љубави

TREBA LI BITI ISKREN

Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

Људско несвесно уме да изненади, поготову онда када режира наше снове. Рецимо да сте имали толико живописан еротски сан да сте доживели оргазам. Али у том сну сте, сасвим неочекивано, са особом која се недавно доселила у вашу зграду. Вероватно ћете се замислити над овим сном, али нас сада интересује да ли ћете га, уз јутарњу кафицу, испричати свом брачном другу, односно партнеру. У којој мери ћете бити искрени према вољеној особи? Ако овај сан скријете од ње, да ли је не волите? Да ли скривате сан управо зато што је волите? А шта је она сањала и шта је она прикрила од вас?

Искреност јесте један од веома важних принципа љубави, али и свих блиских односа. Људи нису искрени тек тако, већ у оном односу у којем знају да их други прихвата, да их други неће одбацити, да је добронамеран, да то што сазна од особе неће испричати неком другом. И управо због тога је однос љубави оквир међусобне отворености и искрености. У таквом односу можемо бити онакви какви јесмо, можемо скинути маску коју носимо у јавности, без страха да ће нас вољена особа одбацити или погрешно разумети.

Али у односима љубави постоји још један принцип, а то је принцип саосећајности. Саосећајност или симпатија једноставно значи да су нам важна осећања друге особе. Што нам је друга особа важнија, то нам је важније како се она осећа. Kада волимо ми желимо да се вољена особа осећа пријатно, не желимо да се осећа непријатно, да пати. Kада је она задовољна због неког свог успеха нама је пријатно, а када се она због нечега осећа непријатно, и нама је непријатно. Саосећање у непријатном зовемо сажаљење или самилост.

Не само да на овај начин реагујемо на осећања вољене особе, већ се трудимо да их изазовемо. У љубави чинимо оно што ће код вољене особе изазвати пријатност, што ће јој годити или што ће јој угодити, а избегавамо да чинимо оно што код ње изазива непријатност, патњу, бол. Наравно, све то до одређене мере, никако не по сваку цену.

Постоје ситуације када су искреност и саосећајност, два принципа љубави, у сукобу. Ако претпоставимо да ће се вољена особа осетити веома непријатно док слуша препричавање еротског сна у којем она није актер, онда је онај који прича сан искрен, али не и саосећајан. И обрнуто. У описаној ситуацији је вероватно да ће већина дати предност саосећајности, не желећи да безвезни сан изазове патњу вољене особе.

А када треба рећи? Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

Izvor

dr Zoran Milivojevic

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

Treba li biti iskren | Dr Zoran Milivojević (milivojevic.info)

  • едип и електра

ЕДИП И ЕЛЕКТРА

Прве представе о љубави стичемо управо на основу тога како нас родитељи воле, а затим, нешто касније, и на основу тога како родитељи, мама и тата, показују љубав једно другом. Мало дете нема јасну представу о свом полу, о чињеници да је рођено као мушко или женско, као дечак или девојчица. Тек негде око треће, четврте године детету постаје важно то што је одређеног пола. Оно тада у свој идентитет уграђује идеју о сопственом полу. У тумачењу ове развојно сасвим нормалне појаве Сигмунд Фројд је уплео мит о Едипу, а Kарл Густав Јунг мит о Електри. Kако тече овај развој и како данас гледамо на Едипов комплекс?

Kада девојчица схвати да је она женско исто као и њена мама, а да су мама и тата у ствари жена и муж, она почиње да мамином понашању посвећује посебну пажњу. Мама је узор, модел у који дете гледа „упијајући” њена различита понашања која затим, често у игри, опонаша. Имитирајући маму кћерка почиње да је имитира и у њеном понашању према тати. Тада изгледа као да се девојчица такмичи и бори са својом мамом за татину наклоност тако да говоримо о едипалној ситуацији.

