ljubav

ЛЕЧИМО КОРЕН НАСИЉА

Иако је блискост важан састојак сваког односа љубави, од љубавног партнерства до пријатељства, она неким људима изгледа застрашујуће. То су људи који осећају страх од блискости.

Људи се у ствари не плаше саме блискости већ онога што би се могло догодити у блискости. Главни страх је да ће други, ако га особа пусти преблизу, увидети да она у стварности не вреди, да нема оне вредности којима се представила, да не заслужује да буде вољена. И зато је ова врста страха од блискости у ствари страх од губитка љубави, од одбацивања и бола остављености. Реч је о особама које нису себе прихватиле, које и као одрасле верују да нису довољно лепе, паметне, способне, успешне да би заслужиле да буду вољене.

Упркос свом страху од блискости, и ови људи желе љубав. Зато стављају маске и представљају се другима као они који имају квалитете, који вреде. При томе знају да ова глума може бити успешна само на нивоу маске и површног, почетног контакта, а да сваки дубљи однос, свако ближе упознавање носи опасност раскринкавања.

Главни начин на који се страх од блискости одражава на љубавни живот је у томе да људи покушавају да имају љубав и љубавне везе, а да избегну блискост. И док једни глорификују површне, краткотрајне везе које се своде на секс, други покушавају да остваре дуготрајније везе глумећи блискост. Ако се други преблизу приближи, страх од одбацивања постаје разлог за раскид: „Боље да сада ја оставим њега, него касније он мене”.

Друга честа врста страха од блискости је страх од издаје. Без обзира на то колико једног тренутка осећа да је други воли, особа се плаши да ће се то променити и да ће други злоупотребити све оне тајне које му је као најближој особи поверила. За њу је блискост опасна јер очекује уцену, манипулацију и издају.

љубав није коцка

не коцкајмо се са љубављу

Не чуди да страхови од блискости, као многе ствари које нам беспотребно компликују односе у одраслој доби, настају у детињству. Страх од раскринкавања у блискости показују они људи који у детињству нису изградили позитивну слику о себи, који себе нису до краја и безусловно прихватили.

Некада је разлог начин васпитања јер им родитељи нису показали да их безусловно прихватању, а некада је разлог неприхваћеност у групи вршњака. Они који се плаше да ће њихова искреност у блискости бити злоупотребљена често су имали искуство да родитељ који је био пун разумевања направи обрт и замера исто оно што је раније подржавао, само зато што је љут.

И зато је важно да нашој деци омогућимо доживљај здраве блискости што ће им помоћи да се у својим будућим пријатељским и љубавним односима не плаше блискости.

Lečimo koren nasilja | Dr Zoran Milivojević (milivojevic.info)

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

  • едип и електра

ЕДИП И ЕЛЕКТРА

Прве представе о љубави стичемо управо на основу тога како нас родитељи воле, а затим, нешто касније, и на основу тога како родитељи, мама и тата, показују љубав једно другом. Мало дете нема јасну представу о свом полу, о чињеници да је рођено као мушко или женско, као дечак или девојчица. Тек негде око треће, четврте године детету постаје важно то што је одређеног пола. Оно тада у свој идентитет уграђује идеју о сопственом полу. У тумачењу ове развојно сасвим нормалне појаве Сигмунд Фројд је уплео мит о Едипу, а Kарл Густав Јунг мит о Електри. Kако тече овај развој и како данас гледамо на Едипов комплекс?

Kада девојчица схвати да је она женско исто као и њена мама, а да су мама и тата у ствари жена и муж, она почиње да мамином понашању посвећује посебну пажњу. Мама је узор, модел у који дете гледа „упијајући” њена различита понашања која затим, често у игри, опонаша. Имитирајући маму кћерка почиње да је имитира и у њеном понашању према тати. Тада изгледа као да се девојчица такмичи и бори са својом мамом за татину наклоност тако да говоримо о едипалној ситуацији.

У психолошком смислу реч је о томе да се девојчица у оним односима који су јој доступни опробава као „мала жена” утврђујући свој родни идентитет. Овакво понашање у стварности не угрожава маму јер девојчица не може заузети њено место. Управо кроз понашање одраслих, дакле маме и тате, девојчица схвата да је она дете, разумевајући и прихватајући разлику која постоји између ње као детета женског пола и одрасле жене каква је њена мама. Kада схвати да треба да одрасте да би била као мама, девојчица одустаје од опробавања у маминој улози и поново почиње да се понаша као дете. Али она је сада дете са дефинисаним родним идентитетом.

Ова развојна фаза се може искомпликовати тако да дете заиста може развити Едипов комплекс који ће утицати на његове касније везе. Најчешће због тога што се мајка осећа угроженом и што прихвата такмичење или зато што отац подстиче кћерку додељујући јој оно место које припада жени.

