ljubomora

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ О ЉУБАВИ И БРАКУ: 7 начина како мушкарац види жену

Посматрајући годинама (као психотерапеут), а и самог себе испитујући, како мушкарац најчешће гледа жену, открио сам седам могућих типова мушкараца. Да покушам да их прикажем и донекле објасним:

Нежан поглед (и дуже гледање) мушкарца на жену, вероватно је најпожељнији јер је најближи оном идеалу мушкарца који очекује да кроз гледање (дуже гледање!) једног лепог дана види жену. Ово је прилика да је мушкарац заволи, и, можда, трајно воли (ето срећног брака!). Нежни (први) поглед мушкарца на жену, указује на срећно проведено рано детињство са мајком која је волела и мужа и дете, и била вољена.

волимо се!

Сажаљив поглед мушкарца на жену, открива нам мушкарца осећајног и сажаљивог, који је управо тако, од раног или познијег детињства, посматрао своју мајку, тип мученице (некад истина и самомученице), кињене на разне начине од мужа (његовог оца), можда и од њене или од његове породице. У случају брака са таквом женом (као што је била његова мајка), две су могућности честе. Или ће се муж претворити временом у свога оца, преко познатог и раширеног механизма „идентификације са агресором”, или ће истински и самосвесно исправљати (и можда исправити) лоше очево понашање према мајци, волећи своју жену такву каква је („мученички тип жене”, која ипак више пати, него што ужива у патњи); у најбољем случају, волећи је, исправиће је и приближити тако тзв. нормалној жени.

Kада мушкарац гледа на жену потцењивачки (некад и презриво), лош је то предзнак за његов будући брачни или ванбрачни живот. Он је тако научио да гледа сваку жену од раног или познијег детињства, јер је тако на његову мајку гледао његов отац. А зашто је тако гледао његов отац (деда, прадеда…) на жену? То је био најчешће „поглед на жену“ у српској патријархалној породици кроз векове. Потцењивачки однос балканског мушкарца према жени, најбоље показују српске народне пословице (нећу их овде наводити, свако их може наћи у Вуковим народним пословицама). Да потцењивачко-презрив однос мушкарца према жени није увек такав био, показују истраживања нашег познатог етнопсихолога Бојана Јовановића, а могу се наћи слични подаци и у вредној књизи др Миодрага Пурковића, проучаваоца српске средњовековне национално-црквене историје, под насловом Српска култура средњег века (Химелстир, Немачка, 1985.).

без сажаљења

Пожудан поглед мушкарца на жену, у првом реду је намењен њеном освајању: агресивном и сексуалном или прво сексуалном, па онда и агресивном. Моје дугогодишње искуство као психотерапеута са различитим типовима „освајања” жене од стране мушкарца, показали су ми да агресиван нагон у човеку, његова жеља за поседовањем и моћи, снажнија је, дуготрајнија и упорнија од сексуалног нагона и његових императивних захтева.

романтика и сексуалност иду заједно

Правих еротомана (поремећај сексуалног нагона код мушкарца и жене-нимфоманке) мало је код оба пола. Отуд сексуална пожуда неких мушкараца крије њихову страсну жељу за поседовањем жене која се често, временом, претвара у безобзирно владање над женом, укључујући његово „право” на сексуални однос кад год зажели. Иако је жеља за поседовањем, као део агресивног нагона (и код мушкарца и код жене), природна, ова се жеља претвара у изопаченост онда када је мушкарац, због нечега значајног, постао и остао инфантилан од детињства. У пожудног мушкарца нема љубави, отуд опасност за њега да постане блудник, а не природни сејач живота. Обузетост таквог мушкарца жениним телом (чему данас „помаже“ сексуална клима у свету Запада) опасна је и за мушкарца и за жену, јер се код мушкарца може да претвори у сексуалну опсесивну неурозу, а жену да претвори у фригидну лутку која се купује.

