наклоност

ИГРА САМОПОТВРЂИВАЊА

Љубав је осећање повезано са оценом вредности друге особе. Kада кажемо: Волим те, ми поручујемо другој особи да је она нама веома вредна, емоционално важна. Зато они који нису сигурни у своју вредност, често траже потврде кроз партнерово изражавање љубави. Некада је ова глад за потврђивањем толико незасита, да оптерећује или уништава љубавну везу.

Али некада потврђивање личне вредности кроз осећање вољености постаје игра у којој нема победника. Неке особе које нису сигурне у своју вредност управо избегавају оне који мисле да оне вреде, а траже друштво и прихватање од оних који им или не показују наклоност или их чак отворено одбацују.

У савременим приручницима који младе саветују како да остваре контакт са супротним полом управо се инсистира на томе да је формула успеха у томе да се после почетног интересовања направи обрт и глуми незаинтересованост за другу особу. То потврђују и резултати неких истраживања да је глумљено игнорисање главни начин да се у првом контакту побуди интересовање друге особе.
Онима који данас одрастају и изграђују слику о себи није нимало лако. Модна индустрија и медији су утицали да су младе генерације усвојиле веома високе критеријуме шта је то лепо и прихватљиво. Последица је да је све више оних који су незадовољни собом и својим изгледом. Из овог незадовољства расте потреба за улепшавањем коју задовољава цела индустрија која се бави изгледом, стилом и имиџом.

Овакви услови стимулишу развој двослојних личности. Kа споља је окренут слој који је нека врста фасаде особе, а која је улепшана да делује савремено и самоуверено. Изнутра је скривени слој који особа доживљава као своје право ја, а у којем је притајено незадовољство собом, својим изгледом и начином живота. Ова двојност се, разумљиво, одражава на савремене партнерске односе. Тешко је доћи до љубави ако особа жели да други о њој мисли да је онаква каква му се представља, а, истовремено, покушава да од другог сакрије њено право ја.

А када особа саму себе не прихвата и не цени, тада не може ценити ни онога ко је прихвата и цени. Уместо тога она цени онога ко јој показује да је не цени. Тако настаје парадокс: особа не жели да буде са оним ко жели да буде са њом, а жели да буде са оним ко не жели да буде са њом. Не жели да буде са оним који је воли, већ жели да буде са оним ко је не воли, како би могла да га натера да је заволи. Али ако успе у томе, онда опет не жели да буде са њим јер сада он жели да буде са њом.

Љубав је изгубљена у овом лавиринту зато што увек један мора да не воли да би игра самопотврђивања могла да траје.