emocije

SIROMAŠTVO I BOGATSTVO

Uslovi u kojima ljudi žive i odrastaju svakako utiču u kakve će se ličnosti izgraditi. Težak život, siromaštvo i stalna borba za preživljavanje izgrađuju ljude koji su zadovoljni malim, skromni. Ako gledamo na ovo iz aspekta potencijala ličnosti možemo reći da u ovakvim okolnostima ljudi izgrađuju neko svoje „minimalno ja”. Ali, uprkos tome, u siromaštvu postoji veoma jaka veza s drugim ljudima jer svaki pojedinac oseća da je čvrsta veza sa drugima neka vrsta evolutivne prednosti, da je solidarnost nešto što mu pomaže da preživi i bolje živi. Zbog toga je zona preživljavanja istovremeno i zona ljubavi.

Sa druge strane, kada se promene uslovi života i društvo postane relativno bogato, to podstiče izgradnju takvih ličnosti koje ne samo da žele mnogo, već i da se sve to ispuni. Kako ostvarenje želja donosi zadovoljstvo i sreću, nastaje doživljaj kvalitetnog života. Gledano kroz ostvarenje potencijala ličnosti, ljudi teže da ih tokom života što više ostvare, da postanu neko svoje „maksimalno ja”.

Ako je ljubav emocionalna povezanost dvoje ljudi, sigurno postoji razlika između toga da li je ljubavna veza ostvarena između osoba koje žive u zoni preživljavanja ili u zoni kvalitetnog života. Kakva je ljubav onih koji imaju minimalno i onih koji imaju maksimalno ja? U zoni preživljavanja ljubav je potreba koja doprinosi da se bolje živi. A u zoni kvalitetnog života ljudi smatraju da je ljubavna veza prilika za ostvarenje ličnih potencijala.

Ali nekada ovo „prošireno ja” u svojoj težnji da se što više rasprostre u svom životu počinje da koristi partnera kao puki objekt. Nastaju takve koncepcije ljubavi prema kojoj svaki čovek treba da ima partnera koji doprinosi razvoju njegovih potencijala. A kada to više nije moguće, čovek treba da nađe drugog partnera koji će mu pomoći da ne stagnira, da nastavi svoj lični razvoj. Procenjuje se da bi svako, u proseku, tokom svog života trebalo da ima pet do šest partnera, kako bi se razvio kao puna ličnost i ostvario svoje „maksimalno ja”.

Ovo može zvučati logično i lepo, ali ako se podsetimo da ljubav prvenstveno jeste odnos prema drugome, onda postaje jasno da ovo nije teorija ljubavi, već teorija ljubavi prema sebi, samoljubavi. Opravdavanje narcisoidnosti koja je zamaskirana u ljubav. Da bismo mogli da ocenimo neki ljubavni odnos, treba da ocenjujemo odnos jedne osobe prema drugoj osobi. Možemo videti da se pod nazivom ljubav često krije egoistični odnos osobe koja koristi svog partnera da bi se što bolje osećala. U potrazi za ljubavlju potrebno je da pronađemo dobar odnos ljubavi prema drugome i ljubavi prema sebi, a što često nije lako.

 

Izvor

Dr Zoram Milivojević

milivojevic.info/siromastvo-i-bogatstvo/

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs

EMPATIJA

Ljubav je povezana sa važnošću. Kada volimo tada poručujemo da nam je druga osoba važna. Isto ona čini svojim pokazivanjem ljubavi. Da bi ljudi poverovali da su zaista voljeni , potrebno je i da osete da su važni drugome. Ljubav se potvrđuje kroz saznanje da su naša osećanja važna drugoj osobi i da su njena osećanja važna nama. I zato je empatija važan sastojak svakog odnosa ljubavi.

Prirodno je da svaki čovek sagledava svet iz sebe, iz svoje perspektive, kroz svoj doživljaj. Sposobnost empatije je sposobnost da se neka situacija sagleda iz perspektive druge osobe. Na taj način možemo predpostaviti kakav je doživljaj druge osobe u situaciji, kako se ona oseća. Odatle i ime empatija, što znači uživljavanje u drugoga.

Osoba koja ima sposobnost empatije nije ogranićena da situaciju stalno sagledava samo iz svoje pozicije, već može da je sagleda i iz pozicije druge osobe. A sposobnost da se “izađe” iz svog doživljaja i da se,za trenutak, predpostavi doživljaj drugog bića, veoma je važna. Empatija omogućava da se prevaziđe sebičnost i da se razvije osećaj za druge ljude. Ne samo u odnosima ljubavi, već u bilo kojem prijateljskom kontaktu. Ako je inteligencija sposobnost da se jedna pojava sagleda iz više uglova, empatija je osnova emocionalne inteligencije. Osobe sa razvijenom sposobnošću empatije bolje razumeju druge i zato se bolje snalaze i imaju bolje odnose sa ljudima.

