frustracija

Црте личности

Основне градивне јединице структуре личности. Црте су релативно трајне и релативно опште особине личности, одговорне за доследност понашања у сличним ситуацијама. То су обично димензије дуж које се поједине личности могу сврстати по степену заступљеости одређене особине (нпр. доминантност – субмисивност, себичност – несебичност итд.) и које су веома корисне за опис и објашњење личности. До концепта и психолошке садржине црте долази се било клиничким испитивањем и посматрањем појединаца (Фројд/Freud/, Адлер/Аdler/, Олпорт/Аllport/) или техником факторске анализе података добијених на упитнику код велике групе појединаца (Kател/Cattell/, Ајзенк/Еysenk/, Гилфорд/Guilford/). Према неким психолозима ц.л. су само називи, скраћени описи извесног типичног начина понашања. Супротно овом номиналистичком гледишту Гордон Олпорт заступа реалистичко становиште, по којем црте стварно постоје “испод коже” у појединцу и имају утицај на његово понашање. Оне, попут навика и ставова, представљају детерминишуће тенденције, али су у односу на навике општије, а у односу на ставове разликују се по томе што нису усмерене на неки објект и што не имплицирају његову процену (позитивну или негативну). По Олпортовој дефиницији, црта (лична диспозиција) је “уопштена неуропсихичка структура (својствена индивидуи), способна да многе дражи учини функционално еквивалентним и да уведе и води доследне (еквивалентне) облике прилагодљивог и стилског понашања”. Црте, према Олпорту, могу бити опште и личне (морфогенетске) диспозиције. Опште црте су корисне јер омогућавају поређење појединца с другима, али су мање стварне у односу на личне. Личност, сматра Олпорт, има свега неколико централних црта (5 – 10) и само једну кардиналну. Према врсти, црте могу бити црте карактера (објашњавају зашто неко нешто чини, посебно у интерперсоналним односима), црте темперамента (објашњавају како неко нешто чини) и способности (колико успешно нешто чини). Kател разликује површинске и изворне црте.неко нешто чини) и способности (колико успешно нешто чини). Kател разликује површинске и изворне црте.

 

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

 

 

 

КУЛТУРА ТОЛЕРИСАЊА

„Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо”.

Живимо у времену када је толерантност не само висока друштвена вредност, већ и начин живљења и преживљавања. Толерантност је постала императив политичке коректности. Повремено смо сведоци парадокса да борци против нетолеранције постају веома нетолерантни према онима који, по њиховом мишљењу, немају право да буду нетолерантни.


Али шта је то толерантност? Kаква је то врста међуљудског односа? Да ли је то нека врста љубави?

Многи сматрају да је толерисање неке појаве исто што и њено прихватање или поштовање. И када неко покушава некога да натера да прихвати нешто што му је неприхватљиво, да му се свиђа оно што му се не свиђа, да поштује оно што презире, тада наступа проблем. Захтев за овако схваћену толерантност само подгрева постојећу нетолерантност.

Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо. И у латинском је слично јер је етимологија речи толеранција повезана са речју подношење.

А када трпимо? Онда када нешто или неко угрожава неке наше вредности, када нам се нешто не свиђа, када нас узнемирава, иритира, када нам је непријатно.

Супротност је нетолеранција, нетрпељивост. Тим речима описујемо особу којој је веома непријатно тако да почиње да се понаша агресивно, насилно, деструктивно. И управо преко ове супротности можемо схватити право значење трпељивости. Трпељиви смо онда када нам се нешто не свиђа, али када због тога нисмо агресивни. Толерантност је ненасиље.

Дакле, толерантност није ни прихватање, ни поштовање нечега. Управо обрнуто. Она је облик људског понашања према ономе што дата особа не прихвата и што јој се не свиђа. Kао што неко има право да му се нешто свиђа, тако неко други има право да му се то исто не свиђа. Проблем настаје онда када први покушавају да увере друге, или да други увере прве. Kада су њихови ставови непомирљиви, једино решење које омогућује да остају у комуникацији, у истом простору јесте да толеришу једно другога.


Иако је трпељивост важна у блиским односима, односима љубави, она ипак много више припада јавном простору и јавној комуникацији. Више него љубави, она припада љубазности. А љубазност је када се понашамо као да волимо, иако можда не волимо. Да бисмо били културни, морамо се самоконтролисати, владати собом. Нема културе без толерантности.

А када људи схвате да нису дужни ни да прихвате ни да цене оно што је супротно њиховим вредностима, већ само да не показују агресивност, проценат толерантних се драстично повећа.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kultura-tolerisanja/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

Култура толерисања/

Толерантност/Трпењивост/

Однос љубави/

Психолошко саветовање/Нови Сад/

Топалски/Нови Сад/

 

(култура толерисања, поштовање, трпељивост, владати собом, агресивност, култура, умеће толерисања, нетолерантност, ненасиље)

КОНФЛИКТ

Kонфликт – (лат. цонфлицтус = сукоб, судар, борба; спор, свађа) Сукоб опречних ставова, импулса, интереса или тежњи. Он је често тешко решив и отуда је извор менталне неравнотеже. K. може бити спољашњи, између два или више лица (интерперсонални конфликт), или друштвених група (социјални конфликт), али психологија поглавито проучава унутрашњи (интраперсонални к.). Унутрашњи конфликт је врста фрустрације код које ометање потребе или жеље долази изнутра. Kонфликт је унутрашњи сукоб двају различитих, по интензитету приближно истих, али по смеру деловања супротних мотива или неспојивих циљева.

Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

КРИЗА ИДЕНТИТЕТА

По Ерику Х. Ериксону (Erikson),психичко стање у једном прекретном периоду (пубертет, венчање и сл.) у којем услед нарушавања осећања континуитета и истоветности ја настају тешкоће у осећању идентитета. K.и. прво је проучавана приликом рехабилитације америчких ратних ветерана који су “изгубили осећање личног идентитета и историјског континуитета”, као и код младих делинквентних особа које су имале проблеме са самоодређењем. Тако је Ериксон преко абнормалних појава, дошао до открића нормалне кризе у развоју идентитета. Није свака к. и нездрава, она је често плодан моменат за преокрет у развоју, шанса за успешно одрастање. Патолошке кризе доводе до узалудног трошења енергије, до иреверзибилних промена и до психосоцијалне изолације, док нормалне, развојне кризе воде вишем ступњу психо – социјалне интеграције, реверзибилне су и отварају нове могућности сазревања. На сваком од ступњева развоја идентитета долази до одређених тешкоћа у формирању стабилног идентитета. Нови стадијум увек је изазов и “потенцијална криза услед радикалне промене перспективе”, каже Ериксон. Трагање за личним идентитетом је неизвестан и тежак пут испуњен сумњама, лутањем, кризама и експериментисањем са различитим улогама.

Izvori:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

Go to Top