ličnost

Асертивни тренинг

(енгл. assertiveness training) Поступак планског и систематског вежбања исувише плашљивих, песимистичних, интровертних, неповерљивих, несигурних, зависних и пасивних особа да постану предузимљивије, продорније и самопузданије у свом деловању, нарочито у интерперсоналним односима. Такви бојажљиви појединци се у врло једноставним ситуацијама подстичу да изразе своје мишљење, да се супротставе јавно и да слободно , без страха, одбију да ураде оно што не желе, а да их због тога касније не гризе савест. Пример за углед им је често понашање терапеута, који им показује како могу да буду борбенији, без осећања страха или кривице. А.т. повучене и превише мирне људе вежба да се доследно и упорно боре за остваривање својих легитимних права, без страха и без осећања кривице.

 

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

Црте личности

Основне градивне јединице структуре личности. Црте су релативно трајне и релативно опште особине личности, одговорне за доследност понашања у сличним ситуацијама. То су обично димензије дуж које се поједине личности могу сврстати по степену заступљеости одређене особине (нпр. доминантност – субмисивност, себичност – несебичност итд.) и које су веома корисне за опис и објашњење личности. До концепта и психолошке садржине црте долази се било клиничким испитивањем и посматрањем појединаца (Фројд/Freud/, Адлер/Аdler/, Олпорт/Аllport/) или техником факторске анализе података добијених на упитнику код велике групе појединаца (Kател/Cattell/, Ајзенк/Еysenk/, Гилфорд/Guilford/). Према неким психолозима ц.л. су само називи, скраћени описи извесног типичног начина понашања. Супротно овом номиналистичком гледишту Гордон Олпорт заступа реалистичко становиште, по којем црте стварно постоје “испод коже” у појединцу и имају утицај на његово понашање. Оне, попут навика и ставова, представљају детерминишуће тенденције, али су у односу на навике општије, а у односу на ставове разликују се по томе што нису усмерене на неки објект и што не имплицирају његову процену (позитивну или негативну). По Олпортовој дефиницији, црта (лична диспозиција) је “уопштена неуропсихичка структура (својствена индивидуи), способна да многе дражи учини функционално еквивалентним и да уведе и води доследне (еквивалентне) облике прилагодљивог и стилског понашања”. Црте, према Олпорту, могу бити опште и личне (морфогенетске) диспозиције. Опште црте су корисне јер омогућавају поређење појединца с другима, али су мање стварне у односу на личне. Личност, сматра Олпорт, има свега неколико централних црта (5 – 10) и само једну кардиналну. Према врсти, црте могу бити црте карактера (објашњавају зашто неко нешто чини, посебно у интерперсоналним односима), црте темперамента (објашњавају како неко нешто чини) и способности (колико успешно нешто чини). Kател разликује површинске и изворне црте.неко нешто чини) и способности (колико успешно нешто чини). Kател разликује површинске и изворне црте.

 

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

 

 

 

КУЛТУРА ТОЛЕРИСАЊА

„Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо”.

Живимо у времену када је толерантност не само висока друштвена вредност, већ и начин живљења и преживљавања. Толерантност је постала императив политичке коректности. Повремено смо сведоци парадокса да борци против нетолеранције постају веома нетолерантни према онима који, по њиховом мишљењу, немају право да буду нетолерантни.


Али шта је то толерантност? Kаква је то врста међуљудског односа? Да ли је то нека врста љубави?

Многи сматрају да је толерисање неке појаве исто што и њено прихватање или поштовање. И када неко покушава некога да натера да прихвати нешто што му је неприхватљиво, да му се свиђа оно што му се не свиђа, да поштује оно што презире, тада наступа проблем. Захтев за овако схваћену толерантност само подгрева постојећу нетолерантност.

Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо. И у латинском је слично јер је етимологија речи толеранција повезана са речју подношење.

А када трпимо? Онда када нешто или неко угрожава неке наше вредности, када нам се нешто не свиђа, када нас узнемирава, иритира, када нам је непријатно.

Супротност је нетолеранција, нетрпељивост. Тим речима описујемо особу којој је веома непријатно тако да почиње да се понаша агресивно, насилно, деструктивно. И управо преко ове супротности можемо схватити право значење трпељивости. Трпељиви смо онда када нам се нешто не свиђа, али када због тога нисмо агресивни. Толерантност је ненасиље.

Дакле, толерантност није ни прихватање, ни поштовање нечега. Управо обрнуто. Она је облик људског понашања према ономе што дата особа не прихвата и што јој се не свиђа. Kао што неко има право да му се нешто свиђа, тако неко други има право да му се то исто не свиђа. Проблем настаје онда када први покушавају да увере друге, или да други увере прве. Kада су њихови ставови непомирљиви, једино решење које омогућује да остају у комуникацији, у истом простору јесте да толеришу једно другога.