Уплашен поглед мушкарца на жену, открива несигурног мушкарца – несигурног како у љубави, тако и у полним односима – коме ни отац ни мајка нису у детињству омогућили, својим конфликтним понашањем, да стекне довољну меру самопоуздања као душевно-духовно и као полно биће. Познати „кастрациони комплекс“ могао је да се у сину рано појави, било од грубог „кастрирајућег“ оца, или од типа „кастрирајуће“ мајке. Жена за таквог мушкарца представља онда сталну опасност; такви мушкарци или остају трајно неожењени, или несвесно бирају тип кастрирајуће жене. И у овом случају, као и у свим осталим, успешно, мање успешно или неуспешно васпитање још у раном детињству одредиће будући однос мушкарца према жени.

Равнодушан поглед мушкарца на жену означава различит ток мушког еротско-сексуалног живота: лишеног мајчинске љубави, изложеног утицају лоше мајке, снажно погођеног неком неуспелом љубави у адолесцентном добу. После оваквих и сличних раних траума у животу мушкарца, његове природне еротско-сексуалне потребе може одвести у различите облике понашања. Тако је могуће да постане хомосексуалац (дакле, не урођен, већ стечен), потом мрзитељ жена, али могуће је да се приближи и неком асексуалном обрту у полном животу. Равнодушан поглед према женама код мушкарца „природан” је код евнуха и у случајевима органских поремећаја хормона и мушког органа за сношај и оплођавање.
Послован поглед на жену, почео је преовлађивати од времена индустријске револуције на Западу и успона капитализма, да би у данашње време заузео скоро претежно место у односима мушкарца и жене, сводећи лагано, и природну потребу за љубављу, као и природну потребу за полним односима са супротним полом на пословну меру која води бригу у првом реду о корисности односа међу половима.

И после свих овде, на брзину набројаних „погледа мушкарца на жену“, овај пословни поглед указује на врхунац отуђења човека од човека, самим тим и на отуђење мушкарца од жене и обратно. Уместо погледа симпатије, онда могуће љубави, мушкарац посматра жену (али све чешће и жена тако гледа мушкарца) као објект, а не субјект у комуникацији. Љубав се изопачила у блуд (када су у питању полни односи), а егзистенцијална комуникација буберовског Ја-Ти односа, претвара се све чешће у корисност (пре свега материјалну) међусобних односа. Не знам колико сам успео да у овој краткој скици односа (погледа, гледања и виђења) мушкарца према жени, нешто кажем о стварним односима, данас, међу половима. Сигурно је да су ови односи далеко сложенији и разноврснији него што сам их ја овде приказао, само на основу површног „погледа” мушкарца на жену.

Остаје ми да као хришћански антрополог (по могућности објективан посматрач реалних збивања међу половима данас), с једне стране жалим због напредовале појаве отуђења међу људима у свету (следствено онда и међу половима), с друге стране да се надам поправљању оваквих односа у будућности. Битно је при томе питање да ли се људи (као појединци, не као народи) могу мењати у току једног, релативно дугог живота. Да ли се, дакле, потцењивачки, равнодушни, уплашени, блудни а посебно пословни поглед мушкарца на жену (и наравно, све чешће, такви исти поглед жене на мушкарца) могу исправити или не могу. Убеђења сам да је такво исправљање могуће, остаје, наравно, питање – како.

тако под старе дане

Извор:

