доживљај

ЛЕЧИМО КОРЕН НАСИЉА

Иако је блискост важан састојак сваког односа љубави, од љубавног партнерства до пријатељства, она неким људима изгледа застрашујуће. То су људи који осећају страх од блискости.

Људи се у ствари не плаше саме блискости већ онога што би се могло догодити у блискости. Главни страх је да ће други, ако га особа пусти преблизу, увидети да она у стварности не вреди, да нема оне вредности којима се представила, да не заслужује да буде вољена. И зато је ова врста страха од блискости у ствари страх од губитка љубави, од одбацивања и бола остављености. Реч је о особама које нису себе прихватиле, које и као одрасле верују да нису довољно лепе, паметне, способне, успешне да би заслужиле да буду вољене.

Упркос свом страху од блискости, и ови људи желе љубав. Зато стављају маске и представљају се другима као они који имају квалитете, који вреде. При томе знају да ова глума може бити успешна само на нивоу маске и површног, почетног контакта, а да сваки дубљи однос, свако ближе упознавање носи опасност раскринкавања.

Главни начин на који се страх од блискости одражава на љубавни живот је у томе да људи покушавају да имају љубав и љубавне везе, а да избегну блискост. И док једни глорификују површне, краткотрајне везе које се своде на секс, други покушавају да остваре дуготрајније везе глумећи блискост. Ако се други преблизу приближи, страх од одбацивања постаје разлог за раскид: „Боље да сада ја оставим њега, него касније он мене”.

Друга честа врста страха од блискости је страх од издаје. Без обзира на то колико једног тренутка осећа да је други воли, особа се плаши да ће се то променити и да ће други злоупотребити све оне тајне које му је као најближој особи поверила. За њу је блискост опасна јер очекује уцену, манипулацију и издају.

љубав није коцка

не коцкајмо се са љубављу

Не чуди да страхови од блискости, као многе ствари које нам беспотребно компликују односе у одраслој доби, настају у детињству. Страх од раскринкавања у блискости показују они људи који у детињству нису изградили позитивну слику о себи, који себе нису до краја и безусловно прихватили.

Некада је разлог начин васпитања јер им родитељи нису показали да их безусловно прихватању, а некада је разлог неприхваћеност у групи вршњака. Они који се плаше да ће њихова искреност у блискости бити злоупотребљена често су имали искуство да родитељ који је био пун разумевања направи обрт и замера исто оно што је раније подржавао, само зато што је љут.

И зато је важно да нашој деци омогућимо доживљај здраве блискости што ће им помоћи да се у својим будућим пријатељским и љубавним односима не плаше блискости.

Lečimo koren nasilja | Dr Zoran Milivojević (milivojevic.info)

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

ЕМПАТИЈА

Љубав је повезана са важношћу. Када волимо тада поручујемо да нам је друга особа важна. Исто она чини својим показивањем љубави. Да би људи поверовали да су заиста вољени , потребно је и да осете да су важни другоме. Љубав се потврђује кроз сазнање да су наша осећања важна другој особи и да су њена осећања важна нама. И зато је емпатија важан састојак сваког односа љубави.

Природно је да сваки човек сагледава свет из себе, из своје перспективе, кроз свој доживљај. Способност емпатије је способност да се нека ситуација сагледа из перспективе друге особе. На тај начин можемо предпоставити какав је доживљај друге особе у ситуацији, како се она осећа. Одатле и име емпатија, што значи уживљавање у другога.

Особа која има способност емпатије није огранићена да ситуацију стално сагледава само из своје позиције, већ може да је сагледа и из позиције друге особе. А способност да се „изађе“ из свог доживљаја и да се,за тренутак, предпостави доживљај другог бића, веома је важна. Емпатија омогућава да се превазиђе себичност и да се развије осећај за друге људе. Не само у односима љубави, већ у било којем пријатељском контакту. Ако је интелигенција способност да се једна појава сагледа из више углова, емпатија је основа емоционалне интелигенције. Особе са развијеном способношћу емпатије боље разумеју друге и зато се боље сналазе и имају боље односе са људима.

Када не би постојала емпатија, људско друштво би било чудно место. Како би без емпатије нека мајка могла да се побрине за своју бебу која не уме да говори? То би био свет себичних и безобзирних појединаца, свет без икакве љубави.

Не постоји ген за емпатију, она се учи. И зато сваки родитељ треба да научи своје дете да су осећања других важна и да их треба поштовати. Данас су родитељи усмерени да покажу деци да су вољена, али често заборављају да треба да ту децу науче и да воле друге. Када мало дете удари, угризе или уштинемаму, она треба да покаже да је то боли, да она није само слика која се смешка, и да и она има осећања. Децу учимо да кућни љубимац није само играчка, већ живо биће са својим осећањима и потребама. Питање којим подсећамо дете да буде емпатично је: А како би се осећао да се то дешава теби?

Постоје и људи који су веома емпатични до других, али који заборављају на себе и своју перспективу. Погрешно мисле да су одговорни за туђа осећања и стално покушавају да друге усреће. Они треба да поново науче да су и они важни, да су важне њихове жеље и друге емоције и да у конфликте улазе без осећања кривице. Њих треба подсетити да треба да се уживе у саме себе.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

milivojevic.info/empatija/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

(емпатија, љубав, важност, осећања, доживљај, жеље, емоције, конфликте, емоционалне интелигенције, уживљавање у другога)

 

Go to Top