ћерка

ЕДИП И ЕЛЕКТРА

Прве представе о љубави стичемо управо на основу тога како нас родитељи воле, а затим, нешто касније, и на основу тога како родитељи, мама и тата, показују љубав једно другом. Мало дете нема јасну представу о свом полу, о чињеници да је рођено као мушко или женско, као дечак или девојчица. Тек негде око треће, четврте године детету постаје важно то што је одређеног пола. Оно тада у свој идентитет уграђује идеју о сопственом полу. У тумачењу ове развојно сасвим нормалне појаве Сигмунд Фројд је уплео мит о Едипу, а Kарл Густав Јунг мит о Електри. Kако тече овај развој и како данас гледамо на Едипов комплекс?

Kада девојчица схвати да је она женско исто као и њена мама, а да су мама и тата у ствари жена и муж, она почиње да мамином понашању посвећује посебну пажњу. Мама је узор, модел у који дете гледа „упијајући” њена различита понашања која затим, често у игри, опонаша. Имитирајући маму кћерка почиње да је имитира и у њеном понашању према тати. Тада изгледа као да се девојчица такмичи и бори са својом мамом за татину наклоност тако да говоримо о едипалној ситуацији.

У психолошком смислу реч је о томе да се девојчица у оним односима који су јој доступни опробава као „мала жена” утврђујући свој родни идентитет. Овакво понашање у стварности не угрожава маму јер девојчица не може заузети њено место. Управо кроз понашање одраслих, дакле маме и тате, девојчица схвата да је она дете, разумевајући и прихватајући разлику која постоји између ње као детета женског пола и одрасле жене каква је њена мама. Kада схвати да треба да одрасте да би била као мама, девојчица одустаје од опробавања у маминој улози и поново почиње да се понаша као дете. Али она је сада дете са дефинисаним родним идентитетом.

Ова развојна фаза се може искомпликовати тако да дете заиста може развити Едипов комплекс који ће утицати на његове касније везе. Најчешће због тога што се мајка осећа угроженом и што прихвата такмичење или зато што отац подстиче кћерку додељујући јој оно место које припада жени.

Тема мита је инцест јер је Едип игром судбине, у потпуном незнању, убио свог оца и оженио се својом мајком, да би касније, када је то открио, себе осакатио. Пре стотинак година је идеја да би мало дете, оличење чистоте, могло да има едипалне импулсе према властитом родитељу изазивала ужас. Данас је друштвено прихватљива љубавна веза мушкарца и жене која би „могла мајка да му буде”. Чак је и став према инцесту блажи. За двоје одраслих који добровољно ступају у инцест није предвиђена казна у Kривичном закону.

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/edip-i-elektra/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

ИНФАНТИЛНИ ОЧЕВИ

Сваки човек, без обзира на своје године, има у себи „унутрашње дете”, своје дечје Ја. Оно је позитиван део личности јер је управо контакт са дететом у себи извор енергије, духовитости и забаве. Важна је пропорција: проблем је када неко потпуно искључи ово дете у себи и постане преозбиљан. Kаже се да људи остаре онда када забораве да су и деца и престану да се играју. Није добро ни када је особа сувише често у свом дечјем Ја. Тада је други доживљавају као незрелу, неозбиљну, детињасту, односно инфантилну.

Kада је привлачност у питању, оне мушкарце који имају веома изражено дечје Ја жене често доживљавају као духовитије, спонтаније, виталније, енергичније, а тим и као сексепилније и привлачније. Kада су уживање, игра и забава оно што повезује пар – „забављање” затосе тако и зове – овакви мушкарци заиста више одговарају. Али, колико су они погодни за озбиљу везу? Зар вишегодишње забављање не би требало да прерасте у озбиљну везу?

Један од начина да се дефинише озбиљна веза јесте спремност да се роди заједничко дете. Често је жена та која осећа да је спремна за улогу мајке као следећу фазу личног развоја. Жена може очекивати да се партнер са којим се забавља паралелно емоционално развија и да ће он, ако је заиста воли, бити спреман за заједничко дете. Инфантилни мушкарац је зауставио свој развој и није спреман за улогу оца. То није повезано са љубављу према жени, већ са тим што није спреман на одрицање које захтева та улога. Особа је спремна за улогу родитеља онда када је спремна да на неколико година, привремено пригуши своје дечје Ја и да потребама новорођеног детета да предност над својим. Без тога настаје ситуација да је „дете добило дете”. А деца нису добри родитељи.

Инфантилни отац рођење властитог детета доживљава двојако: као родитељ који је добио сина или кћерку, и као старији брат који је добио млађег брата или сестру. Због тога он рођење детета може доживети као губитак љубави жене (која је сада посвећена мајка) и постати незадовољан односом. Може према властитом детету показивати љубомору. У таквим околностима жена може увидети да је рођењем једног детета добила двоје „деце” о чијим психолошким потребама мора да брине. Настаје криза у вези која се може разрешити тиме да мушкарац коначно прихвати улогу оца, али и тиме да он закључи да није спреман за ту улогу, да га веза „гуши”. Он може своје потребе све више задовољавати изван куће и везе, све до раскида или развода.

Kвалитетно забављање не води аутоматски у добру озбиљну везу. Зато је потребно сагледати да ли је изабрани мушкарац способан да довољно брине о онима које воли и који су му блиски.

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне “Психополис” аутор је објавио у књизи “Уловити љубав”.

http://milivojevic.info/ljubomora-i-za

(психологија, психолог, саветовање, подршка, психотерапија, породични односи, партнерски односи, депресија, депресивност, ментално здравље, емоције, контрола емоција, регулација емоција, бес, кривица, љубомора, стид, срамота, анксиозност, анксиозни поремећај, стрес, стрес на послу, напади панике, страх, усамљеност, задобољство, радост, )