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html?page=2

Одломак из књиге Владете Јеротића “О браку”, издавач Задужбина Владете Јеротића

Извор: Детињарије/Стил

Psihoterapija/Novi Sad

Psihološko savetovanje/ Novi Sad

Psiholog/Novi Sad

Psiholog/Dunja Topalski

Psiholog/Topalski

Topalski/Novi Sad

Tars/Topalski/Novi Sad

ГЛАД ЗА ПАЖЊОМ

Може ли се бити љубоморан само када су људи у питању? Може ли неко, на пример, бити љубоморан на партнеров посао или на партнеров хоби? Да ли је то уопште љубомора и могу ли нам посао или хоби заиста „преотети” партнера?
Често се људи осећају невољено када примете да се партнер посвећује нечему другом уместо да се посвети њима. Тачно је да ово осећање личи на осећање љубоморе. Ако мало боље погледамо шта је то што се тражи од партнера, видећемо да се од њега тражи да се посвети особи, да је гледа, примећује, слуша, да са њом разговара, да јој посвети неко време – једном речју да јој посвећује своју пажњу.
Захтев партнеру да покаже одређену количину пажње може бити сасвим примерен, али може бити и претеран. Kада једна особа тврди да воли другу, она у ствари тврди да јој је друга особа веома важна. А начин да се то покаже јесте да јој се посвети пажња. Дакле, посвећивање пажње јесте један од основних знакова и љубави и љубазности. Ако је веза таква да партнер особи не показује ни минимум пажње, тада је њен захтев за пажњом и њен протест нешто сасвим легитимно. А данас је много таквих веза у којима су се партнери међусобно отуђили тако да не размењују ни елементарну пажњу.
Али постоје и људи који имају веома велики апетит за партнеровом пажњом: никад им није довољно, траже увек још. Они, у ствари, хоће да им партнер, ако их воли, стално посвећује пажњу. Њихова погрешна формула љубави је да мисле да су важни само ако партнер гледа у њих, а ако гледа у нешто друго, тада мисле да му је то друго важно, а да су они неважни. Дакле, ако ме гледа, ако ми посвећује пажњу он ме воли, а када престане да ме гледа, престао је да ме воли. И зато је њихово осећање вољености веома нестабилно јер сваки пут када партнер скрене поглед, они претрну јер мисле да је љубав престала.
Људи изједначују љубав и пажњу, а у ствари треба да науче да их раздвоје, да схвате да их њихови партнери воле и онда када их не гледају, када не мисле о њима, када се концентрисано баве неком другом активношћу. Треба схватити да други може снажно да воли и онда када уопште није физички присутан, када се налази на неком удаљеном месту, када комуникација не постоји.
Сви смо били гладни сталне пажње јер свако мало дете мисли да га воле само док га гледају и на њега обраћају пажњу. Децу треба учити да их маме воле и онда када су на послу. Јер када мама малог детета дође са после и каже „Цео дан сам мислила на тебе и јако си ми недостајао”, дете схвати да оно постоји у маминој свести и онда када она не гледа у њега. Љубав није повезана само са погледом, али ако никад не гледамо, онда је то презир.

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/glad-za-paznjom/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.

ИНФАНТИЛНИ ОЧЕВИ

Сваки човек, без обзира на своје године, има у себи „унутрашње дете”, своје дечје Ја. Оно је позитиван део личности јер је управо контакт са дететом у себи извор енергије, духовитости и забаве. Важна је пропорција: проблем је када неко потпуно искључи ово дете у себи и постане преозбиљан. Kаже се да људи остаре онда када забораве да су и деца и престану да се играју. Није добро ни када је особа сувише често у свом дечјем Ја. Тада је други доживљавају као незрелу, неозбиљну, детињасту, односно инфантилну.

Kада је привлачност у питању, оне мушкарце који имају веома изражено дечје Ја жене често доживљавају као духовитије, спонтаније, виталније, енергичније, а тим и као сексепилније и привлачније. Kада су уживање, игра и забава оно што повезује пар – „забављање” затосе тако и зове – овакви мушкарци заиста више одговарају. Али, колико су они погодни за озбиљу везу? Зар вишегодишње забављање не би требало да прерасте у озбиљну везу?

Један од начина да се дефинише озбиљна веза јесте спремност да се роди заједничко дете. Често је жена та која осећа да је спремна за улогу мајке као следећу фазу личног развоја. Жена може очекивати да се партнер са којим се забавља паралелно емоционално развија и да ће он, ако је заиста воли, бити спреман за заједничко дете. Инфантилни мушкарац је зауставио свој развој и није спреман за улогу оца. То није повезано са љубављу према жени, већ са тим што није спреман на одрицање које захтева та улога. Особа је спремна за улогу родитеља онда када је спремна да на неколико година, привремено пригуши своје дечје Ја и да потребама новорођеног детета да предност над својим. Без тога настаје ситуација да је „дете добило дете”. А деца нису добри родитељи.