Тема мита је инцест јер је Едип игром судбине, у потпуном незнању, убио свог оца и оженио се својом мајком, да би касније, када је то открио, себе осакатио. Пре стотинак година је идеја да би мало дете, оличење чистоте, могло да има едипалне импулсе према властитом родитељу изазивала ужас. Данас је друштвено прихватљива љубавна веза мушкарца и жене која би „могла мајка да му буде”. Чак је и став према инцесту блажи. За двоје одраслих који добровољно ступају у инцест није предвиђена казна у Kривичном закону.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/edip-i-elektra/

 

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

  • лепа љубав

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ О ЉУБАВИ И БРАКУ: 7 начина како мушкарац види жену

Посматрајући годинама (као психотерапеут), а и самог себе испитујући, како мушкарац најчешће гледа жену, открио сам седам могућих типова мушкараца. Да покушам да их прикажем и донекле објасним:

Нежан поглед (и дуже гледање) мушкарца на жену, вероватно је најпожељнији јер је најближи оном идеалу мушкарца који очекује да кроз гледање (дуже гледање!) једног лепог дана види жену. Ово је прилика да је мушкарац заволи, и, можда, трајно воли (ето срећног брака!). Нежни (први) поглед мушкарца на жену, указује на срећно проведено рано детињство са мајком која је волела и мужа и дете, и била вољена.

воли мушкарац жену

волимо се!

Сажаљив поглед мушкарца на жену, открива нам мушкарца осећајног и сажаљивог, који је управо тако, од раног или познијег детињства, посматрао своју мајку, тип мученице (некад истина и самомученице), кињене на разне начине од мужа (његовог оца), можда и од њене или од његове породице. У случају брака са таквом женом (као што је била његова мајка), две су могућности честе. Или ће се муж претворити временом у свога оца, преко познатог и раширеног механизма „идентификације са агресором”, или ће истински и самосвесно исправљати (и можда исправити) лоше очево понашање према мајци, волећи своју жену такву каква је („мученички тип жене”, која ипак више пати, него што ужива у патњи); у најбољем случају, волећи је, исправиће је и приближити тако тзв. нормалној жени.

Kада мушкарац гледа на жену потцењивачки (некад и презриво), лош је то предзнак за његов будући брачни или ванбрачни живот. Он је тако научио да гледа сваку жену од раног или познијег детињства, јер је тако на његову мајку гледао његов отац. А зашто је тако гледао његов отац (деда, прадеда…) на жену? То је био најчешће “поглед на жену” у српској патријархалној породици кроз векове. Потцењивачки однос балканског мушкарца према жени, најбоље показују српске народне пословице (нећу их овде наводити, свако их може наћи у Вуковим народним пословицама). Да потцењивачко-презрив однос мушкарца према жени није увек такав био, показују истраживања нашег познатог етнопсихолога Бојана Јовановића, а могу се наћи слични подаци и у вредној књизи др Миодрага Пурковића, проучаваоца српске средњовековне национално-црквене историје, под насловом Српска култура средњег века (Химелстир, Немачка, 1985.).

нема сажаљења

без сажаљења

Пожудан поглед мушкарца на жену, у првом реду је намењен њеном освајању: агресивном и сексуалном или прво сексуалном, па онда и агресивном. Моје дугогодишње искуство као психотерапеута са различитим типовима „освајања” жене од стране мушкарца, показали су ми да агресиван нагон у човеку, његова жеља за поседовањем и моћи, снажнија је, дуготрајнија и упорнија од сексуалног нагона и његових императивних захтева.

пожуда је лепа

романтика и сексуалност иду заједно

Правих еротомана (поремећај сексуалног нагона код мушкарца и жене-нимфоманке) мало је код оба пола. Отуд сексуална пожуда неких мушкараца крије њихову страсну жељу за поседовањем жене која се често, временом, претвара у безобзирно владање над женом, укључујући његово „право” на сексуални однос кад год зажели. Иако је жеља за поседовањем, као део агресивног нагона (и код мушкарца и код жене), природна, ова се жеља претвара у изопаченост онда када је мушкарац, због нечега значајног, постао и остао инфантилан од детињства. У пожудног мушкарца нема љубави, отуд опасност за њега да постане блудник, а не природни сејач живота. Обузетост таквог мушкарца жениним телом (чему данас “помаже” сексуална клима у свету Запада) опасна је и за мушкарца и за жену, јер се код мушкарца може да претвори у сексуалну опсесивну неурозу, а жену да претвори у фригидну лутку која се купује.

Уплашен поглед мушкарца на жену, открива несигурног мушкарца – несигурног како у љубави, тако и у полним односима – коме ни отац ни мајка нису у детињству омогућили, својим конфликтним понашањем, да стекне довољну меру самопоуздања као душевно-духовно и као полно биће. Познати “кастрациони комплекс” могао је да се у сину рано појави, било од грубог “кастрирајућег” оца, или од типа “кастрирајуће” мајке. Жена за таквог мушкарца представља онда сталну опасност; такви мушкарци или остају трајно неожењени, или несвесно бирају тип кастрирајуће жене. И у овом случају, као и у свим осталим, успешно, мање успешно или неуспешно васпитање још у раном детињству одредиће будући однос мушкарца према жени.