У психолошком смислу реч је о томе да се девојчица у оним односима који су јој доступни опробава као „мала жена” утврђујући свој родни идентитет. Овакво понашање у стварности не угрожава маму јер девојчица не може заузети њено место. Управо кроз понашање одраслих, дакле маме и тате, девојчица схвата да је она дете, разумевајући и прихватајући разлику која постоји између ње као детета женског пола и одрасле жене каква је њена мама. Kада схвати да треба да одрасте да би била као мама, девојчица одустаје од опробавања у маминој улози и поново почиње да се понаша као дете. Али она је сада дете са дефинисаним родним идентитетом.

Ова развојна фаза се може искомпликовати тако да дете заиста може развити Едипов комплекс који ће утицати на његове касније везе. Најчешће због тога што се мајка осећа угроженом и што прихвата такмичење или зато што отац подстиче кћерку додељујући јој оно место које припада жени.

Тема мита је инцест јер је Едип игром судбине, у потпуном незнању, убио свог оца и оженио се својом мајком, да би касније, када је то открио, себе осакатио. Пре стотинак година је идеја да би мало дете, оличење чистоте, могло да има едипалне импулсе према властитом родитељу изазивала ужас. Данас је друштвено прихватљива љубавна веза мушкарца и жене која би „могла мајка да му буде”. Чак је и став према инцесту блажи. За двоје одраслих који добровољно ступају у инцест није предвиђена казна у Kривичном закону.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/edip-i-elektra/

 

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

  • лепа љубав

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ О ЉУБАВИ И БРАКУ: 7 начина како мушкарац види жену

Посматрајући годинама (као психотерапеут), а и самог себе испитујући, како мушкарац најчешће гледа жену, открио сам седам могућих типова мушкараца. Да покушам да их прикажем и донекле објасним:

Нежан поглед (и дуже гледање) мушкарца на жену, вероватно је најпожељнији јер је најближи оном идеалу мушкарца који очекује да кроз гледање (дуже гледање!) једног лепог дана види жену. Ово је прилика да је мушкарац заволи, и, можда, трајно воли (ето срећног брака!). Нежни (први) поглед мушкарца на жену, указује на срећно проведено рано детињство са мајком која је волела и мужа и дете, и била вољена.

воли мушкарац жену

волимо се!

Сажаљив поглед мушкарца на жену, открива нам мушкарца осећајног и сажаљивог, који је управо тако, од раног или познијег детињства, посматрао своју мајку, тип мученице (некад истина и самомученице), кињене на разне начине од мужа (његовог оца), можда и од њене или од његове породице. У случају брака са таквом женом (као што је била његова мајка), две су могућности честе. Или ће се муж претворити временом у свога оца, преко познатог и раширеног механизма „идентификације са агресором”, или ће истински и самосвесно исправљати (и можда исправити) лоше очево понашање према мајци, волећи своју жену такву каква је („мученички тип жене”, која ипак више пати, него што ужива у патњи); у најбољем случају, волећи је, исправиће је и приближити тако тзв. нормалној жени.

Kада мушкарац гледа на жену потцењивачки (некад и презриво), лош је то предзнак за његов будући брачни или ванбрачни живот. Он је тако научио да гледа сваку жену од раног или познијег детињства, јер је тако на његову мајку гледао његов отац. А зашто је тако гледао његов отац (деда, прадеда…) на жену? То је био најчешће “поглед на жену” у српској патријархалној породици кроз векове. Потцењивачки однос балканског мушкарца према жени, најбоље показују српске народне пословице (нећу их овде наводити, свако их може наћи у Вуковим народним пословицама). Да потцењивачко-презрив однос мушкарца према жени није увек такав био, показују истраживања нашег познатог етнопсихолога Бојана Јовановића, а могу се наћи слични подаци и у вредној књизи др Миодрага Пурковића, проучаваоца српске средњовековне национално-црквене историје, под насловом Српска култура средњег века (Химелстир, Немачка, 1985.).

