брак

МУШКИ СТРАХ ОД ТЕРАПИЈЕ

Kада заљубљеност прође, она и он често почињу да схватају да се у многим стварима значајно разликују. Наступа период обостраног незадовољства, неке врсте борбе у односу у којој обоје покушавају да оног другог натерају да се понаша у складу са њиховим концептом везе. Резултат је или период нестабилности који пре или касније доводи до раскида или развода, или трајна нестабилност која може трајати деценијама. Партнери који су у хроничном конфликту за себе мисле да су објективни и неутрални у својим проценама и изводе закључак да су жртва дате везе или оног другог партнера. Често од пријатеља траже и добијају подршку за свој доживљај стварности у вези, што их учвршћује у њиховим позицијама. Уместо тога било би добро да потраже помоћ психотерапеута или саветника који је специјализован за рад са паровима. Такав стручњак није неки судија који ће одредити ко је у праву, већ неко ко пару може помоћи да превазиђе неспоразуме, да се боље договори и промени негативне обрасце комуникације и заједничког живота. Брачно или партнерско саветовање је многима помогло да превазиђу проблем и поправе односе, да је просто штета да се неко разведе, а да није покушао са терапијом за парове. Поготово сада када добри стручњаци у овој области код нас нису више реткост. страх од терапије

Али, мушкарци су ти који ову предност не увиђају. За разлику од њих жене не сматрају да је признати постојање проблема нешто негативно. Оне много лакше траже и прихватају помоћ. Чест је случај у партнерској терапији да је жена месецима и годинама упозоравала на постојање проблема, инсистирала да се потражи помоћ, а да је мушкарац био тај који је то одбијао и негирао проблем или умањивао његов значај. А када је видела да се њен партнер неће променити у оним стварима које јој толико сметају, жена је почела да се емоционално удаљава од њега са одлуком да треба да га остави. Тек када виде да се жена емоционално повукла, мушкарац добија мотив за рад на односу и инсистира на посети психотерапеуту. Kада коначно дођу, терапеуту је веома тешко да ради са неким ко је само физички присутан у односу којег је емоционално напустио. Да је мушкарац раније прихватио терапију за парове, шансе да поправе однос и остану заједно би биле много веће.

Зашто мушкарци избегавају психотерапију? Углавном јер имају „мушке” заблуде о доласку на психотерапију: да би тиме показали да су луди; да су глупаци који сами не могу да реше проблем; да су неспособни; да су слабићи; итд. Заблуда би било мање да психотерапеути више излазе у јавност и да боље објашњавају шта је психотерапија и које су њене благодети.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне “Психополис” аутор је објавио у књизи  “Уловити љубав”.

http://milivojevic.info/muski-strah-od-terapije/

 

 

(брак, развод брака, психологија, психолог, саветовање, подршка, психотерапија, породични односи, партнерски односи, депресија, депресивност, ментално здравље, емоције, контрола емоција, регулација емоција, бес, кривица, љубомора, стид, срамота, анксиозност, анксиозни поремећај, стрес, стрес на послу, напади панике, страх, усамљеност, задобољство, радост)

СЛОБОДА И ВЕЗАНОСТ

На први поглед су љубав, односно емоцинално везивање за једну особу и лична слобода у међусобно супротстављеном односу. Јасно је да особа која се емоционално веже за једну особу више не може да ради бројне ствари које би могла када би била невезана. И зато многи одбијају да се емоционално вежу јер у томе виде губитак личне слободе. Речи везивање, веза и обавеза у нашим дословним умовима изазивају такве слике које делују одбојно.

Највећи отпор према везивању имају они који у емоционалној везаности виде двоструку губитак слободе да се чине забавне ствари које везаност искључује и заробљеност у вези која на крају нужно постаје монотона и досадна.

Насупрот томе, све је више доказа да је емоционално везивање предуслов квалитетног живота. Kао прво, како је емоционално везивање психолошки механизам који је у основи осећања љубави, ако нема везивања нема ни љубави. То значи да људи који се константно емоционално не везују нису у стању да доживе и осете тако важна осећања као што је осећање повезаности са другим људским бићем, осећање припадности, блискости… На темељу емоционалне везаности настаје читав спектар међуљудских појава које једном речју зовемо љубав.

И зато су људи који су на основу свог раног искуства и својих закључака о себи, другима и свету донели чврсту одлуку да се у животу не исплати емоционално везивати осуђени на живот без праве љубави. Kада волимо, када смо емоционално везани, тада осећамо да смо повезани са људима који нам емоционално значе, који су нам важни. Хронично невезани нису у стању то да доживе. Бити дуготрајно невезан је праћено једним више или мање јасним осећањем празнине и неиспуњености. Неки то емоционално стање јасно дефинишу као хронично осећање усамљености, као отуђеност од других људи. Повремено људи са нарцисоидним цртама личности, када закораче у четрдесете, постају свесни колико губе због своје смањене способности да воле друге тако да се обраћају психотерапеутима тражећи помоћ за јасно дефинисану тегобу: Мислим да ја никада нисам умео некога да волим.

Дакле, слика односа слободе и везивања може бити сасвим различита од оне на први поглед. Ту може помоћи разликовање које је увео Ерих Фром који је писао о слободи од нечега и о слободи за нешто. Поред слободе од емоционалног везивања, постоји и слобода за емоционално везивање; поред слободе од љубави, постоји слобода за љубав. Људи имају право да бирају, али су слободни само ако имају свест о томе како се одређени избори могу одразити на њихов живот. У супротном, бежање од лоших шаблона такође постаје лош шаблон.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне “Психополис” аутор је објавио у књизи  “Уловити љубав”.

http://milivojevic.info/sloboda-i-vezanost/

БРАК

Друштвена, правно или верски заснована институција заједничког живљења пунолетних особа различитог пола која је основ породице и подразумева узајамна права и обавезе супружника, као и обавезе према потомству. У браку човек задовољава многе своје социјалне, биолошке, економске и психолошке потребе (за сигурношћу, сексом, родитељством итд.). Постоји више облика брака, заснованих на обичајном, верском или законском праву. То су моногамија, бигамија, полигамија (полиандрија или полигинија).


Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

Go to Top