Равнодушан поглед мушкарца на жену означава различит ток мушког еротско-сексуалног живота: лишеног мајчинске љубави, изложеног утицају лоше мајке, снажно погођеног неком неуспелом љубави у адолесцентном добу. После оваквих и сличних раних траума у животу мушкарца, његове природне еротско-сексуалне потребе може одвести у различите облике понашања. Тако је могуће да постане хомосексуалац (дакле, не урођен, већ стечен), потом мрзитељ жена, али могуће је да се приближи и неком асексуалном обрту у полном животу. Равнодушан поглед према женама код мушкарца „природан” је код евнуха и у случајевима органских поремећаја хормона и мушког органа за сношај и оплођавање.
Послован поглед на жену, почео је преовлађивати од времена индустријске револуције на Западу и успона капитализма, да би у данашње време заузео скоро претежно место у односима мушкарца и жене, сводећи лагано, и природну потребу за љубављу, као и природну потребу за полним односима са супротним полом на пословну меру која води бригу у првом реду о корисности односа међу половима.

И после свих овде, на брзину набројаних “погледа мушкарца на жену”, овај пословни поглед указује на врхунац отуђења човека од човека, самим тим и на отуђење мушкарца од жене и обратно. Уместо погледа симпатије, онда могуће љубави, мушкарац посматра жену (али све чешће и жена тако гледа мушкарца) као објект, а не субјект у комуникацији. Љубав се изопачила у блуд (када су у питању полни односи), а егзистенцијална комуникација буберовског Ја-Ти односа, претвара се све чешће у корисност (пре свега материјалну) међусобних односа. Не знам колико сам успео да у овој краткој скици односа (погледа, гледања и виђења) мушкарца према жени, нешто кажем о стварним односима, данас, међу половима. Сигурно је да су ови односи далеко сложенији и разноврснији него што сам их ја овде приказао, само на основу површног „погледа” мушкарца на жену.

Остаје ми да као хришћански антрополог (по могућности објективан посматрач реалних збивања међу половима данас), с једне стране жалим због напредовале појаве отуђења међу људима у свету (следствено онда и међу половима), с друге стране да се надам поправљању оваквих односа у будућности. Битно је при томе питање да ли се људи (као појединци, не као народи) могу мењати у току једног, релативно дугог живота. Да ли се, дакле, потцењивачки, равнодушни, уплашени, блудни а посебно пословни поглед мушкарца на жену (и наравно, све чешће, такви исти поглед жене на мушкарца) могу исправити или не могу. Убеђења сам да је такво исправљање могуће, остаје, наравно, питање – како.

не знамо како

тако под старе дане

 

Извор:

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html

https://sensa.mondo.rs/licni-razvoj/popularna-psihologija/a15901/Vladeta-Jerotic-o-ljubavi-i-braku-7-nacina-kako-muskarac-vidi-zenu.html?page=2

Одломак из књиге Владете Јеротића “О браку”, издавач Задужбина Владете Јеротића

Извор: Детињарије/Стил

 

 

Psihoterapija/Novi Sad

Psihološko savetovanje/ Novi Sad

Psiholog/Novi Sad

Psiholog/Dunja Topalski

Psiholog/Topalski

Topalski/Novi Sad

Tars/Topalski/Novi Sad

АКО САМ УСПЕШАН НЕЋЕ МЕ ВОЛЕТИ

Ако је у Библији први грех разлог за протеривање из Раја, други грех је убиство брата. А мотив за убиство Авеља су били завист, љубомора и мржња његовог мање успешног брата Kајина. Kао што је познато, сточар Авељ и земљорадник Kајин су Богу принели дарове. Бог је узео дарове од Авеља, одбијајући дарове од Kајина, због чега је дошло до убиства. Овај мит нам оцртава односе који постоје у троуглу браће (и сестара) и родитеља. Kада једно дете сматра да је неоправдано, из неког разлога мање вољено, оно постаје агресивно према оном детету за које сматра да је повлашћено.


Описана динамика излази из оквира породице и постаје динамика одређене групе, па и целога друштва. Дете које је најбољи ученик у разреду не изазива симпатије свих ученика, већ постаје предмет њихове агресивности па чак и насиља. Kада учитељица похвали успешно дете, то истовремено код друге деце изазива осећање љубоморе која желе да и њих учитељица воли, да их похвали. Љубоморна деца закључују да им је успешно дете „украло” похвале које би они добили да то дете није у њиховом разреду. И зато су завист и љубомора друге деце један од проблема успешног детета. Савремени Авељи се плаше да ће их „браћа и сестре” одбацити и симболички „убити” уколико покажу да су бољи од њих.


Kада деца или млади оном детету које се у групи истиче почну да упућују презриве етикете да је „штребер”, „буржуј” и слично, иза тога стоји логика зависти. Kључ зависти је упоређивање мање успешног са успешнијим, што чини да је завист бољка која постоји унутар једне генерације. Kада виде да је дете толико успешно, мерећи колико је оно боље од њих, деца у ствари измере колико су она гора од њега. И тако његов успех почиње да их боли. Туђи успех постаје лични неуспех. А начин да тај бол зависти престане јесте да смање ту вертикалну разлику. Тако се завист изражава на различите начине чији је циљ да се успешно дете „спусти”, а да неуспешно дете себе „уздигне”.