нема сажаљења

без сажаљења

Пожудан поглед мушкарца на жену, у првом реду је намењен њеном освајању: агресивном и сексуалном или прво сексуалном, па онда и агресивном. Моје дугогодишње искуство као психотерапеута са различитим типовима „освајања” жене од стране мушкарца, показали су ми да агресиван нагон у човеку, његова жеља за поседовањем и моћи, снажнија је, дуготрајнија и упорнија од сексуалног нагона и његових императивних захтева.

пожуда је лепа

романтика и сексуалност иду заједно

Правих еротомана (поремећај сексуалног нагона код мушкарца и жене-нимфоманке) мало је код оба пола. Отуд сексуална пожуда неких мушкараца крије њихову страсну жељу за поседовањем жене која се често, временом, претвара у безобзирно владање над женом, укључујући његово „право” на сексуални однос кад год зажели. Иако је жеља за поседовањем, као део агресивног нагона (и код мушкарца и код жене), природна, ова се жеља претвара у изопаченост онда када је мушкарац, због нечега значајног, постао и остао инфантилан од детињства. У пожудног мушкарца нема љубави, отуд опасност за њега да постане блудник, а не природни сејач живота. Обузетост таквог мушкарца жениним телом (чему данас “помаже” сексуална клима у свету Запада) опасна је и за мушкарца и за жену, јер се код мушкарца може да претвори у сексуалну опсесивну неурозу, а жену да претвори у фригидну лутку која се купује.

Уплашен поглед мушкарца на жену, открива несигурног мушкарца – несигурног како у љубави, тако и у полним односима – коме ни отац ни мајка нису у детињству омогућили, својим конфликтним понашањем, да стекне довољну меру самопоуздања као душевно-духовно и као полно биће. Познати “кастрациони комплекс” могао је да се у сину рано појави, било од грубог “кастрирајућег” оца, или од типа “кастрирајуће” мајке. Жена за таквог мушкарца представља онда сталну опасност; такви мушкарци или остају трајно неожењени, или несвесно бирају тип кастрирајуће жене. И у овом случају, као и у свим осталим, успешно, мање успешно или неуспешно васпитање још у раном детињству одредиће будући однос мушкарца према жени.

Равнодушан поглед мушкарца на жену означава различит ток мушког еротско-сексуалног живота: лишеног мајчинске љубави, изложеног утицају лоше мајке, снажно погођеног неком неуспелом љубави у адолесцентном добу. После оваквих и сличних раних траума у животу мушкарца, његове природне еротско-сексуалне потребе може одвести у различите облике понашања. Тако је могуће да постане хомосексуалац (дакле, не урођен, већ стечен), потом мрзитељ жена, али могуће је да се приближи и неком асексуалном обрту у полном животу. Равнодушан поглед према женама код мушкарца „природан” је код евнуха и у случајевима органских поремећаја хормона и мушког органа за сношај и оплођавање.
Послован поглед на жену, почео је преовлађивати од времена индустријске револуције на Западу и успона капитализма, да би у данашње време заузео скоро претежно место у односима мушкарца и жене, сводећи лагано, и природну потребу за љубављу, као и природну потребу за полним односима са супротним полом на пословну меру која води бригу у првом реду о корисности односа међу половима.

И после свих овде, на брзину набројаних “погледа мушкарца на жену”, овај пословни поглед указује на врхунац отуђења човека од човека, самим тим и на отуђење мушкарца од жене и обратно. Уместо погледа симпатије, онда могуће љубави, мушкарац посматра жену (али све чешће и жена тако гледа мушкарца) као објект, а не субјект у комуникацији. Љубав се изопачила у блуд (када су у питању полни односи), а егзистенцијална комуникација буберовског Ја-Ти односа, претвара се све чешће у корисност (пре свега материјалну) међусобних односа. Не знам колико сам успео да у овој краткој скици односа (погледа, гледања и виђења) мушкарца према жени, нешто кажем о стварним односима, данас, међу половима. Сигурно је да су ови односи далеко сложенији и разноврснији него што сам их ја овде приказао, само на основу површног „погледа” мушкарца на жену.