Kada ne bi postojala empatija, ljudsko društvo bi bilo čudno mesto. Kako bi bez empatije neka majka mogla da se pobrine za svoju bebu koja ne ume da govori? To bi bio svet sebičnih i bezobzirnih pojedinaca, svet bez ikakve ljubavi.

Ne postoji gen za empatiju, ona se uči. I zato svaki roditelj treba da nauči svoje dete da su osećanja drugih važna i da ih treba poštovati. Danas su roditelji usmereni da pokažu deci da su voljena, ali često zaboravljaju da treba da tu decu nauče i da vole druge. Kada malo dete udari, ugrize ili uštinemamu, ona treba da pokaže da je to boli, da ona nije samo slika koja se smeška, i da i ona ima osećanja. Decu učimo da kućni ljubimac nije samo igračka, već živo biće sa svojim osećanjima i potrebama. Pitanje kojim podsećamo dete da bude empatično je: A kako bi se osećao da se to dešava tebi?

Postoje i ljudi koji su veoma empatični do drugih, ali koji zaboravljaju na sebe i svoju perspektivu. Pogrešno misle da su odgovorni za tuđa osećanja i stalno pokušavaju da druge usreće. Oni treba da ponovo nauče da su i oni važni, da su važne njihove želje i druge emocije i da u konflikte ulaze bez osećanja krivice. Njih treba podsetiti da treba da se užive u same sebe.

 

Izvor:

Dr Zoran Milivojević

milivojevic.info/empatija/

Ovaj članak je objavljen na sajtu Politika.rs

 

 

(empatija, ljubav, važnost, osećanja, doživljaj, želje, emocije, konflikte, emocionalne inteligencije, uživljavanje u drugoga)

 

LJUBOMORA I ZAVIST

Kada neko izgovori: ljubomoran je na moj uspeh (novi auto, višu platu, itd.), pokazao je da ne poznaje razliku između ljubomore i zavisti. A poznavanje razlika između emocija – emocionalna pismenost – veoma je važno ne samo u partnerskim odnosima, već i u svim međuljudskim odnosima. Kada neko zna čemu određene emocije služe, kada ih može prepoznati i imenovati, tada može bolje razumeti sebe i svoje reakcije, ali i druge ljude.

Za razliku od zavisti, ljubomora podrazumeva postojanje ljubavi. Prvo neko mora voleti, a tek zatim se plašiti da će mu tu ljubav neko „ukrasti”. Zavist isključuje ljubav tako da je nema u odnosima ljubavi, pa ni u iskrenim prijateljskim odnosima. Dok je za ljubomoru potrebno troje, gde je treći stvarni ili umišljeni rival, za osećanje zavisti je potrebno dvoje.

Zavist nije, kako se to često pojednostavljuje, isto što i želja da se ima ono što ima drugi. Da bi osoba osetila osećanje zavisti, ona mora da se takmičarski upoređuje sa drugima. Iz tog razloga je zavist veoma česta unutar iste generacije – generacijska zavist. Kada osoba koja se upoređuje sa drugim vidi da drugi ima neku osobinu ili vrednost koju ona ceni, ona tada ne vidi da je drugi dobar, već vidi da je drugi bolji od nje. A to je vodi ka saznanju da je ona u istoj onoj meri u kojoj je on bolji od nje gora od njega. Na taj način svest o tuđem uspehu postaje svest o sopstvenom neuspehu, rađajući neprijatno i bolno osećanje zavisti.

Kako se osoba koja zavidi smatra manje vrednom ili nižom, a drugog višim, neprijatnost zavisti je moguće smanjiti ako se smanji ta pretpostavljena vertikalna razlika. To je moguće na dva načina: ili će osoba obezvrediti ili uništiti ono što drugom daje prednost ili će se potruditi da i ona razvije ili stekne istu takvu ili još veću vrednost. Prvi način je mnogo lakši i brži, pa ga mnogi biraju ponašajući se po sistemu „da susedu crkne krava”. A kada to čini mnogo ljudi, to postaje stvar grupnog mentaliteta.

Kada u društvu prevlada dinamika destruktivne zavisti, tada postaje opasno biti uspešan, isticati se i biti bolji od drugih. Kako nema uspešnog društva bez uspešnih pojedinaca, agresivno neprijateljstvo „braće i sestara” je velika prepreka opštem boljitku. Izlaz je da prestanemo da se poredimo sa drugima i da shvatimo da nam tuđi uspeh ne oduzima vrednost.

Zavist takođe često brkamo sa poštovanjem. Kada neko pohvaljujući govori o „zavidnom nivou”, treba ga ispraviti da je verovatno mislio na uzoran nivo. Na taj način unapređujemo našu kolektivnu emocionalnu pismenost.

 

Autor: Dr Zoran Milivojević

Članak je objavljen na sajtu Politike, a sabrane kolumne “Psihopolis” autor je objavio u knjizi  “Uloviti ljubav”.

http://milivojevic.info/ljubomora-i-zavist/

Go to Top