црква

КУЛТУРА ТОЛЕРИСАЊА

„Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо”.

Живимо у времену када је толерантност не само висока друштвена вредност, већ и начин живљења и преживљавања. Толерантност је постала императив политичке коректности. Повремено смо сведоци парадокса да борци против нетолеранције постају веома нетолерантни према онима који, по њиховом мишљењу, немају право да буду нетолерантни.


Али шта је то толерантност? Kаква је то врста међуљудског односа? Да ли је то нека врста љубави?

Многи сматрају да је толерисање неке појаве исто што и њено прихватање или поштовање. И када неко покушава некога да натера да прихвати нешто што му је неприхватљиво, да му се свиђа оно што му се не свиђа, да поштује оно што презире, тада наступа проблем. Захтев за овако схваћену толерантност само подгрева постојећу нетолерантност.

Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо. И у латинском је слично јер је етимологија речи толеранција повезана са речју подношење.

А када трпимо? Онда када нешто или неко угрожава неке наше вредности, када нам се нешто не свиђа, када нас узнемирава, иритира, када нам је непријатно.

Супротност је нетолеранција, нетрпељивост. Тим речима описујемо особу којој је веома непријатно тако да почиње да се понаша агресивно, насилно, деструктивно. И управо преко ове супротности можемо схватити право значење трпељивости. Трпељиви смо онда када нам се нешто не свиђа, али када због тога нисмо агресивни. Толерантност је ненасиље.

Дакле, толерантност није ни прихватање, ни поштовање нечега. Управо обрнуто. Она је облик људског понашања према ономе што дата особа не прихвата и што јој се не свиђа. Kао што неко има право да му се нешто свиђа, тако неко други има право да му се то исто не свиђа. Проблем настаје онда када први покушавају да увере друге, или да други увере прве. Kада су њихови ставови непомирљиви, једино решење које омогућује да остају у комуникацији, у истом простору јесте да толеришу једно другога.


Иако је трпељивост важна у блиским односима, односима љубави, она ипак много више припада јавном простору и јавној комуникацији. Више него љубави, она припада љубазности. А љубазност је када се понашамо као да волимо, иако можда не волимо. Да бисмо били културни, морамо се самоконтролисати, владати собом. Нема културе без толерантности.

А када људи схвате да нису дужни ни да прихвате ни да цене оно што је супротно њиховим вредностима, већ само да не показују агресивност, проценат толерантних се драстично повећа.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kultura-tolerisanja/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

Култура толерисања/

Толерантност/Трпењивост/

Однос љубави/

Психолошко саветовање/Нови Сад/

Топалски/Нови Сад/

 

(култура толерисања, поштовање, трпељивост, владати собом, агресивност, култура, умеће толерисања, нетолерантност, ненасиље)

  • Владика

СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – ЖЕНЕ У ХРИШЋАНСТВУ

Жене су у Хришћанству и његовој Цркви нешто што увек миомирише. У религиозном погледу, морамо признати, боља су половина света. Рад је са њима увек захвалнији, спремније су примити понизну и милосрдну поруку и мудрост Јевађеља. Оне нам пуне, ките и издржавају Цркве, оне су хришћанство испуниле самарјанством и љубављу. Као жене и мајке, као носиоци породичне мисли и кућног живота, имају више утицаја на духовно формирање будућих поколења и нараштаја.

У самој природи им је да се више жртвују и  да воле. Као бића од осећања и срца, потпуније се и ватреније предају својим  и верским идеалима, јер их потпуније доживљавају.

Физички су зависније и слабије од мушкараца и зато осећају већу потребу за Богом. Све оне “мале Марије ” које су “бољи део изабрале” у Цркви су увек биле духовне мироносице и зато побожним женама Црква се и даље обраћа, на њих се ослања и рачуна, њима проповеда Христа и њих приводи Господу оним Његовим чувеним речима:

“Што ометате жену? Она учини добро дело на мени “. (Мт.26.10)

Свети владика Николај

Владика

Свети Оче Николај моли Бога за нас

ХРИШЋАНСКО ПОИМАЊЕ СЛОБОДЕ Протојереј Александар Шмеман

Данас се у целом свету, у најразличитијим његовим деловима, много говори о ослобађању. “Ослобођење” је, по свој прилици, један од најкарактеристичнијих и најпопуларнијих појмова нашега времена. Ослобођење тоталитарног режима, ослобођење од партијског надзора, од партијске идеологије. Ослобођење од колонијалног империјализма, ослобођење од фарисејства и материјализма друштва, ослобођење од сексуалних табуа, од морализма, од притиска друштвеног конформизма и томе слично.

