конфликт

ЉУБОМОРА И ЗАВИСТ

Kада неко изговори: љубоморан је на мој успех (нови ауто, вишу плату, итд.), показао је да не познаје разлику између љубоморе и зависти. А познавање разлика између емоција – емоционална писменост – веома је важно не само у партнерским односима, већ и у свим међуљудским односима. Kада неко зна чему одређене емоције служе, када их може препознати и именовати, тада може боље разумети себе и своје реакције, али и друге људе.

За разлику од зависти, љубомора подразумева постојање љубави. Прво неко мора волети, а тек затим се плашити да ће му ту љубав неко „украсти”. Завист искључује љубав тако да је нема у односима љубави, па ни у искреним пријатељским односима. Док је за љубомору потребно троје, где је трећи стварни или умишљени ривал, за осећање зависти је потребно двоје.

Завист није, како се то често поједностављује, исто што и жеља да се има оно што има други. Да би особа осетила осећање зависти, она мора да се такмичарски упоређује са другима. Из тог разлога је завист веома честа унутар исте генерације – генерацијска завист. Kада особа која се упоређује са другим види да други има неку особину или вредност коју она цени, она тада не види да је други добар, већ види да је други бољи од ње. А то је води ка сазнању да је она у истој оној мери у којој је он бољи од ње гора од њега. На тај начин свест о туђем успеху постаје свест о сопственом неуспеху, рађајући непријатно и болно осећање зависти.

Kако се особа која завиди сматра мање вредном или нижом, а другог вишим, непријатност зависти је могуће смањити ако се смањи та претпостављена вертикална разлика. То је могуће на два начина: или ће особа обезвредити или уништити оно што другом даје предност или ће се потрудити да и она развије или стекне исту такву или још већу вредност. Први начин је много лакши и бржи, па га многи бирају понашајући се по систему „да суседу цркне крава”. А када то чини много људи, то постаје ствар групног менталитета.

Kада у друштву превлада динамика деструктивне зависти, тада постаје опасно бити успешан, истицати се и бити бољи од других. Kако нема успешног друштва без успешних појединаца, агресивно непријатељство „браће и сестара” је велика препрека општем бољитку. Излаз је да престанемо да се поредимо са другима и да схватимо да нам туђи успех не одузима вредност.

Завист такође често бркамо са поштовањем. Kада неко похваљујући говори о „завидном нивоу”, треба га исправити да је вероватно мислио на узоран ниво. На тај начин унапређујемо нашу колективну емоционалну писменост.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне “Психополис” аутор је објавио у књизи  “Уловити љубав”.

http://milivojevic.info/ljubomora-i-zavist/

КОНФЛИКТ

Kонфликт – (лат. цонфлицтус = сукоб, судар, борба; спор, свађа) Сукоб опречних ставова, импулса, интереса или тежњи. Он је често тешко решив и отуда је извор менталне неравнотеже. K. може бити спољашњи, између два или више лица (интерперсонални конфликт), или друштвених група (социјални конфликт), али психологија поглавито проучава унутрашњи (интраперсонални к.). Унутрашњи конфликт је врста фрустрације код које ометање потребе или жеље долази изнутра. Kонфликт је унутрашњи сукоб двају различитих, по интензитету приближно истих, али по смеру деловања супротних мотива или неспојивих циљева.

Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КОНФОРМИЗАМ

Појава промене става, уверења и/или понашања појединца у правцу саображавања са важећим, општеприхваћеним групним нормама и вредностима, посебно под групним притиском (стварним или замишљеним), а не из властитог убеђења. Својим чувеним експериментима социјални психолог С. Аш (Asch) је убедљиво показао да су неки људи склони да чак и своје перцептивне судове мењају под утицајем мишљења већине (тобожњи испитаници који у договору са експериментатором дају погрешне процене). K. се може посматрати као једно могућно решење конфликта између потребе за припадањем и потребе за независношћу. У разматрању појаве к. ваља разликовати јавни, прагматични, спољашњи к. (када особа из прагматичних разлога мења своје понашање и приклања се обрасцима понашања већине) и прави, унутрашњи к. (када особа не мења само своје понашање, него и интимна уверења, ставове и вредности). У истраживањима је откривено више чинилаца који доприносе јављању и величини к. Друштвени и ситуациони чиниоци су: врста политичке културе, доминантни систем вредности, степен ауторитарности и отворености друштвене заједнице, степен групне кохезивности, јачина групног притиска, степен јасности ситуације и сл. Лични чиниоци су: сугестибилност, самопоуздање, интелигенција, конзервативност, ауторитарност итд. Најзад, к. зависи и од пола и од узраста (к. су подложнији жене и деца). Један од механизама бекства од слободе. Синоним саображавање.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КРИЗА ИДЕНТИТЕТА

По Ерику Х. Ериксону (Erikson),психичко стање у једном прекретном периоду (пубертет, венчање и сл.) у којем услед нарушавања осећања континуитета и истоветности ја настају тешкоће у осећању идентитета. K.и. прво је проучавана приликом рехабилитације америчких ратних ветерана који су “изгубили осећање личног идентитета и историјског континуитета”, као и код младих делинквентних особа које су имале проблеме са самоодређењем. Тако је Ериксон преко абнормалних појава, дошао до открића нормалне кризе у развоју идентитета. Није свака к. и нездрава, она је често плодан моменат за преокрет у развоју, шанса за успешно одрастање. Патолошке кризе доводе до узалудног трошења енергије, до иреверзибилних промена и до психосоцијалне изолације, док нормалне, развојне кризе воде вишем ступњу психо – социјалне интеграције, реверзибилне су и отварају нове могућности сазревања. На сваком од ступњева развоја идентитета долази до одређених тешкоћа у формирању стабилног идентитета. Нови стадијум увек је изазов и “потенцијална криза услед радикалне промене перспективе”, каже Ериксон. Трагање за личним идентитетом је неизвестан и тежак пут испуњен сумњама, лутањем, кризама и експериментисањем са различитим улогама.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

Go to Top