Иако је трпељивост важна у блиским односима, односима љубави, она ипак много више припада јавном простору и јавној комуникацији. Више него љубави, она припада љубазности. А љубазност је када се понашамо као да волимо, иако можда не волимо. Да бисмо били културни, морамо се самоконтролисати, владати собом. Нема културе без толерантности.

А када људи схвате да нису дужни ни да прихвате ни да цене оно што је супротно њиховим вредностима, већ само да не показују агресивност, проценат толерантних се драстично повећа.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kultura-tolerisanja/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

Култура толерисања/

Толерантност/Трпењивост/

Однос љубави/

Психолошко саветовање/Нови Сад/

Топалски/Нови Сад/

 

(култура толерисања, поштовање, трпељивост, владати собом, агресивност, култура, умеће толерисања, нетолерантност, ненасиље)

ЕМПАТИЈА

Љубав је повезана са важношћу. Када волимо тада поручујемо да нам је друга особа важна. Исто она чини својим показивањем љубави. Да би људи поверовали да су заиста вољени , потребно је и да осете да су важни другоме. Љубав се потврђује кроз сазнање да су наша осећања важна другој особи и да су њена осећања важна нама. И зато је емпатија важан састојак сваког односа љубави.

Природно је да сваки човек сагледава свет из себе, из своје перспективе, кроз свој доживљај. Способност емпатије је способност да се нека ситуација сагледа из перспективе друге особе. На тај начин можемо предпоставити какав је доживљај друге особе у ситуацији, како се она осећа. Одатле и име емпатија, што значи уживљавање у другога.

Особа која има способност емпатије није огранићена да ситуацију стално сагледава само из своје позиције, већ може да је сагледа и из позиције друге особе. А способност да се “изађе” из свог доживљаја и да се,за тренутак, предпостави доживљај другог бића, веома је важна. Емпатија омогућава да се превазиђе себичност и да се развије осећај за друге људе. Не само у односима љубави, већ у било којем пријатељском контакту. Ако је интелигенција способност да се једна појава сагледа из више углова, емпатија је основа емоционалне интелигенције. Особе са развијеном способношћу емпатије боље разумеју друге и зато се боље сналазе и имају боље односе са људима.

Када не би постојала емпатија, људско друштво би било чудно место. Како би без емпатије нека мајка могла да се побрине за своју бебу која не уме да говори? То би био свет себичних и безобзирних појединаца, свет без икакве љубави.

Не постоји ген за емпатију, она се учи. И зато сваки родитељ треба да научи своје дете да су осећања других важна и да их треба поштовати. Данас су родитељи усмерени да покажу деци да су вољена, али често заборављају да треба да ту децу науче и да воле друге. Када мало дете удари, угризе или уштинемаму, она треба да покаже да је то боли, да она није само слика која се смешка, и да и она има осећања. Децу учимо да кућни љубимац није само играчка, већ живо биће са својим осећањима и потребама. Питање којим подсећамо дете да буде емпатично је: А како би се осећао да се то дешава теби?

Постоје и људи који су веома емпатични до других, али који заборављају на себе и своју перспективу. Погрешно мисле да су одговорни за туђа осећања и стално покушавају да друге усреће. Они треба да поново науче да су и они важни, да су важне њихове жеље и друге емоције и да у конфликте улазе без осећања кривице. Њих треба подсетити да треба да се уживе у саме себе.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

milivojevic.info/empatija/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

(емпатија, љубав, важност, осећања, доживљај, жеље, емоције, конфликте, емоционалне интелигенције, уживљавање у другога)

 

ЈУНГОВА ТИПОЛОГИЈА

Учење Јунга (Јунг) о типовима личности и његова класификација људи према доминантном ставу или орјентацији либида на екстравертни или интровертни тип, као и према доминантној психичкој функцији на интуитивни, мисаони, осећајни и сензитивни (перцептивни) тип. Kада се узме психичка функција као критеријум поделе, људи се могу поделити на рационални и ирационални тип. Најзад, када се укрсте ова два критеријума поделе (према функцији и према типу орјентације), добија се типологија која има осам типова (нпр. екстравертни мисаони, интровертни мисаони, екстравертни интуитивни, интровертни интуитивни, екстравертни осећајни итд.)

Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

ЛИЧНОСТ

Један од темељних и уједно најсложенијих појмова психологије који се односи на непоновљив (разлличит од свих других), релативно чврсто интегрисан, стабилан и комплексан психички склоп особина, који одређује карактеристично и доследно понашање индивидуе. Л. је динамичка структура, коју чини систем међусобно повезаних црта (способности, темперамента, карактера), мотива, вредности, ставова итд. За разумевање сложеног понашања и динамике л., неопходно је познавати њене потребе, нагоне, тежње, уверења, унутрашњи конфликте и начине њиховог решавања. Свака л. има своју особену наследну основу која, у интеракцији са чиниоцима социо – културне средине и личном активношћу одређује особен развој личности у целини и њених посебних делова (сазнајних диспозиција, мотива, емоција, карактера, идентитета, самосвести итд.).

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

Go to Top