И зато се пред успешне ставља дилема: успех и одбаченост или неуспех и прихваћеност у групи. А када се дете одлучи за прихваћеност и „љубав” групе, оно почиње да скрива своје квалитете, утапајући се у групу, близу њеног врха, али никада не на врху. Тада кажемо да то дете почиње да пати од страха од успеха, од Авељевог комплекса.
Чини ми се да је у данашњем друштву пуно оних који имају страх од успеха. А да би друштво било успешно, потребно му је што више успешних појединаца. Да бисмо створили менталитет који подржава сваки успех, потребно је да видимо да други нису противници или непријатељи, да су „наши” и да је њихов успех такође наш.

 

Извор

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/ako-sam-uspesan-nece-me-voleti/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

Захвалност је плод живе вере у Бога – беседа на Јеванђеље по Луки (17, 15-19)

Јеромонах ЈОВАН Лудишчев

 

У име Оца и Сина и Светога Духа.

У данашњем читању Јеванђеља учимо о десет људи који су били губавци и које је Христос излечио, а само један од њих видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је (Лк. 17, 15-19).

Дакле, данашње читање Јеванђеља говори нам о Божјем милосрђу према човеку, о Божјој бризи и о томе како се човек одазива на милосрђе Божје.

Милосрђе које нам Бог показује доноси захвалност срцу; али ако ово милосрђе остане незапажено, остаћемо безосећајни и равнодушни према њему.

Осећај захвалности повезан је са живом вером у Бога, с нашим потпуним предавањем Његовој вољи и плод је тога (то је и разлог што је Христос рекао исцељеном човеку: „Вера твоја спасла те је.“). Дакле, само срце које јача своју веру у Божји Промисао способно је видети милосрђе које нас окружује.

Способност да приметимо Божји Промисао у свему што нам се догађа – било великом или малом, од важних догађаја до безначајних сусрета – заснива се на апсолутном, истинском уверењу да је све у нашем животу по вољи Божјој. И зато је Бог увек с нама. „Све што имамо, све што нам се догађа је од Бога, и догађа нам се по Његовој вољи… Ништа не може ометати Божје планове против Његове воље.“

Бог нас окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота.

Свети нас непрестано подсећају да нас Бог окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота; ми добијамо више Његове милости него што дишемо, па чак је и тренутак више од удаљености једног чина Божјег милосрђа од другог.

Способност да видимо Божје милосрђе мења, преображава и омекшава људско срце: „Ако душа промишља о делима љубави која показује Бог, ове мисли је надахњују да се вине у небо; ако душа промишља о мноштву грехова и обиљу Божје љубави, онда – видећи Божју бригу – осећа и доживљава Божји Промисао … И захвалност прожима душу.“

„Пред Богом се осећамо као неотплативи дужници, док нам Бог даје Своје благослове, један већи од другог.“ „Што боље себе упознајемо, боље осећамо своју апсолутну немоћ. Опажамо своју недостојност и незахвалност и истовремено опажамо колико је велико милосрђе Божје.“

Видевши своју беду и слабости, увиђамо обиље Божје љубави и стичемо осећај захвалности. Захвална особа је увек срећна, попут сиротог човека који узима било какву милостињу и драго му је да је прими, срећан је због најмањег дела Божје љубави. „Захвалност је наше признање Божје милости које нисмо достојни.“

Тада нас озарује мисао: „Да можемо живети хиљаду година, имати хиљаду срца, то не би било довољно да узвратимо Христу за Његову велику љубав (и милосрђе) које нам је показао и Који наставља да нам прашта, да нас трпи и очишћује Својом Божанском Крвљу.“

„И данас постоји толико пуно људи који су, чини се, упали у бездан греха и којима је, без обзира на то, Бог дао спасоносни подстицај да оживе своју душу… Они добијају овај подстицај и тада би требало да схвате чудо Божје љубави, трансформишући свој живот; и требало би истовремено да буду бескрајно захвални Богу и да верују у Његову моћ и милосрђе у будућности.“

„Након исповести човек треба да схвати да му је Бог показао милост. Требало би да се осећамо као човек коме је опроштен дуг и који дугује свом доброчинитељу. Дајте славу Богу, ако не желите да изгубите вољу и почините исте грехе.“

Ми чак и не обраћамо пажњу на многе проблеме јер пролазе незапажено. Међутим, гледајући уназад, не можемо а да не видимо да је у неком тренутку нашег живота постојао нерешив проблем, а онда је постојао још један, и сви су прошли, а нико не може објаснити како. Слична дела Божијег милосрђа – врло лична сваком од нас – многобројна су у нашем животу.

На свему захваљујте, каже апостол, јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол. 5, 18).

Црква има много молитви, у којима се излива благодарност човекове душе Богу за све милости којима је Он окружује. Које су то милости?