Остаје ми да као хришћански антрополог (по могућности објективан посматрач реалних збивања међу половима данас), с једне стране жалим због напредовале појаве отуђења међу људима у свету (следствено онда и међу половима), с друге стране да се надам поправљању оваквих односа у будућности. Битно је при томе питање да ли се људи (као појединци, не као народи) могу мењати у току једног, релативно дугог живота. Да ли се, дакле, потцењивачки, равнодушни, уплашени, блудни а посебно пословни поглед мушкарца на жену (и наравно, све чешће, такви исти поглед жене на мушкарца) могу исправити или не могу. Убеђења сам да је такво исправљање могуће, остаје, наравно, питање – како.

не знамо како

тако под старе дане

 

Извор:

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html?page=2

Одломак из књиге Владете Јеротића “О браку”, издавач Задужбина Владете Јеротића

Извор: Детињарије/Стил

 

 

Psihoterapija/Novi Sad

Psihološko savetovanje/ Novi Sad

Psiholog/Novi Sad

Psiholog/Dunja Topalski

Psiholog/Topalski

Topalski/Novi Sad

Tars/Topalski/Novi Sad

Захвалност је плод живе вере у Бога – беседа на Јеванђеље по Луки (17, 15-19)

Јеромонах ЈОВАН Лудишчев

 

У име Оца и Сина и Светога Духа.

У данашњем читању Јеванђеља учимо о десет људи који су били губавци и које је Христос излечио, а само један од њих видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је (Лк. 17, 15-19).

Дакле, данашње читање Јеванђеља говори нам о Божјем милосрђу према човеку, о Божјој бризи и о томе како се човек одазива на милосрђе Божје.

Милосрђе које нам Бог показује доноси захвалност срцу; али ако ово милосрђе остане незапажено, остаћемо безосећајни и равнодушни према њему.

Осећај захвалности повезан је са живом вером у Бога, с нашим потпуним предавањем Његовој вољи и плод је тога (то је и разлог што је Христос рекао исцељеном човеку: „Вера твоја спасла те је.“). Дакле, само срце које јача своју веру у Божји Промисао способно је видети милосрђе које нас окружује.

Способност да приметимо Божји Промисао у свему што нам се догађа – било великом или малом, од важних догађаја до безначајних сусрета – заснива се на апсолутном, истинском уверењу да је све у нашем животу по вољи Божјој. И зато је Бог увек с нама. „Све што имамо, све што нам се догађа је од Бога, и догађа нам се по Његовој вољи… Ништа не може ометати Божје планове против Његове воље.“

Бог нас окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота.

Свети нас непрестано подсећају да нас Бог окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота; ми добијамо више Његове милости него што дишемо, па чак је и тренутак више од удаљености једног чина Божјег милосрђа од другог.

Способност да видимо Божје милосрђе мења, преображава и омекшава људско срце: „Ако душа промишља о делима љубави која показује Бог, ове мисли је надахњују да се вине у небо; ако душа промишља о мноштву грехова и обиљу Божје љубави, онда – видећи Божју бригу – осећа и доживљава Божји Промисао … И захвалност прожима душу.“

„Пред Богом се осећамо као неотплативи дужници, док нам Бог даје Своје благослове, један већи од другог.“ „Што боље себе упознајемо, боље осећамо своју апсолутну немоћ. Опажамо своју недостојност и незахвалност и истовремено опажамо колико је велико милосрђе Божје.“

Видевши своју беду и слабости, увиђамо обиље Божје љубави и стичемо осећај захвалности. Захвална особа је увек срећна, попут сиротог човека који узима било какву милостињу и драго му је да је прими, срећан је због најмањег дела Божје љубави. „Захвалност је наше признање Божје милости које нисмо достојни.“

