ИГРАЊЕ ИГАРА
У трансакционој анализи Е. Берна (Berne), принудна, ирационална, често несвесна, али планирана активност која укључује низ сукцесивних, комплементарних, „кварних“ трансакција („мамац“, „риба“, „обрт“ и најзад „зез“) који води скривеној „добити“. И. и. представља драматизовану демонстрацију неке важне тезе животне филозофије играча („ја сам баксуз“; „сви људи су преваранти“ и сл.), који у своју игру увлачи макар још једног саиграча. Сама „добит“ од игре је двосмислена, противречна, јер победа (потврда сопствене животне филозофије, задовољење патолошкох потреба, секундарна добит итд.) у игри значи, заправо, истовремено и пораз, губитак, каткада и катастрофалан. Фасада игре, понашање на манифестном плану може изгледати врло рационално, али је она, по својој природи, дубоко ирационална, деструктивна или самодеструктивна, с обзиром да Дете програмира цео њен ток и управља скривеним трансакцијама у њој. И. и. је неизбежно у готово свим интерперсоналним односима, између шефа и службеника, мужа и жене, пријатеља, родитеља и деце, продавца и купца, терапеута и клијента итд.
Извори:
Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије; Стубови културе, Београд