Човек је некако, готово изненада, себе осетио поробљеним, играчком у рукама неких сила које сам не контролоше и над којима нема власти, и почео страсно да ишчекује ослобођење и да чезне за ослобођењем. И ја сам уверен да главна опасност те тежње јесте у томе то што већина људи ослобођење схвата у његовом негативном смислу – као уништење ове или оне препреке на путу до слободе, као борбу првенствено против нечега, а не за нешто. Укините колонијализам и – све ће процветати, уништите одвратни и мрски комунистички режим и партију, и – засијаће чиста слободна љубав! Авај, већина људи не зна да се ослобођење не исцрпљује само својим негативним садржајем или, другачије говорећи, не зна да је недовољно нешто укинути и уништити да би, самим тим, наступила слобода.

Јер човек столећима, као зачаран, понавља реч – “слобода”, а сама слобода остаје за њега недостижни и неоствариви идеал, и то је тако зато што, наравно, човек нема довољно одлучности и храбрости да се загледа у бездану дубину слободе, да се истински загледа у лице слободе. Достојевски је, чак, отворено тврдио да се човек уствари  боји слободе и да бежи од ње, јер је за његове малене снаге бреме слободе претешко, те да човек инстиктивно, а да тога није ни свестан, тражи оно чему би се могао подчинити и у име чега би се могао одрећи своје слободе. Истина човек потом почиње да се буни против онога чему се подчинио, али побуна још увек није слобода. Побуна је увек порицање и никада тврђење нечега.

И ево, куцнуо је час да подсетимо и себе и друге на то одакле се појавио, одакле нам је дошао тај тајанствени и готово несхватљиви појам слободе. Јер, човек, па чак ни велике и древне цивилизације хиљадама година уопште нису знализа појам слободе! Античка Јелада, на пример, схватала је слободу као слободу једног града од других градова, као независност једног народа од другог народа, али је без икаквих проблема живела са ропством, као и са потчињавањем свих апсолутној власти (владара). Древни Рим је створио систем права, но чим би неки туђинци одбацили божанскост и апсолутизам самога Рима, Рим би такве људе бацао лавовима и разапињао на крстове. И у древном Риму је господарило ропство, господарио је непроменљиви сакрализовани државни поредак, и свако довођење у питање тог поретка сматрало се преступом који је заслуживао смрт.

Но, појам слободе уопште није тако једноставан и тако самоочигледан, као што то мисле савремени”прпроци” и идеолози свих могућих “ослобођења”, јер ствар је у томе што је појам слободе, пре свега, парадоксалан, а то значи да се не може извести самоочигледно из човековог животног искуства.

У природи  – треба ли то уопште доказивати? – нема слободе. У природи заиста господари апсолутни детерминизам, гвоздени закон узрочности, и сва је наука, у суштини, усмерена на то да схвати тај закон и да га дефинише. Али тада и човек, ако он није ништа друго до искључиво део природе, ако он јесте само та природа, не може да полаже право ни на какву слободу. Онда је и он, премда можда на један сложенији начин, подчињен истом закону детерминизма, узрочности – закону који не трпи, нити допушта икакве изузетке. И онда сва човекова размишљања о слободи нису ништа друго до празнословље без икаквог унутарњег садржаја.

Знам да ће многи напросто слегнути раменима када кажем једини, и то наглашавам, једини садржај саме речи слобода јесте религијско поимање човека, тј. оно поимање које човека не своди искључиво на “природу”. Ако желимо да од негативног поимања ослобођења дођемо до позитивног поимања слободе, не можемо а да не усмеримо свој поглед тамо где је реч “слобода” први пут засијала на нови начин, где се преиспунила дотад нечувеним садржајем и до тага небивалом силом, а то значи – ка Евангелију и учењу Христовом.

У Евангелију читамо ове тајанствене речи: Познајте Истину – говори Христос – и Истина ће вас ослободити (Јн.8,32), или другачије речено, учинити слободнима. На другом месту онај ученик Христов који се највише потрудио да се учење Христово рашири по читавом свету, да би то учење предао људима сасвим другачијих култура и сасвим другачијих психолошких предпоставки, Св. ап. Павле, је такође, свеколико учење Христово свео првенствено на проповед слободе: Стојте у слободи коју вам је даровао Христос и недајте се изнова у јарам ропства ухватити (Гал. 5, 1).

 

Слобода у Евангелију…

Који је смисао те слободе, која је њена веза са Истином, и која је, са друге стране, њена веза са поимањем човека коме је потребно спасење, коме је потребан Бог, са поимањем човека које налазимо у читавом Светом Писму? Поновићу још једанпут, реч “слобода” која је пре тога имала само национални и државни смисао, тек је у Евангелију и једино је у Евангелију почела да се односи на човекову личност.

О том евангелском извору слободе у нашем свету ћемо говорити у следећој беседи.

***

И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе место где беше написамо: Дух Господњи је на мени; зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу.

Лк. 4, 18-19

Извор: Протојереј Василије Попов, Православље и слобода – зборник радова, Цетиње, 2006.

Go to Top