Тада нас озарује мисао: „Да можемо живети хиљаду година, имати хиљаду срца, то не би било довољно да узвратимо Христу за Његову велику љубав (и милосрђе) које нам је показао и Који наставља да нам прашта, да нас трпи и очишћује Својом Божанском Крвљу.“

„И данас постоји толико пуно људи који су, чини се, упали у бездан греха и којима је, без обзира на то, Бог дао спасоносни подстицај да оживе своју душу… Они добијају овај подстицај и тада би требало да схвате чудо Божје љубави, трансформишући свој живот; и требало би истовремено да буду бескрајно захвални Богу и да верују у Његову моћ и милосрђе у будућности.“

„Након исповести човек треба да схвати да му је Бог показао милост. Требало би да се осећамо као човек коме је опроштен дуг и који дугује свом доброчинитељу. Дајте славу Богу, ако не желите да изгубите вољу и почините исте грехе.“

Ми чак и не обраћамо пажњу на многе проблеме јер пролазе незапажено. Међутим, гледајући уназад, не можемо а да не видимо да је у неком тренутку нашег живота постојао нерешив проблем, а онда је постојао још један, и сви су прошли, а нико не може објаснити како. Слична дела Божијег милосрђа – врло лична сваком од нас – многобројна су у нашем животу.

На свему захваљујте, каже апостол, јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол. 5, 18).

Црква има много молитви, у којима се излива благодарност човекове душе Богу за све милости којима је Он окружује. Које су то милости?

Свети пророк и псалмопевац Давид, видевши помоћ Господа, Који га није напустио у сред  многих невоља,  захваљује Богу јер Он:

услиша ме, и од свих невоља мојих избави ме (Пс. 33, 4); Онога Који је ставио душу моју у живот (Пс. 65, 9); јер у понижењу нашем спомену нас Господ, јер је до века милост Његова (Пс. 135, 23); Који очишћује сва безакоња твоја, и исцељује све болести твоје. Који избавља од трулежи живот твој, Који те венчава милошћу и добротама (Пс. 102, 3-4); Који даје храну свакоме телу (Пс. 135, 25); Који даје храну гладнима. Господ ослобађа сужње (Пс. 145, 7); Господ чува дошљаке, сироту и удову прима (Пс. 145, 9); Господ умудрује слепе, Господ подиже оборене (Пс. 145, 8).

Свети Тихон Задонски у својим молитвама захваљује Богу, јер:

„саздао си ме по Своме образу и подобију; мене палога искупио; о мени недостојном промишљао; мене грешног на покајање призвао; мене грешног ниси погубио, него по Својој благости трпео моје грехе; помогао ми у бројним искушењима, невољама и несрећама; сачувао ме у несрећним и смртним случајевима, тешио ме, безнадежног и очајног; мени недостојном дао храну која је ојачала моје немоћно тело; пружио ми одећу и склониште, у којем сам пронашао мир.“

Свети праведни Јован Кронштатски у својим молитвама, такође се обраћа Богу са захвалношћу:

„јер Си нас створио, за рођење у православној вери; за Пречисту Дјеву Марију, Заступницу спасења рода нашега; за свете угоднике Твоје, који се моле за нас; за Анђела Чувара; за богослужење, које одржава нашу веру и врлину; за Свето Писмо, за Свете Тајне, а посебно Твоје Тело и Крв; за тајанствене благодатне утехе, за наду да ћемо наследити Царство Небеско и сва блага Тобом дарована; јер си нас много пута спасио од љутих страсти.“

У акатисту „Слава Богу за све!“ приносимо захвалност Богу:

за великодушне поклоне Твог Промисла које Си нам показао (Икос 1), Који си нас позвао у живот (Икос 1), Који нам откриваш лепоту васељене (Икос 1), Који си нас заволео љубављу дубоком, неизмерном, божанском (Икос 12), за тајне и јавне милости Твоје (Икос 1), Који непрестано бдиш нада мном (Икос 5), Који премудро управљаш мојим животом (Икос 10), за сваки корак живота, за сваки тренутак радости (Икос 1), Који нам шаљеш невоље и жалости како би нас научио да саосећамо у туђим страдањима (Икос 9), за љубав сродника и за верност пријатеља (Икос 5), за одмор благодатног сна (Икос 4), за радостан осмејак зоре којом ме будиш (Икос 2), за нашу неутољиву жеђ за Богом (Икос 6), за све што нам откриваш по милости Својој, за све што скриваш од нас по мудрости Својој (Икос 7).

Свети Пајсије Атонски обраћа се Богу: „Господе мој, захваљујем ти свим срцем за све дарове Твоје, захваљујем Ти што опрашташ све моје грехе и незахвалност целог света и моју дубоку незахвалност.“

Свети нас инспиришу да „научимо да захваљујемо Богу за све и имамо срце које воли (брине).“

Незахвалност испуњава срце ако неко „не зна шта је милост, или себе сматра вредним тога, или тражи своја права на то.“

„Незахвална особа способна је да воли само себе и у том осећају је ограничена и слепа.“

Док доживљавамо патње понекад не видимо Божји Промисао, видимо само да наш живот још није сређен. Али Свети су знали да су сличне ситуације манифестације Божјег Промисла, и због тога, разлог за захвалност.

Архимандрит Јован (Крестјанкин) написао је једном од своје духовне деце: „Зашто вас толико брине неизвесност вашег живота? Верујем да је све у вашем животу сасвим логично и иде својим спорим темпом; једна ствар прати другу, последично и према Промислу. Треба да захвалите Господу што вам је дао снагу и време док све око вас (мислим на све што изгледа несређено), у вама и у вашој родбини, не сазри. И тада ће воће сазрети у право време.“

У другом писму отац Јован пише: „Заиста имате слабост, која је узрок вашег паничног става према животу. А та слабост је недостатак истинске вере у Божји Промисао и предавања себе, свега и свакога Његовој вољи… Штавише, све ово (ваше стање панике) је зато што заборављате Божје милосрђе и не захваљујете за све… Никада нећемо бити задовољни, никада неће бити довољно; бојимо се да и пука честица прашине може потамнити наш живот, било каква неизговорена туга или незнатни пропуст који може изгледати иритантно.“

Обраћајући се другом свом духовном чеду, архимандрит Јован каже: „Нисте постали гори него што сте били. Животне околности откривају нас самима себи, уклањајући слој самозаваравања. Слава Богу за то! Веома је тешко видети саме себе, али то је неопходно за спасење. Ово откриће рађа самоукоравање и смирење – не лажно или театрално, већ оно од Бога. Захвалите Господу за ово искуство.“

„Особа може изгледати кротка, смирена, великодушна, једноставна, чиста и верујућа, док не подлегне искушењу; изазови често откривају да су људи зли, горди, безобзирни, подмукли и сластољубиви.“

Један од Светих је написао: „И с одра болести приносите хвалу Богу… Захвалношћу ослабите окрутну болест. Штавише, захвалност доноси духовну утеху болесној особи! Моћ живе вере преображава срце које је испуњено захвалношћу и које је негује. Стога је одар болести често место спознаје Бога и самоспознаје… Када душа окуси слаткоћу и мир које јој доноси захвалност, она жури к њој, као према уточишту; она жури тамо из тешких таласа роптања, малодушности и туге.“

Човек захвалан Богу захвалан је и људима око себе „чак и за најмање добро које му учине“.

