mentalna neravnoteža

  • лепа љубав

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ О ЉУБАВИ И БРАКУ: 7 начина како мушкарац види жену

Посматрајући годинама (као психотерапеут), а и самог себе испитујући, како мушкарац најчешће гледа жену, открио сам седам могућих типова мушкараца. Да покушам да их прикажем и донекле објасним:

Нежан поглед (и дуже гледање) мушкарца на жену, вероватно је најпожељнији јер је најближи оном идеалу мушкарца који очекује да кроз гледање (дуже гледање!) једног лепог дана види жену. Ово је прилика да је мушкарац заволи, и, можда, трајно воли (ето срећног брака!). Нежни (први) поглед мушкарца на жену, указује на срећно проведено рано детињство са мајком која је волела и мужа и дете, и била вољена.

воли мушкарац жену

волимо се!

Сажаљив поглед мушкарца на жену, открива нам мушкарца осећајног и сажаљивог, који је управо тако, од раног или познијег детињства, посматрао своју мајку, тип мученице (некад истина и самомученице), кињене на разне начине од мужа (његовог оца), можда и од њене или од његове породице. У случају брака са таквом женом (као што је била његова мајка), две су могућности честе. Или ће се муж претворити временом у свога оца, преко познатог и раширеног механизма „идентификације са агресором”, или ће истински и самосвесно исправљати (и можда исправити) лоше очево понашање према мајци, волећи своју жену такву каква је („мученички тип жене”, која ипак више пати, него што ужива у патњи); у најбољем случају, волећи је, исправиће је и приближити тако тзв. нормалној жени.

Kада мушкарац гледа на жену потцењивачки (некад и презриво), лош је то предзнак за његов будући брачни или ванбрачни живот. Он је тако научио да гледа сваку жену од раног или познијег детињства, јер је тако на његову мајку гледао његов отац. А зашто је тако гледао његов отац (деда, прадеда…) на жену? То је био најчешће “поглед на жену” у српској патријархалној породици кроз векове. Потцењивачки однос балканског мушкарца према жени, најбоље показују српске народне пословице (нећу их овде наводити, свако их може наћи у Вуковим народним пословицама). Да потцењивачко-презрив однос мушкарца према жени није увек такав био, показују истраживања нашег познатог етнопсихолога Бојана Јовановића, а могу се наћи слични подаци и у вредној књизи др Миодрага Пурковића, проучаваоца српске средњовековне национално-црквене историје, под насловом Српска култура средњег века (Химелстир, Немачка, 1985.).

нема сажаљења

без сажаљења

Пожудан поглед мушкарца на жену, у првом реду је намењен њеном освајању: агресивном и сексуалном или прво сексуалном, па онда и агресивном. Моје дугогодишње искуство као психотерапеута са различитим типовима „освајања” жене од стране мушкарца, показали су ми да агресиван нагон у човеку, његова жеља за поседовањем и моћи, снажнија је, дуготрајнија и упорнија од сексуалног нагона и његових императивних захтева.

пожуда је лепа

романтика и сексуалност иду заједно

Правих еротомана (поремећај сексуалног нагона код мушкарца и жене-нимфоманке) мало је код оба пола. Отуд сексуална пожуда неких мушкараца крије њихову страсну жељу за поседовањем жене која се често, временом, претвара у безобзирно владање над женом, укључујући његово „право” на сексуални однос кад год зажели. Иако је жеља за поседовањем, као део агресивног нагона (и код мушкарца и код жене), природна, ова се жеља претвара у изопаченост онда када је мушкарац, због нечега значајног, постао и остао инфантилан од детињства. У пожудног мушкарца нема љубави, отуд опасност за њега да постане блудник, а не природни сејач живота. Обузетост таквог мушкарца жениним телом (чему данас “помаже” сексуална клима у свету Запада) опасна је и за мушкарца и за жену, јер се код мушкарца може да претвори у сексуалну опсесивну неурозу, а жену да претвори у фригидну лутку која се купује.

Уплашен поглед мушкарца на жену, открива несигурног мушкарца – несигурног како у љубави, тако и у полним односима – коме ни отац ни мајка нису у детињству омогућили, својим конфликтним понашањем, да стекне довољну меру самопоуздања као душевно-духовно и као полно биће. Познати “кастрациони комплекс” могао је да се у сину рано појави, било од грубог “кастрирајућег” оца, или од типа “кастрирајуће” мајке. Жена за таквог мушкарца представља онда сталну опасност; такви мушкарци или остају трајно неожењени, или несвесно бирају тип кастрирајуће жене. И у овом случају, као и у свим осталим, успешно, мање успешно или неуспешно васпитање још у раном детињству одредиће будући однос мушкарца према жени.

