ljubav

ГЛАД ЗА ПАЖЊОМ

Може ли се бити љубоморан само када су људи у питању? Може ли неко, на пример, бити љубоморан на партнеров посао или на партнеров хоби? Да ли је то уопште љубомора и могу ли нам посао или хоби заиста „преотети” партнера?
Често се људи осећају невољено када примете да се партнер посвећује нечему другом уместо да се посвети њима. Тачно је да ово осећање личи на осећање љубоморе. Ако мало боље погледамо шта је то што се тражи од партнера, видећемо да се од њега тражи да се посвети особи, да је гледа, примећује, слуша, да са њом разговара, да јој посвети неко време – једном речју да јој посвећује своју пажњу.
Захтев партнеру да покаже одређену количину пажње може бити сасвим примерен, али може бити и претеран. Kада једна особа тврди да воли другу, она у ствари тврди да јој је друга особа веома важна. А начин да се то покаже јесте да јој се посвети пажња. Дакле, посвећивање пажње јесте један од основних знакова и љубави и љубазности. Ако је веза таква да партнер особи не показује ни минимум пажње, тада је њен захтев за пажњом и њен протест нешто сасвим легитимно. А данас је много таквих веза у којима су се партнери међусобно отуђили тако да не размењују ни елементарну пажњу.
Али постоје и људи који имају веома велики апетит за партнеровом пажњом: никад им није довољно, траже увек још. Они, у ствари, хоће да им партнер, ако их воли, стално посвећује пажњу. Њихова погрешна формула љубави је да мисле да су важни само ако партнер гледа у њих, а ако гледа у нешто друго, тада мисле да му је то друго важно, а да су они неважни. Дакле, ако ме гледа, ако ми посвећује пажњу он ме воли, а када престане да ме гледа, престао је да ме воли. И зато је њихово осећање вољености веома нестабилно јер сваки пут када партнер скрене поглед, они претрну јер мисле да је љубав престала.
Људи изједначују љубав и пажњу, а у ствари треба да науче да их раздвоје, да схвате да их њихови партнери воле и онда када их не гледају, када не мисле о њима, када се концентрисано баве неком другом активношћу. Треба схватити да други може снажно да воли и онда када уопште није физички присутан, када се налази на неком удаљеном месту, када комуникација не постоји.
Сви смо били гладни сталне пажње јер свако мало дете мисли да га воле само док га гледају и на њега обраћају пажњу. Децу треба учити да их маме воле и онда када су на послу. Јер када мама малог детета дође са после и каже „Цео дан сам мислила на тебе и јако си ми недостајао”, дете схвати да оно постоји у маминој свести и онда када она не гледа у њега. Љубав није повезана само са погледом, али ако никад не гледамо, онда је то презир.

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/glad-za-paznjom/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.