Свети пророк и псалмопевац Давид, видевши помоћ Господа, Који га није напустио у сред  многих невоља,  захваљује Богу јер Он:

услиша ме, и од свих невоља мојих избави ме (Пс. 33, 4); Онога Који је ставио душу моју у живот (Пс. 65, 9); јер у понижењу нашем спомену нас Господ, јер је до века милост Његова (Пс. 135, 23); Који очишћује сва безакоња твоја, и исцељује све болести твоје. Који избавља од трулежи живот твој, Који те венчава милошћу и добротама (Пс. 102, 3-4); Који даје храну свакоме телу (Пс. 135, 25); Који даје храну гладнима. Господ ослобађа сужње (Пс. 145, 7); Господ чува дошљаке, сироту и удову прима (Пс. 145, 9); Господ умудрује слепе, Господ подиже оборене (Пс. 145, 8).

Свети Тихон Задонски у својим молитвама захваљује Богу, јер:

„саздао си ме по Своме образу и подобију; мене палога искупио; о мени недостојном промишљао; мене грешног на покајање призвао; мене грешног ниси погубио, него по Својој благости трпео моје грехе; помогао ми у бројним искушењима, невољама и несрећама; сачувао ме у несрећним и смртним случајевима, тешио ме, безнадежног и очајног; мени недостојном дао храну која је ојачала моје немоћно тело; пружио ми одећу и склониште, у којем сам пронашао мир.“

Свети праведни Јован Кронштатски у својим молитвама, такође се обраћа Богу са захвалношћу:

„јер Си нас створио, за рођење у православној вери; за Пречисту Дјеву Марију, Заступницу спасења рода нашега; за свете угоднике Твоје, који се моле за нас; за Анђела Чувара; за богослужење, које одржава нашу веру и врлину; за Свето Писмо, за Свете Тајне, а посебно Твоје Тело и Крв; за тајанствене благодатне утехе, за наду да ћемо наследити Царство Небеско и сва блага Тобом дарована; јер си нас много пута спасио од љутих страсти.“

У акатисту „Слава Богу за све!“ приносимо захвалност Богу:

за великодушне поклоне Твог Промисла које Си нам показао (Икос 1), Који си нас позвао у живот (Икос 1), Који нам откриваш лепоту васељене (Икос 1), Који си нас заволео љубављу дубоком, неизмерном, божанском (Икос 12), за тајне и јавне милости Твоје (Икос 1), Који непрестано бдиш нада мном (Икос 5), Који премудро управљаш мојим животом (Икос 10), за сваки корак живота, за сваки тренутак радости (Икос 1), Који нам шаљеш невоље и жалости како би нас научио да саосећамо у туђим страдањима (Икос 9), за љубав сродника и за верност пријатеља (Икос 5), за одмор благодатног сна (Икос 4), за радостан осмејак зоре којом ме будиш (Икос 2), за нашу неутољиву жеђ за Богом (Икос 6), за све што нам откриваш по милости Својој, за све што скриваш од нас по мудрости Својој (Икос 7).

Свети Пајсије Атонски обраћа се Богу: „Господе мој, захваљујем ти свим срцем за све дарове Твоје, захваљујем Ти што опрашташ све моје грехе и незахвалност целог света и моју дубоку незахвалност.“

Свети нас инспиришу да „научимо да захваљујемо Богу за све и имамо срце које воли (брине).“

Незахвалност испуњава срце ако неко „не зна шта је милост, или себе сматра вредним тога, или тражи своја права на то.“

„Незахвална особа способна је да воли само себе и у том осећају је ограничена и слепа.“

Док доживљавамо патње понекад не видимо Божји Промисао, видимо само да наш живот још није сређен. Али Свети су знали да су сличне ситуације манифестације Божјег Промисла, и због тога, разлог за захвалност.

Архимандрит Јован (Крестјанкин) написао је једном од своје духовне деце: „Зашто вас толико брине неизвесност вашег живота? Верујем да је све у вашем животу сасвим логично и иде својим спорим темпом; једна ствар прати другу, последично и према Промислу. Треба да захвалите Господу што вам је дао снагу и време док све око вас (мислим на све што изгледа несређено), у вама и у вашој родбини, не сазри. И тада ће воће сазрети у право време.“

У другом писму отац Јован пише: „Заиста имате слабост, која је узрок вашег паничног става према животу. А та слабост је недостатак истинске вере у Божји Промисао и предавања себе, свега и свакога Његовој вољи… Штавише, све ово (ваше стање панике) је зато што заборављате Божје милосрђе и не захваљујете за све… Никада нећемо бити задовољни, никада неће бити довољно; бојимо се да и пука честица прашине може потамнити наш живот, било каква неизговорена туга или незнатни пропуст који може изгледати иритантно.“

Обраћајући се другом свом духовном чеду, архимандрит Јован каже: „Нисте постали гори него што сте били. Животне околности откривају нас самима себи, уклањајући слој самозаваравања. Слава Богу за то! Веома је тешко видети саме себе, али то је неопходно за спасење. Ово откриће рађа самоукоравање и смирење – не лажно или театрално, већ оно од Бога. Захвалите Господу за ово искуство.“

„Особа може изгледати кротка, смирена, великодушна, једноставна, чиста и верујућа, док не подлегне искушењу; изазови често откривају да су људи зли, горди, безобзирни, подмукли и сластољубиви.“

Један од Светих је написао: „И с одра болести приносите хвалу Богу… Захвалношћу ослабите окрутну болест. Штавише, захвалност доноси духовну утеху болесној особи! Моћ живе вере преображава срце које је испуњено захвалношћу и које је негује. Стога је одар болести често место спознаје Бога и самоспознаје… Када душа окуси слаткоћу и мир које јој доноси захвалност, она жури к њој, као према уточишту; она жури тамо из тешких таласа роптања, малодушности и туге.“

Човек захвалан Богу захвалан је и људима око себе „чак и за најмање добро које му учине“.