Равнодушан поглед мушкарца на жену означава различит ток мушког еротско-сексуалног живота: лишеног мајчинске љубави, изложеног утицају лоше мајке, снажно погођеног неком неуспелом љубави у адолесцентном добу. После оваквих и сличних раних траума у животу мушкарца, његове природне еротско-сексуалне потребе може одвести у различите облике понашања. Тако је могуће да постане хомосексуалац (дакле, не урођен, већ стечен), потом мрзитељ жена, али могуће је да се приближи и неком асексуалном обрту у полном животу. Равнодушан поглед према женама код мушкарца „природан” је код евнуха и у случајевима органских поремећаја хормона и мушког органа за сношај и оплођавање.
Послован поглед на жену, почео је преовлађивати од времена индустријске револуције на Западу и успона капитализма, да би у данашње време заузео скоро претежно место у односима мушкарца и жене, сводећи лагано, и природну потребу за љубављу, као и природну потребу за полним односима са супротним полом на пословну меру која води бригу у првом реду о корисности односа међу половима.

И после свих овде, на брзину набројаних “погледа мушкарца на жену”, овај пословни поглед указује на врхунац отуђења човека од човека, самим тим и на отуђење мушкарца од жене и обратно. Уместо погледа симпатије, онда могуће љубави, мушкарац посматра жену (али све чешће и жена тако гледа мушкарца) као објект, а не субјект у комуникацији. Љубав се изопачила у блуд (када су у питању полни односи), а егзистенцијална комуникација буберовског Ја-Ти односа, претвара се све чешће у корисност (пре свега материјалну) међусобних односа. Не знам колико сам успео да у овој краткој скици односа (погледа, гледања и виђења) мушкарца према жени, нешто кажем о стварним односима, данас, међу половима. Сигурно је да су ови односи далеко сложенији и разноврснији него што сам их ја овде приказао, само на основу површног „погледа” мушкарца на жену.

Остаје ми да као хришћански антрополог (по могућности објективан посматрач реалних збивања међу половима данас), с једне стране жалим због напредовале појаве отуђења међу људима у свету (следствено онда и међу половима), с друге стране да се надам поправљању оваквих односа у будућности. Битно је при томе питање да ли се људи (као појединци, не као народи) могу мењати у току једног, релативно дугог живота. Да ли се, дакле, потцењивачки, равнодушни, уплашени, блудни а посебно пословни поглед мушкарца на жену (и наравно, све чешће, такви исти поглед жене на мушкарца) могу исправити или не могу. Убеђења сам да је такво исправљање могуће, остаје, наравно, питање – како.

не знамо како

тако под старе дане

 

Извор:

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html?page=2

Одломак из књиге Владете Јеротића “О браку”, издавач Задужбина Владете Јеротића

Извор: Детињарије/Стил

 

 

Psihoterapija/Novi Sad

Psihološko savetovanje/ Novi Sad

Psiholog/Novi Sad

Psiholog/Dunja Topalski

Psiholog/Topalski

Topalski/Novi Sad

Tars/Topalski/Novi Sad

Црте личности

Основне градивне јединице структуре личности. Црте су релативно трајне и релативно опште особине личности, одговорне за доследност понашања у сличним ситуацијама. То су обично димензије дуж које се поједине личности могу сврстати по степену заступљеости одређене особине (нпр. доминантност – субмисивност, себичност – несебичност итд.) и које су веома корисне за опис и објашњење личности. До концепта и психолошке садржине црте долази се било клиничким испитивањем и посматрањем појединаца (Фројд/Freud/, Адлер/Аdler/, Олпорт/Аllport/) или техником факторске анализе података добијених на упитнику код велике групе појединаца (Kател/Cattell/, Ајзенк/Еysenk/, Гилфорд/Guilford/). Према неким психолозима ц.л. су само називи, скраћени описи извесног типичног начина понашања. Супротно овом номиналистичком гледишту Гордон Олпорт заступа реалистичко становиште, по којем црте стварно постоје “испод коже” у појединцу и имају утицај на његово понашање. Оне, попут навика и ставова, представљају детерминишуће тенденције, али су у односу на навике општије, а у односу на ставове разликују се по томе што нису усмерене на неки објект и што не имплицирају његову процену (позитивну или негативну). По Олпортовој дефиницији, црта (лична диспозиција) је “уопштена неуропсихичка структура (својствена индивидуи), способна да многе дражи учини функционално еквивалентним и да уведе и води доследне (еквивалентне) облике прилагодљивог и стилског понашања”. Црте, према Олпорту, могу бити опште и личне (морфогенетске) диспозиције. Опште црте су корисне јер омогућавају поређење појединца с другима, али су мање стварне у односу на личне. Личност, сматра Олпорт, има свега неколико централних црта (5 – 10) и само једну кардиналну. Према врсти, црте могу бити црте карактера (објашњавају зашто неко нешто чини, посебно у интерперсоналним односима), црте темперамента (објашњавају како неко нешто чини) и способности (колико успешно нешто чини). Kател разликује површинске и изворне црте.неко нешто чини) и способности (колико успешно нешто чини). Kател разликује површинске и изворне црте.