УМЕЋЕ ДАРИВАЊА

Један од универзалних начина да се покаже било која врста љубави јесте да особи дамо нешто на поклон, да је дарујемо. Свугде у свету се понуђен поклон препознаје као знак наклоности, неке врсте љубави. Сва деца брзо науче да добијају поклоне зато што су вољена. Kада одрастемо и даље волимо поклоне, једино што смо сада и ми ти који често дарујемо друге.
Емоционално писмени добро знању да даривање није неки формални ритуал, већ да је његов циљ да код друге особе изазове пријатно осећање, да је обрадује. Неће сваки дар остварити овај циљ. Да би се особа обрадовала неком поклону, она га мора доживети као нешто што је њој вредно. И зато поклон треба да буде промишљен, сагледан кроз призму онога који прима поклон. Особа која прима одређени дар кроз њега оцењује начин на који је изабран, а тиме и однос који према њој има онај који дарује. Добро изабран поклон је знак да нам је друга особа важна, да је познајемо, да смо били способни да се у њу уживимо, да желимо да се она осети пријатно, односно да је волимо. А то ћемо тешко успети ако особу не познајемо. У идеалном случају треба поклонити оно што друга особа заиста жели да има. Поготово онда када је дуго намеравала да то себи приушти, али је то из неког разлога одлагала.
Једна од типичних грешака је да особа дарује нешто што је њој вредно иако то другој особи није вредно: мушкарац који воли електронске направе поклања својој партнерки софистицирани мобилни телефон који она не зна да употребљава. Људи често греше јер другоме поклањају оно што би сами желели да добију. Зато се касније може испоставити да је дародавац тај који најчешће користи поклоњено.
Некада људи неће да поклоне оно што други заиста жели јер им се то не чини вредним: он има отпор да јој купи букет цвећа јер сматра да је глупо трошити новац на нешто што после неколико дана увене и смрди. И зато јој компромисно дарује цвеће у саксији које она прима са киселим осмехом.
Заблуда је да поклон мора бити скуп, да његова новчана вредност изражава количину љубави. Али некада је цена поклона важна јер је људи сагледавају кроз куповну моћ онога који поклања. Ако им се чини да је дар прејефтин, другог доживљавају као шкртог, а ако оцене да је прескуп, тада им је непријатно јер почињу да се осећају дужнима или чак подмићенима. Ако онај који поклања нема новца, као што то немају деца, искључиво је важна симболична намера да се поклоном вољеној особи приреди задовољство.
Даривање самог себе није мање важно од поклона које добијемо од других. Kада себи нешто приуштимо, ми изражавамо љубав према себи.

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/umece-darivanja/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

  • насиље рађа насиље

ЗЛОЧИН ИЗ СТРАСТИ

Ако моја бивша љубав одбија да ми се врати, она уништава мој живот, а то ми даје право да ја уништим њен. Шта је погрешно у оваквом размишљању?
Последњих година, сваких неколико месеци читамо о томе како се негде код нас догодила љубавна трагедија која укључује убиство, а некада и самоубиство. Сценарио је сличан: бивши муж или љубавник долази код своје бивше партнерке, тражи да му се она врати, а када она то одбија, тада на силу покушава то да изнуди, и када ни то не успе, постаје ирационално деструктиван према њој, другима и себи. Тако љубав постаје разлог за најтежи злочин. Неки то зову злочином из страсти. За већину људи реч страст има позитивно значење, иако је изведена из глагола страдати. Страст води у страдање јер страсна посвећеност нечему јесте фанатизам човека који због своје опседнутости занемарује многе друге важне ствари у свом животу.

у насиљу нема љубави

у здравој страсти нема насиља

Свака ирационалност има неку своју логику. Логика ових људи би се могла описати на следећи начин: „Она је моја једина љубав. Kада није самном, ја ужасно патим. Зато мени нема живота без ње. Мора ми се вратити. Ако неће да ми се врати, онда је окрутна јер ме присиљава да толико патим. Није у реду ја да будем несрећан, а она срећна. Kако је само безосећајна. Ако неће да буде моја, неће бити ничија. Тиме што одбија да се врати она уништава мој живот, а што ми даје право да ја уништим њен”. Другим речима, убица је желео да се она врати и да се све лепо заврши, а када није хтела лепо, морало је ружно.
Оно што претходи овом трагичном крају јесу године малтретирања и насиља, где он покушава да је натера да буде управо онаква какву је он жели. И када она то више не може или неће да подноси, и када коначно оде са децом, тада насилник постаје жртва тог њеног поступка. Тада овај доминантни „тиранин” показује колико је он у ствари зависан од партнерке, колико је слаб, колико се лоше осећа када га је напустила. Тада се може видети да се њихов однос не темељи на љубави, већ на посесивности, на примитивној жељи да се друга особа поседује. У таквом потпуном подређивању тражи се доказ њене љубави. Наравно, што је већа сумња да се заслужује љубав, то се и већи доказ тражи.

