емпатија

TREBA LI BITI ISKREN

Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

Људско несвесно уме да изненади, поготову онда када режира наше снове. Рецимо да сте имали толико живописан еротски сан да сте доживели оргазам. Али у том сну сте, сасвим неочекивано, са особом која се недавно доселила у вашу зграду. Вероватно ћете се замислити над овим сном, али нас сада интересује да ли ћете га, уз јутарњу кафицу, испричати свом брачном другу, односно партнеру. У којој мери ћете бити искрени према вољеној особи? Ако овај сан скријете од ње, да ли је не волите? Да ли скривате сан управо зато што је волите? А шта је она сањала и шта је она прикрила од вас?

Искреност јесте један од веома важних принципа љубави, али и свих блиских односа. Људи нису искрени тек тако, већ у оном односу у којем знају да их други прихвата, да их други неће одбацити, да је добронамеран, да то што сазна од особе неће испричати неком другом. И управо због тога је однос љубави оквир међусобне отворености и искрености. У таквом односу можемо бити онакви какви јесмо, можемо скинути маску коју носимо у јавности, без страха да ће нас вољена особа одбацити или погрешно разумети.

Али у односима љубави постоји још један принцип, а то је принцип саосећајности. Саосећајност или симпатија једноставно значи да су нам важна осећања друге особе. Што нам је друга особа важнија, то нам је важније како се она осећа. Kада волимо ми желимо да се вољена особа осећа пријатно, не желимо да се осећа непријатно, да пати. Kада је она задовољна због неког свог успеха нама је пријатно, а када се она због нечега осећа непријатно, и нама је непријатно. Саосећање у непријатном зовемо сажаљење или самилост.

Не само да на овај начин реагујемо на осећања вољене особе, већ се трудимо да их изазовемо. У љубави чинимо оно што ће код вољене особе изазвати пријатност, што ће јој годити или што ће јој угодити, а избегавамо да чинимо оно што код ње изазива непријатност, патњу, бол. Наравно, све то до одређене мере, никако не по сваку цену.

Постоје ситуације када су искреност и саосећајност, два принципа љубави, у сукобу. Ако претпоставимо да ће се вољена особа осетити веома непријатно док слуша препричавање еротског сна у којем она није актер, онда је онај који прича сан искрен, али не и саосећајан. И обрнуто. У описаној ситуацији је вероватно да ће већина дати предност саосећајности, не желећи да безвезни сан изазове патњу вољене особе.

А када треба рећи? Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

Izvor

dr Zoran Milivojevic

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

Treba li biti iskren | Dr Zoran Milivojević (milivojevic.info)

ЕМПАТИЈА

Љубав је повезана са важношћу. Када волимо тада поручујемо да нам је друга особа важна. Исто она чини својим показивањем љубави. Да би људи поверовали да су заиста вољени , потребно је и да осете да су важни другоме. Љубав се потврђује кроз сазнање да су наша осећања важна другој особи и да су њена осећања важна нама. И зато је емпатија важан састојак сваког односа љубави.

Природно је да сваки човек сагледава свет из себе, из своје перспективе, кроз свој доживљај. Способност емпатије је способност да се нека ситуација сагледа из перспективе друге особе. На тај начин можемо предпоставити какав је доживљај друге особе у ситуацији, како се она осећа. Одатле и име емпатија, што значи уживљавање у другога.

Особа која има способност емпатије није огранићена да ситуацију стално сагледава само из своје позиције, већ може да је сагледа и из позиције друге особе. А способност да се „изађе“ из свог доживљаја и да се,за тренутак, предпостави доживљај другог бића, веома је важна. Емпатија омогућава да се превазиђе себичност и да се развије осећај за друге људе. Не само у односима љубави, већ у било којем пријатељском контакту. Ако је интелигенција способност да се једна појава сагледа из више углова, емпатија је основа емоционалне интелигенције. Особе са развијеном способношћу емпатије боље разумеју друге и зато се боље сналазе и имају боље односе са људима.

Када не би постојала емпатија, људско друштво би било чудно место. Како би без емпатије нека мајка могла да се побрине за своју бебу која не уме да говори? То би био свет себичних и безобзирних појединаца, свет без икакве љубави.

Не постоји ген за емпатију, она се учи. И зато сваки родитељ треба да научи своје дете да су осећања других важна и да их треба поштовати. Данас су родитељи усмерени да покажу деци да су вољена, али често заборављају да треба да ту децу науче и да воле друге. Када мало дете удари, угризе или уштинемаму, она треба да покаже да је то боли, да она није само слика која се смешка, и да и она има осећања. Децу учимо да кућни љубимац није само играчка, већ живо биће са својим осећањима и потребама. Питање којим подсећамо дете да буде емпатично је: А како би се осећао да се то дешава теби?

Постоје и људи који су веома емпатични до других, али који заборављају на себе и своју перспективу. Погрешно мисле да су одговорни за туђа осећања и стално покушавају да друге усреће. Они треба да поново науче да су и они важни, да су важне њихове жеље и друге емоције и да у конфликте улазе без осећања кривице. Њих треба подсетити да треба да се уживе у саме себе.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

milivojevic.info/empatija/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

(емпатија, љубав, важност, осећања, доживљај, жеље, емоције, конфликте, емоционалне интелигенције, уживљавање у другога)

 

Go to Top