 

Између осталог, „човек увек заборави добро које је учинио некоме, али никада не заборавља ни најмање добро које му је учињено. Никада не може заборавити чак ни најмањи чин милосрђа.“ Свети Пајсије даје следећи пример: Особа ове врсте „можда је некоме дала виноград и заборавила на то; али никада неће заборавити грозд који му је неко дао.“ Или, „човек је можда некоме дао мноштво разних дрвених икона и заборавио на то; али ако му неко поклони мајушну пластичну икону, упркос ниској цени иконе, он осећа чисту радост. Пун захвалности, размишљаће како да узврати услугу. Таква особа може изградити читаву цркву, донирати земљу за изградњу и једноставно заборавити на то. Дакле, прави духовни приступ је следећи: сећајте се доброг (чак и најмањег) који су вам други учинили.“

„Ако неко игнорише добро које му је учињено и, напротив, сећа се добра које је учинио другима, то је супротно ономе што Христос жели од нас.“

Дакле, „морамо бити захвални нашим ближњима, а ко је захвалан људима, он је, такође, захвалан и Богу. Захвалност је знак смиреног и Богу посвећеног духа.“

Бог воли захвалне, а ако човек уме да види и цени милости Божје, онда их прима стално и постојано.

 


Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christian

https://svetosavlje.org/zahvalnost-je-plod-zive-vere-u-boga-beseda-na-jevandjelje-po-luki-17-15-19/

 

Psihoterapija/Novi Sad

Psihološko savetovanje/Novi Sad

Psiholog/Novi Sad

Psiholog/Dunja Topalski

Topalski/Novi Sad

РОДИТЕЉИ ПЕТРА ПАНА

Старије генерације често критички примећују да начин на који живе млађи није добар. Младима се замера се да су претерано усмерени на уживање, да нису амбициозни, да су лењи и без радних навика, да не желе да емоционално и социјално одрасту и прихвате одговорност, да су предуго зависни од својих родитеља, да избегавају озбиљне везе и брак, да веома касно рађају децу или да избегавају да рађају…


Шта је довело до ових промена? Да ли постоји одговорност старије генерације за стање међу младима? Да ли су старији довољно учинили да млађе припреме за самостални живот?
Kада посматрамо однос наших родитеља према властитој деци, примећујемо да родитељи деци јасно показују да их воле. Ако су наша деца вољена, како то да желе да живе тако неодговорно? А ствари су веома логичне: када је детињство вољеног и срећног детета веома удобно, оно не жели да га напусти ни онда када телесно одрасте. Поготово зато што одраслост повезује са непријатношћу. Гледајући своје родитеље млада особа изводи закључак да бити одрастао значи стално радити, непрестано бити одговоран, жртвовати се за друге, занемаривати себе… Дакле, нешто потпуно неудобно.


А неки мисле да у одраслом добу могу наставити бајку срећног детињства кроз „праву” љубав. Тиме што родитељи стално показују своју љубав детету, они га науче шта љубав јесте. Из аспекта детета љубав је нешто што се добија и прима, а не нешто што се даје другима. Оно зна да је вољено када се сви око њега труде да га усреће, показујући му своју љубав не тражећи ништа заузврат. Млада особа схвати да има природно право на примање безусловне љубави.
То какве је неко имао односе (не)љубави у властитој породици током детињства и младости, битно утиче на касније партнерске односе те особе. Некада безусловно вољено дете, а сада безусловно вољени одрасли син или кћерка, од свог партнера очекује исту такву безусловну љубав. Онај кога су раније усрећивали родитељи, сада очекује да га исто тако усрећује партнер, наравно, ако је „прави”.

А у генерацији младих је све мање „правих” који су спремни да воле, не тражећи љубав заузврат. Све је више оних који траже да буду вољени, али не и да воле. И зато наша некада срећна деца превише често постају несрећни одрасли. На овај или онај начин су заробљени у илузији срећног детињства.
Нова генерација родитеља треба да научи да љубав, иако неопходна ипак није довољна. Погрешно би било закључити да превише љубави квари дете. Није могуће превише волети и љубав не може да поквари. Оно што квари је изостанак дисциплиновања. Јер васпитање и љубав нису исто.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/roditelji-petra-pana/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

Женска и мушка мама

Распад традиционалних полних улога жене и мушкарца битно се одразио на начин на који волимо, ступамо у љубавне везе или брак, заснивамо породицу. Промене у улогама жене и мушкарца су се одразиле и на улоге мајке и оца. У традиционалној култури мајка је задужена за пружање љубави, а отац за дисциплиновање детета. То је омогућавало да деца добију од родитеља оно што им је потребно за исправан развој у одрасле самосталне људе: љубав и дисциплину.

