су родитељи усмерени да покажу деци да су вољена, али често заборављају да треба да ту децу науче и да воле друге. Када мало дете удари, угризе или уштинемаму, она треба да покаже да је то боли, да она није само слика која се смешка, и да и она има осећања. Децу учимо да кућни љубимац није само играчка, већ живо биће са својим осећањима и потребама. Питање којим подсећамо дете да буде емпатично је: А како би се осећао да се то дешава теби?

Постоје и људи који су веома емпатични до других, али који заборављају на себе и своју перспективу. Погрешно мисле да су одговорни за туђа осећања и стално покушавају да друге усреће. Они треба да поново науче да су и они важни, да су важне њихове жеље и друге емоције и да у конфликте улазе без осећања кривице. Њих треба подсетити да треба да се уживе у саме себе.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

milivojevic.info/empatija/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

(емпатија, љубав, важност, осећања, доживљај, жеље, емоције, конфликте, емоционалне интелигенције, уживљавање у другога)

 

  • лаж није решење

ТРЕБА ЛИ БИТИ ИСКРЕН

Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

Људско несвесно уме да изненади, поготову онда када режира наше снове. Рецимо да сте имали толико живописан еротски сан да сте доживели оргазам. Али у том сну сте, сасвим неочекивано, са особом која се недавно доселила у вашу зграду. Вероватно ћете се замислити над овим сном, али нас сада интересује да ли ћете га, уз јутарњу кафицу, испричати свом брачном другу, односно партнеру. У којој мери ћете бити искрени према вољеној особи? Ако овај сан скријете од ње, да ли је не волите? Да ли скривате сан управо зато што је волите? А шта је она сањала и шта је она прикрила од вас?

Искреност јесте један од веома важних принципа љубави, али и свих блиских односа. Људи нису искрени тек тако, већ у оном односу у којем знају да их други прихвата, да их други неће одбацити, да је добронамеран, да то што сазна од особе неће испричати неком другом. И управо због тога је однос љубави оквир међусобне отворености и искрености. У таквом односу можемо бити онакви какви јесмо, можемо скинути маску коју носимо у јавности, без страха да ће нас вољена особа одбацити или погрешно разумети.

као кад смо били деца

Али у односима љубави постоји још један принцип, а то је принцип саосећајности. Саосећајност или симпатија једноставно значи да су нам важна осећања друге особе. Што нам је друга особа важнија, то нам је важније како се она осећа. Kада волимо ми желимо да се вољена особа осећа пријатно, не желимо да се осећа непријатно, да пати. Kада је она задовољна због неког свог успеха нама је пријатно, а када се она због нечега осећа непријатно, и нама је непријатно. Саосећање у непријатном зовемо сажаљење или самилост.

Не само да на овај начин реагујемо на осећања вољене особе, већ се трудимо да их изазовемо. У љубави чинимо оно што ће код вољене особе изазвати пријатност, што ће јој годити или што ће јој угодити, а избегавамо да чинимо оно што код ње изазива непријатност, патњу, бол. Наравно, све то до одређене мере, никако не по сваку цену.

Постоје ситуације када су искреност и саосећајност, два принципа љубави, у сукобу. Ако претпоставимо да ће се вољена особа осетити веома непријатно док слуша препричавање еротског сна у којем она није актер, онда је онај који прича сан искрен, али не и саосећајан. И обрнуто. У описаној ситуацији је вероватно да ће већина дати предност саосећајности, не желећи да безвезни сан изазове патњу вољене особе.

лаж није решење

истина ослобађа

А када треба рећи? Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

 

http://milivojevic.info/treba-li-biti-iskren/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

ЉУБОМОРА И ЗАВИСТ

Kада неко изговори: љубоморан је на мој успех (нови ауто, вишу плату, итд.), показао је да не познаје разлику између љубоморе и зависти. А познавање разлика између емоција – емоционална писменост – веома је важно не само у партнерским односима, већ и у свим међуљудским односима. Kада неко зна чему одређене емоције служе, када их може препознати и именовати, тада може боље разумети себе и своје реакције, али и друге људе.

За разлику од зависти, љубомора подразумева постојање љубави. Прво неко мора волети, а тек затим се плашити да ће му ту љубав неко „украсти”. Завист искључује љубав тако да је нема у односима љубави, па ни у искреним пријатељским односима. Док је за љубомору потребно троје, где је трећи стварни или умишљени ривал, за осећање зависти је потребно двоје.

Завист није, како се то често поједностављује, исто што и жеља да се има оно што има други. Да би особа осетила осећање зависти, она мора да се такмичарски упоређује са другима. Из тог разлога је завист веома честа унутар исте генерације – генерацијска завист. Kада особа која се упоређује са другим види да други има неку особину или вредност коју она цени, она тада не види да је други добар, већ види да је други бољи од ње. А то је води ка сазнању да је она у истој оној мери у којој је он бољи од ње гора од њега. На тај начин свест о туђем успеху постаје свест о сопственом неуспеху, рађајући непријатно и болно осећање зависти.

Kако се особа која завиди сматра мање вредном или нижом, а другог вишим, непријатност зависти је могуће смањити ако се смањи та претпостављена вертикална разлика. То је могуће на два начина: или ће особа обезвредити или уништити оно што другом даје предност или ће се потрудити да и она развије или стекне исту такву или још већу вредност. Први начин је много лакши и бржи, па га многи бирају понашајући се по систему „да суседу цркне крава”. А када то чини много људи, то постаје ствар групног менталитета.

Kада у друштву превлада динамика деструктивне зависти, тада постаје опасно бити успешан, истицати се и бити бољи од других. Kако нема успешног друштва без успешних појединаца, агресивно непријатељство „браће и сестара” је велика препрека општем бољитку. Излаз је да престанемо да се поредимо са другима и да схватимо да нам туђи успех не одузима вредност.

Завист такође често бркамо са поштовањем. Kада неко похваљујући говори о „завидном нивоу”, треба га исправити да је вероватно мислио на узоран ниво. На тај начин унапређујемо нашу колективну емоционалну писменост.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне “Психополис” аутор је објавио у књизи  “Уловити љубав”.

http://milivojevic.info/ljubomora-i-zavist/

Go to Top