grupe

АКО САМ УСПЕШАН НЕЋЕ МЕ ВОЛЕТИ

Ако је у Библији први грех разлог за протеривање из Раја, други грех је убиство брата. А мотив за убиство Авеља су били завист, љубомора и мржња његовог мање успешног брата Kајина. Kао што је познато, сточар Авељ и земљорадник Kајин су Богу принели дарове. Бог је узео дарове од Авеља, одбијајући дарове од Kајина, због чега је дошло до убиства. Овај мит нам оцртава односе који постоје у троуглу браће (и сестара) и родитеља. Kада једно дете сматра да је неоправдано, из неког разлога мање вољено, оно постаје агресивно према оном детету за које сматра да је повлашћено.


Описана динамика излази из оквира породице и постаје динамика одређене групе, па и целога друштва. Дете које је најбољи ученик у разреду не изазива симпатије свих ученика, већ постаје предмет њихове агресивности па чак и насиља. Kада учитељица похвали успешно дете, то истовремено код друге деце изазива осећање љубоморе која желе да и њих учитељица воли, да их похвали. Љубоморна деца закључују да им је успешно дете „украло” похвале које би они добили да то дете није у њиховом разреду. И зато су завист и љубомора друге деце један од проблема успешног детета. Савремени Авељи се плаше да ће их „браћа и сестре” одбацити и симболички „убити” уколико покажу да су бољи од њих.


Kада деца или млади оном детету које се у групи истиче почну да упућују презриве етикете да је „штребер”, „буржуј” и слично, иза тога стоји логика зависти. Kључ зависти је упоређивање мање успешног са успешнијим, што чини да је завист бољка која постоји унутар једне генерације. Kада виде да је дете толико успешно, мерећи колико је оно боље од њих, деца у ствари измере колико су она гора од њега. И тако његов успех почиње да их боли. Туђи успех постаје лични неуспех. А начин да тај бол зависти престане јесте да смање ту вертикалну разлику. Тако се завист изражава на различите начине чији је циљ да се успешно дете „спусти”, а да неуспешно дете себе „уздигне”.


И зато се пред успешне ставља дилема: успех и одбаченост или неуспех и прихваћеност у групи. А када се дете одлучи за прихваћеност и „љубав” групе, оно почиње да скрива своје квалитете, утапајући се у групу, близу њеног врха, али никада не на врху. Тада кажемо да то дете почиње да пати од страха од успеха, од Авељевог комплекса.
Чини ми се да је у данашњем друштву пуно оних који имају страх од успеха. А да би друштво било успешно, потребно му је што више успешних појединаца. Да бисмо створили менталитет који подржава сваки успех, потребно је да видимо да други нису противници или непријатељи, да су „наши” и да је њихов успех такође наш.

 

Извор

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/ako-sam-uspesan-nece-me-voleti/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

АДОЛЕСЦЕНЦИЈА

Адолесценција – (лат. адолесцентиа=младост, младићко доба; од адолесцере=расти) Период човековог интензивног развоја, од краја пубертета до зрелог доба, а по неким ауторима, од краја детињства (почетак пубертета) па до стицања зрелости (од 12-14. па до 18-21. године). Док је пубертет претежно биолошки одређено развојно доба, а. је превасходно социјално, културно и историјски одређена. У нашој култури период а. је прелазно доба праћено изразито бурним психичким, нарочито емоционалним и моралним кризама, превирањима и лутањима. У неким случајевима, нормална адолесцентска криза може довести до мањих или већих психичких поремећаја, а у ретким случајевима завршава се настанком психичке болести (нпр. хистреија, фобија, схизофренија ). У а. долази до интензивног трагања за самим собом и до формирања идентитета. Адолесценти су веома заокупљени собом, својим способностима, властитим моћима и талентима, вредностима, испоробавањем јачине воље и издржљивости. У а. слаби утицај породице и родитељског ауторитета, а постају веома значајне групе вршњака тј. адолесцентске групе које имају своју специфичну субкултуру.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КОНФОРМИЗАМ

Појава промене става, уверења и/или понашања појединца у правцу саображавања са важећим, општеприхваћеним групним нормама и вредностима, посебно под групним притиском (стварним или замишљеним), а не из властитог убеђења. Својим чувеним експериментима социјални психолог С. Аш (Asch) је убедљиво показао да су неки људи склони да чак и своје перцептивне судове мењају под утицајем мишљења већине (тобожњи испитаници који у договору са експериментатором дају погрешне процене). K. се може посматрати као једно могућно решење конфликта између потребе за припадањем и потребе за независношћу. У разматрању појаве к. ваља разликовати јавни, прагматични, спољашњи к. (када особа из прагматичних разлога мења своје понашање и приклања се обрасцима понашања већине) и прави, унутрашњи к. (када особа не мења само своје понашање, него и интимна уверења, ставове и вредности). У истраживањима је откривено више чинилаца који доприносе јављању и величини к. Друштвени и ситуациони чиниоци су: врста политичке културе, доминантни систем вредности, степен ауторитарности и отворености друштвене заједнице, степен групне кохезивности, јачина групног притиска, степен јасности ситуације и сл. Лични чиниоци су: сугестибилност, самопоуздање, интелигенција, конзервативност, ауторитарност итд. Најзад, к. зависи и од пола и од узраста (к. су подложнији жене и деца). Један од механизама бекства од слободе. Синоним саображавање.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

Go to Top