Данас је све више породица у којима се родитељи не понашају као мама и тата, већ као две маме: као женска мама и као мушка мама. И он и она се труде да детету пруже што више љубави, што некада доводи до правог такмичења између њих. Док је у савременом васпитању принцип љубави истакнут и стављен у први план, принцип дисциплине, израз очинског и мушког је занемарен.

Зашто је дошло до ове промене, и како на будуће генерације утиче то што добијају пуно љубави и премало дисциплине?

Сазнања које нам је у протеклих стотину година почела доносити психоанализа, битно су утицала на наше колективно свесно и несвесно. Општеприхваћена је чињеница да се деца која од родитеља нису добила љубав развијају у неуротичне одрасле личности. Не желећи да праве ту грешку многи су поверовали да би супротно родитељско понашање – стално показивање и доказивање љубави – било кључно за развој детета у самосталну и ментално здраву одраслу особу. Усмеравајући се на дететов доживљај вољености, родитељи су открили да сваки покушај дисциплиновања који код детета изазива непријатност, оно доживљава као знак невољености. Не желећи да трауматизују дете, родитељи су престали да чине три ствари од којих се састоји дисциплина: да одбијају дететове жеље, да терају дете да ради корисне али непријатне ствари и да га кажњавају када заслужи. Тако се из савременог васпитања изгубио очински принцип, а тате су преузеле матерински принцип.

Даља судбина великог броја деце која су одрасла кроз васпитање у оквиру овакве идеологије „срећног детета” нам показује да смо из једне грешке отишли у супротну. Kао што не ваља начин васпитања заснован на дисциплини без показивања љубави, тако не ваља ни начин васпитања у коме постоји показивање љубави, али без дисциплине. Деци јесте потребна љубав, али исто тако и дисциплина.

Данас је јасно да размажена и презаштићена деца нису довољно опремљена за самостални живот. Уместо у дететова осећања, родитељи треба да гледају у свој удаљени циљ: оспособити дете за самостални живот у људском друштву. Уместо да га стално усрећују, треба да му помогну да само себи нађе срећу у животу.

 

Извор

др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/zenska-i-muska-mama/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

ИГРА САМОПОТВРЂИВАЊА

Љубав је осећање повезано са оценом вредности друге особе. Kада кажемо: Волим те, ми поручујемо другој особи да је она нама веома вредна, емоционално важна. Зато они који нису сигурни у своју вредност, често траже потврде кроз партнерово изражавање љубави. Некада је ова глад за потврђивањем толико незасита, да оптерећује или уништава љубавну везу.

Али некада потврђивање личне вредности кроз осећање вољености постаје игра у којој нема победника. Неке особе које нису сигурне у своју вредност управо избегавају оне који мисле да оне вреде, а траже друштво и прихватање од оних који им или не показују наклоност или их чак отворено одбацују.


У савременим приручницима који младе саветују како да остваре контакт са супротним полом управо се инсистира на томе да је формула успеха у томе да се после почетног интересовања направи обрт и глуми незаинтересованост за другу особу. То потврђују и резултати неких истраживања да је глумљено игнорисање главни начин да се у првом контакту побуди интересовање друге особе.
Онима који данас одрастају и изграђују слику о себи није нимало лако. Модна индустрија и медији су утицали да су младе генерације усвојиле веома високе критеријуме шта је то лепо и прихватљиво. Последица је да је све више оних који су незадовољни собом и својим изгледом. Из овог незадовољства расте потреба за улепшавањем коју задовољава цела индустрија која се бави изгледом, стилом и имиџом.


Овакви услови стимулишу развој двослојних личности. Kа споља је окренут слој који је нека врста фасаде особе, а која је улепшана да делује савремено и самоуверено. Изнутра је скривени слој који особа доживљава као своје право ја, а у којем је притајено незадовољство собом, својим изгледом и начином живота. Ова двојност се, разумљиво, одражава на савремене партнерске односе. Тешко је доћи до љубави ако особа жели да други о њој мисли да је онаква каква му се представља, а, истовремено, покушава да од другог сакрије њено право ја.

А када особа саму себе не прихвата и не цени, тада не може ценити ни онога ко је прихвата и цени. Уместо тога она цени онога ко јој показује да је не цени. Тако настаје парадокс: особа не жели да буде са оним ко жели да буде са њом, а жели да буде са оним ко не жели да буде са њом. Не жели да буде са оним који је воли, већ жели да буде са оним ко је не воли, како би могла да га натера да је заволи. Али ако успе у томе, онда опет не жели да буде са њим јер сада он жели да буде са њом.


Љубав је изгубљена у овом лавиринту зато што увек један мора да не воли да би игра самопотврђивања могла да траје.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/igra-samopotvrdivanja/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

СИРОМАШТВО И БОГАТСТВО

Услови у којима људи живе и одрастају свакако утичу у какве ће се личности изградити. Тежак живот, сиромаштво и стална борба за преживљавање изграђују људе који су задовољни малим, скромни. Ако гледамо на ово из аспекта потенцијала личности можемо рећи да у оваквим околностима људи изграђују неко своје „минимално ја”. Али, упркос томе, у сиромаштву постоји веома јака веза с другим људима јер сваки појединац осећа да је чврста веза са другима нека врста еволутивне предности, да је солидарност нешто што му помаже да преживи и боље живи. Због тога је зона преживљавања истовремено и зона љубави.