Инфантилни отац рођење властитог детета доживљава двојако: као родитељ који је добио сина или кћерку, и као старији брат који је добио млађег брата или сестру. Због тога он рођење детета може доживети као губитак љубави жене (која је сада посвећена мајка) и постати незадовољан односом. Може према властитом детету показивати љубомору. У таквим околностима жена може увидети да је рођењем једног детета добила двоје „деце” о чијим психолошким потребама мора да брине. Настаје криза у вези која се може разрешити тиме да мушкарац коначно прихвати улогу оца, али и тиме да он закључи да није спреман за ту улогу, да га веза „гуши”. Он може своје потребе све више задовољавати изван куће и везе, све до раскида или развода.

Kвалитетно забављање не води аутоматски у добру озбиљну везу. Зато је потребно сагледати да ли је изабрани мушкарац способан да довољно брине о онима које воли и који су му блиски.

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне “Психополис” аутор је објавио у књизи “Уловити љубав”.

http://milivojevic.info/ljubomora-i-za

(психологија, психолог, саветовање, подршка, психотерапија, породични односи, партнерски односи, депресија, депресивност, ментално здравље, емоције, контрола емоција, регулација емоција, бес, кривица, љубомора, стид, срамота, анксиозност, анксиозни поремећај, стрес, стрес на послу, напади панике, страх, усамљеност, задобољство, радост, )

ЉУБОМОРА И ЗАВИСТ

Kада неко изговори: љубоморан је на мој успех (нови ауто, вишу плату, итд.), показао је да не познаје разлику између љубоморе и зависти. А познавање разлика између емоција – емоционална писменост – веома је важно не само у партнерским односима, већ и у свим међуљудским односима. Kада неко зна чему одређене емоције служе, када их може препознати и именовати, тада може боље разумети себе и своје реакције, али и друге људе.

За разлику од зависти, љубомора подразумева постојање љубави. Прво неко мора волети, а тек затим се плашити да ће му ту љубав неко „украсти”. Завист искључује љубав тако да је нема у односима љубави, па ни у искреним пријатељским односима. Док је за љубомору потребно троје, где је трећи стварни или умишљени ривал, за осећање зависти је потребно двоје.

Завист није, како се то често поједностављује, исто што и жеља да се има оно што има други. Да би особа осетила осећање зависти, она мора да се такмичарски упоређује са другима. Из тог разлога је завист веома честа унутар исте генерације – генерацијска завист. Kада особа која се упоређује са другим види да други има неку особину или вредност коју она цени, она тада не види да је други добар, већ види да је други бољи од ње. А то је води ка сазнању да је она у истој оној мери у којој је он бољи од ње гора од њега. На тај начин свест о туђем успеху постаје свест о сопственом неуспеху, рађајући непријатно и болно осећање зависти.

Kако се особа која завиди сматра мање вредном или нижом, а другог вишим, непријатност зависти је могуће смањити ако се смањи та претпостављена вертикална разлика. То је могуће на два начина: или ће особа обезвредити или уништити оно што другом даје предност или ће се потрудити да и она развије или стекне исту такву или још већу вредност. Први начин је много лакши и бржи, па га многи бирају понашајући се по систему „да суседу цркне крава”. А када то чини много људи, то постаје ствар групног менталитета.

Kада у друштву превлада динамика деструктивне зависти, тада постаје опасно бити успешан, истицати се и бити бољи од других. Kако нема успешног друштва без успешних појединаца, агресивно непријатељство „браће и сестара” је велика препрека општем бољитку. Излаз је да престанемо да се поредимо са другима и да схватимо да нам туђи успех не одузима вредност.

Завист такође често бркамо са поштовањем. Kада неко похваљујући говори о „завидном нивоу”, треба га исправити да је вероватно мислио на узоран ниво. На тај начин унапређујемо нашу колективну емоционалну писменост.

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне „Психополис“ аутор је објавио у књизи „Уловити љубав“.

http://milivojevic.info/ljubomora-i-zavist/

ЉУБОМОРА

Сложено осећање узнемирости, љубави, мржње, озлојеђености, понижења, туге и бола, услед уверења или сумње (оправдане или не) да вољена особа воли другу особу. Љ. може бити релативно слаба, али и патолошки снажна.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije; Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…