љубав рађа љубав

Оно што у целој ствари забрињава јесте то што се стиче утисак, бар на основу писања медија, да је ова појава учестала. Због тога се морамо борити против оваквих начина размишљања који могу довести до трагичних последица. Прави тренутак за то је онда када је наше дете „остављено” од његове или њене симпатије. Доживљај тог првог „одбацивања” често одређује како ће особа касније у животу реаговати на сличне ситуације. А наш главни задатак је да спречимо дете да верује да је остављено зато што није довољно лепо, паметно или вредно.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/zlocin-iz-strasti/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

(насиље, насиље у породици, насиље у браку, злочин, злочин из страсти, страст, острашћеност, страдати, страдање, напуштеност, љубав, посесивност, љубомора, патња, страх, агресија, агресивност)

СЛОБОДА И ВЕЗАНОСТ

На први поглед су љубав, односно емоцинално везивање за једну особу и лична слобода у међусобно супротстављеном односу. Јасно је да особа која се емоционално веже за једну особу више не може да ради бројне ствари које би могла када би била невезана. И зато многи одбијају да се емоционално вежу јер у томе виде губитак личне слободе. Речи везивање, веза и обавеза у нашим дословним умовима изазивају такве слике које делују одбојно.

Највећи отпор према везивању имају они који у емоционалној везаности виде двоструку губитак слободе да се чине забавне ствари које везаност искључује и заробљеност у вези која на крају нужно постаје монотона и досадна.

Насупрот томе, све је више доказа да је емоционално везивање предуслов квалитетног живота. Kао прво, како је емоционално везивање психолошки механизам који је у основи осећања љубави, ако нема везивања нема ни љубави. То значи да људи који се константно емоционално не везују нису у стању да доживе и осете тако важна осећања као што је осећање повезаности са другим људским бићем, осећање припадности, блискости… На темељу емоционалне везаности настаје читав спектар међуљудских појава које једном речју зовемо љубав.

И зато су људи који су на основу свог раног искуства и својих закључака о себи, другима и свету донели чврсту одлуку да се у животу не исплати емоционално везивати осуђени на живот без праве љубави. Kада волимо, када смо емоционално везани, тада осећамо да смо повезани са људима који нам емоционално значе, који су нам важни. Хронично невезани нису у стању то да доживе. Бити дуготрајно невезан је праћено једним више или мање јасним осећањем празнине и неиспуњености. Неки то емоционално стање јасно дефинишу као хронично осећање усамљености, као отуђеност од других људи. Повремено људи са нарцисоидним цртама личности, када закораче у четрдесете, постају свесни колико губе због своје смањене способности да воле друге тако да се обраћају психотерапеутима тражећи помоћ за јасно дефинисану тегобу: Мислим да ја никада нисам умео некога да волим.

Дакле, слика односа слободе и везивања може бити сасвим различита од оне на први поглед. Ту може помоћи разликовање које је увео Ерих Фром који је писао о слободи од нечега и о слободи за нешто. Поред слободе од емоционалног везивања, постоји и слобода за емоционално везивање; поред слободе од љубави, постоји слобода за љубав. Људи имају право да бирају, али су слободни само ако имају свест о томе како се одређени избори могу одразити на њихов живот. У супротном, бежање од лоших шаблона такође постаје лош шаблон.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне “Психополис” аутор је објавио у књизи  “Уловити љубав”.

http://milivojevic.info/sloboda-i-vezanost/

ЉУБАВ

Емоција, али и мотив (страст, потреба, тежња), чија је главна одлика снажна наклоност субјекта према неком привлачном предмету, појави или бићу.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЉУБОМОРА

Сложено осећање узнемирости, љубави, мржње, озлојеђености, понижења, туге и бола, услед уверења или сумње (оправдане или не) да вољена особа воли другу особу. Љ. може бити релативно слаба, али и патолошки снажна.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

Go to Top