 

Између осталог, „човек увек заборави добро које је учинио некоме, али никада не заборавља ни најмање добро које му је учињено. Никада не може заборавити чак ни најмањи чин милосрђа.“ Свети Пајсије даје следећи пример: Особа ове врсте „можда је некоме дала виноград и заборавила на то; али никада неће заборавити грозд који му је неко дао.“ Или, „човек је можда некоме дао мноштво разних дрвених икона и заборавио на то; али ако му неко поклони мајушну пластичну икону, упркос ниској цени иконе, он осећа чисту радост. Пун захвалности, размишљаће како да узврати услугу. Таква особа може изградити читаву цркву, донирати земљу за изградњу и једноставно заборавити на то. Дакле, прави духовни приступ је следећи: сећајте се доброг (чак и најмањег) који су вам други учинили.“

„Ако неко игнорише добро које му је учињено и, напротив, сећа се добра које је учинио другима, то је супротно ономе што Христос жели од нас.“

Дакле, „морамо бити захвални нашим ближњима, а ко је захвалан људима, он је, такође, захвалан и Богу. Захвалност је знак смиреног и Богу посвећеног духа.“

Бог воли захвалне, а ако човек уме да види и цени милости Божје, онда их прима стално и постојано.

 


Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christian

https://svetosavlje.org/zahvalnost-je-plod-zive-vere-u-boga-beseda-na-jevandjelje-po-luki-17-15-19/

 

Psihoterapija/Novi Sad

Psihološko savetovanje/Novi Sad

Psiholog/Novi Sad

Psiholog/Dunja Topalski

Topalski/Novi Sad

  • лаж није решење

ТРЕБА ЛИ БИТИ ИСКРЕН

Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

Људско несвесно уме да изненади, поготову онда када режира наше снове. Рецимо да сте имали толико живописан еротски сан да сте доживели оргазам. Али у том сну сте, сасвим неочекивано, са особом која се недавно доселила у вашу зграду. Вероватно ћете се замислити над овим сном, али нас сада интересује да ли ћете га, уз јутарњу кафицу, испричати свом брачном другу, односно партнеру. У којој мери ћете бити искрени према вољеној особи? Ако овај сан скријете од ње, да ли је не волите? Да ли скривате сан управо зато што је волите? А шта је она сањала и шта је она прикрила од вас?

Искреност јесте један од веома важних принципа љубави, али и свих блиских односа. Људи нису искрени тек тако, већ у оном односу у којем знају да их други прихвата, да их други неће одбацити, да је добронамеран, да то што сазна од особе неће испричати неком другом. И управо због тога је однос љубави оквир међусобне отворености и искрености. У таквом односу можемо бити онакви какви јесмо, можемо скинути маску коју носимо у јавности, без страха да ће нас вољена особа одбацити или погрешно разумети.

као кад смо били деца

Али у односима љубави постоји још један принцип, а то је принцип саосећајности. Саосећајност или симпатија једноставно значи да су нам важна осећања друге особе. Што нам је друга особа важнија, то нам је важније како се она осећа. Kада волимо ми желимо да се вољена особа осећа пријатно, не желимо да се осећа непријатно, да пати. Kада је она задовољна због неког свог успеха нама је пријатно, а када се она због нечега осећа непријатно, и нама је непријатно. Саосећање у непријатном зовемо сажаљење или самилост.

Не само да на овај начин реагујемо на осећања вољене особе, већ се трудимо да их изазовемо. У љубави чинимо оно што ће код вољене особе изазвати пријатност, што ће јој годити или што ће јој угодити, а избегавамо да чинимо оно што код ње изазива непријатност, патњу, бол. Наравно, све то до одређене мере, никако не по сваку цену.

Постоје ситуације када су искреност и саосећајност, два принципа љубави, у сукобу. Ако претпоставимо да ће се вољена особа осетити веома непријатно док слуша препричавање еротског сна у којем она није актер, онда је онај који прича сан искрен, али не и саосећајан. И обрнуто. У описаној ситуацији је вероватно да ће већина дати предност саосећајности, не желећи да безвезни сан изазове патњу вољене особе.

лаж није решење

истина ослобађа

А када треба рећи? Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

 

http://milivojevic.info/treba-li-biti-iskren/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

Go to Top