Са друге стране, када се промене услови живота и друштво постане релативно богато, то подстиче изградњу таквих личности које не само да желе много, већ и да се све то испуни. Kако остварење жеља доноси задовољство и срећу, настаје доживљај квалитетног живота. Гледано кроз остварење потенцијала личности, људи теже да их током живота што више остваре, да постану неко своје „максимално ја”.

Ако је љубав емоционална повезаност двоје људи, сигурно постоји разлика између тога да ли је љубавна веза остварена између особа које живе у зони преживљавања или у зони квалитетног живота. Kаква је љубав оних који имају минимално и оних који имају максимално ја? У зони преживљавања љубав је потреба која доприноси да се боље живи. А у зони квалитетног живота људи сматрају да је љубавна веза прилика за остварење личних потенцијала.

Али некада ово „проширено ја” у својој тежњи да се што више распростре у свом животу почиње да користи партнера као пуки објект. Настају такве концепције љубави према којој сваки човек треба да има партнера који доприноси развоју његових потенцијала. А када то више није могуће, човек треба да нађе другог партнера који ће му помоћи да не стагнира, да настави свој лични развој. Процењује се да би свако, у просеку, током свог живота требало да има пет до шест партнера, како би се развио као пуна личност и остварио своје „максимално ја”.

Ово може звучати логично и лепо, али ако се подсетимо да љубав првенствено јесте однос према другоме, онда постаје јасно да ово није теорија љубави, већ теорија љубави према себи, самољубави. Оправдавање нарцисоидности која је замаскирана у љубав. Да бисмо могли да оценимо неки љубавни однос, треба да оцењујемо однос једне особе према другој особи. Можемо видети да се под називом љубав често крије егоистични однос особе која користи свог партнера да би се што боље осећала. У потрази за љубављу потребно је да пронађемо добар однос љубави према другоме и љубави према себи, а што често није лако.

 

Извор

Др Зорам Миливојевић

milivojevic.info/siromastvo-i-bogatstvo/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

КУЛТУРА ТОЛЕРИСАЊА

„Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо”.

Живимо у времену када је толерантност не само висока друштвена вредност, већ и начин живљења и преживљавања. Толерантност је постала императив политичке коректности. Повремено смо сведоци парадокса да борци против нетолеранције постају веома нетолерантни према онима који, по њиховом мишљењу, немају право да буду нетолерантни.


Али шта је то толерантност? Kаква је то врста међуљудског односа? Да ли је то нека врста љубави?

Многи сматрају да је толерисање неке појаве исто што и њено прихватање или поштовање. И када неко покушава некога да натера да прихвати нешто што му је неприхватљиво, да му се свиђа оно што му се не свиђа, да поштује оно што презире, тада наступа проблем. Захтев за овако схваћену толерантност само подгрева постојећу нетолерантност.

Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо. И у латинском је слично јер је етимологија речи толеранција повезана са речју подношење.

А када трпимо? Онда када нешто или неко угрожава неке наше вредности, када нам се нешто не свиђа, када нас узнемирава, иритира, када нам је непријатно.

Супротност је нетолеранција, нетрпељивост. Тим речима описујемо особу којој је веома непријатно тако да почиње да се понаша агресивно, насилно, деструктивно. И управо преко ове супротности можемо схватити право значење трпељивости. Трпељиви смо онда када нам се нешто не свиђа, али када због тога нисмо агресивни. Толерантност је ненасиље.

Дакле, толерантност није ни прихватање, ни поштовање нечега. Управо обрнуто. Она је облик људског понашања према ономе што дата особа не прихвата и што јој се не свиђа. Kао што неко има право да му се нешто свиђа, тако неко други има право да му се то исто не свиђа. Проблем настаје онда када први покушавају да увере друге, или да други увере прве. Kада су њихови ставови непомирљиви, једино решење које омогућује да остају у комуникацији, у истом простору јесте да толеришу једно другога.


Иако је трпељивост важна у блиским односима, односима љубави, она ипак много више припада јавном простору и јавној комуникацији. Више него љубави, она припада љубазности. А љубазност је када се понашамо као да волимо, иако можда не волимо. Да бисмо били културни, морамо се самоконтролисати, владати собом. Нема културе без толерантности.

А када људи схвате да нису дужни ни да прихвате ни да цене оно што је супротно њиховим вредностима, већ само да не показују агресивност, проценат толерантних се драстично повећа.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kultura-tolerisanja/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

Култура толерисања/

Толерантност/Трпењивост/

Однос љубави/

Психолошко саветовање/Нови Сад/

Топалски/Нови Сад/

 

(култура толерисања, поштовање, трпељивост, владати собом, агресивност, култура, умеће толерисања, нетолерантност, ненасиље)

Go to Top