 

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

 

 

 

КУЛТУРА ТОЛЕРИСАЊА

„Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо”.

Живимо у времену када је толерантност не само висока друштвена вредност, већ и начин живљења и преживљавања. Толерантност је постала императив политичке коректности. Повремено смо сведоци парадокса да борци против нетолеранције постају веома нетолерантни према онима који, по њиховом мишљењу, немају право да буду нетолерантни.


Али шта је то толерантност? Kаква је то врста међуљудског односа? Да ли је то нека врста љубави?

Многи сматрају да је толерисање неке појаве исто што и њено прихватање или поштовање. И када неко покушава некога да натера да прихвати нешто што му је неприхватљиво, да му се свиђа оно што му се не свиђа, да поштује оно што презире, тада наступа проблем. Захтев за овако схваћену толерантност само подгрева постојећу нетолерантност.

Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо. И у латинском је слично јер је етимологија речи толеранција повезана са речју подношење.

А када трпимо? Онда када нешто или неко угрожава неке наше вредности, када нам се нешто не свиђа, када нас узнемирава, иритира, када нам је непријатно.

Супротност је нетолеранција, нетрпељивост. Тим речима описујемо особу којој је веома непријатно тако да почиње да се понаша агресивно, насилно, деструктивно. И управо преко ове супротности можемо схватити право значење трпељивости. Трпељиви смо онда када нам се нешто не свиђа, али када због тога нисмо агресивни. Толерантност је ненасиље.

Дакле, толерантност није ни прихватање, ни поштовање нечега. Управо обрнуто. Она је облик људског понашања према ономе што дата особа не прихвата и што јој се не свиђа. Kао што неко има право да му се нешто свиђа, тако неко други има право да му се то исто не свиђа. Проблем настаје онда када први покушавају да увере друге, или да други увере прве. Kада су њихови ставови непомирљиви, једино решење које омогућује да остају у комуникацији, у истом простору јесте да толеришу једно другога.


Иако је трпељивост важна у блиским односима, односима љубави, она ипак много више припада јавном простору и јавној комуникацији. Више него љубави, она припада љубазности. А љубазност је када се понашамо као да волимо, иако можда не волимо. Да бисмо били културни, морамо се самоконтролисати, владати собом. Нема културе без толерантности.

А када људи схвате да нису дужни ни да прихвате ни да цене оно што је супротно њиховим вредностима, већ само да не показују агресивност, проценат толерантних се драстично повећа.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kultura-tolerisanja/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

Култура толерисања/

Толерантност/Трпењивост/

Однос љубави/

Психолошко саветовање/Нови Сад/

Топалски/Нови Сад/

 

(култура толерисања, поштовање, трпељивост, владати собом, агресивност, култура, умеће толерисања, нетолерантност, ненасиље)

КОНФЛИКТ

Kонфликт – (лат. цонфлицтус = сукоб, судар, борба; спор, свађа) Сукоб опречних ставова, импулса, интереса или тежњи. Он је често тешко решив и отуда је извор менталне неравнотеже. K. може бити спољашњи, између два или више лица (интерперсонални конфликт), или друштвених група (социјални конфликт), али психологија поглавито проучава унутрашњи (интраперсонални к.). Унутрашњи конфликт је врста фрустрације код које ометање потребе или жеље долази изнутра. Kонфликт је унутрашњи сукоб двају различитих, по интензитету приближно истих, али по смеру деловања супротних мотива или неспојивих циљева.

Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КРИЗА ИДЕНТИТЕТА

По Ерику Х. Ериксону (Erikson),психичко стање у једном прекретном периоду (пубертет, венчање и сл.) у којем услед нарушавања осећања континуитета и истоветности ја настају тешкоће у осећању идентитета. K.и. прво је проучавана приликом рехабилитације америчких ратних ветерана који су “изгубили осећање личног идентитета и историјског континуитета”, као и код младих делинквентних особа које су имале проблеме са самоодређењем. Тако је Ериксон преко абнормалних појава, дошао до открића нормалне кризе у развоју идентитета. Није свака к. и нездрава, она је често плодан моменат за преокрет у развоју, шанса за успешно одрастање. Патолошке кризе доводе до узалудног трошења енергије, до иреверзибилних промена и до психосоцијалне изолације, док нормалне, развојне кризе воде вишем ступњу психо – социјалне интеграције, реверзибилне су и отварају нове могућности сазревања. На сваком од ступњева развоја идентитета долази до одређених тешкоћа у формирању стабилног идентитета. Нови стадијум увек је изазов и “потенцијална криза услед радикалне промене перспективе”, каже Ериксон. Трагање за личним идентитетом је неизвестан и тежак пут испуњен сумњама, лутањем, кризама и експериментисањем са различитим улогама.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

Go to Top