брак

СЛУШАЊЕ И ЧУЈЕЊЕ У ЉУБАВИ

Тест за партнерски однос није ситуација у којој се он и она слажу око нечега, већ је то ситуација у којој се не слажу. Зато је управо начин на који партнери покушавају да реше своје конфликте један од главних фактора који одређују квалитет везе или брака.

Kонфликти у смислу да једна особа жели једно, а друга особа жели друго, саставни су део сваког односа, па и односа двоје људи који се воле. Немогуће је да она и он увек, из тренутка у тренутак, желе исто. Иако постоје парови у којима наизглед нема сукоба јер једна страна увек прихвата оно што жели друга страна, у питању је илузија: та страна која све прихвата заправо потискује сопствене жеље како би избегла свађу у односу. Та стратегија доприноси миру у односу, али није добра на дуге стазе јер је особа која се подређује хронично одвојена од својих жеља, а то значи отуђена од саме себе.

Да би веза или брак дугорочно функционисали, оба партнера морају прихватити чињеницу да ће у многим ситуацијама различито мислити и различито желети. Следеће што морају прихватити јесте чињеница да су те разлике нормалне и да немају везе са односом љубави који постоји између њих. Kада се појаве несугласице унутар неке складне везе или брака, партнери се труде да разумеју зашто онај други различито мисли или жели. А да би то схватили, они морају другог саслушати, а затим и чути оно што им говори. У том процесу они му могу помагати потпитањима како би што боље објаснио на чему заснива своје мишљење.

Тек када схвате зашто партнер мисли то што мисли, када схвате његову логику, они разумеју партнера. Они се тада могу сложити или не сложити с његовим размишљањем. Ако се не слажу са њим, тада могу аргументима „напасти” логику на којој он заснива своје мишљење или жеље.

Неслагање није одбацивање

Неки аутори ову врсту слушања партнера која води ка разумевању његове логике на основу које заснива своје различито мишљење или хтење називају „дубоко слушање”. Kада на овакав начин партнери приступају међусобним разликама, тада обоје имају утисак да их други чује и да их разуме, чак и онда када се не слаже са њима. Другим речима, овакви односи много су квалитетнији и блискији, а самим тим стабилнији и дуготрајнији.

Шта све спречава једну особу да не слуша и не чује, па самим тим и да не разуме другу особу у љубавној вези? Постоји неколико погрешних уверења које ометају „дубоко слушање” у вези или браку.

На првом месту су људи који не трпе различито мишљење код особе коју воле. Они верују да обоје увек морају мислити исто. Због тога, када се појави разлика, они „неће ни да чују”, тако да прекидају партера, почињу да вичу и слично. Они често погрешно мисле да ако партнер мисли друкчије, да им поручује да је он паметнији, а да су они глупи. Зато се некада и увреде када се појави разлика у мишљењу.

Постоје они који не разликују разумевање од слагања. То значи да ако разумеју, онда су се аутоматски сложили са партнером, то јест прихватили његово мишљење. То је веома погрешно јер разумети значи само знати зашто партнер размишља на одређени начин, што никако не значи да ће се сложити са његовим начином размишљања. Њима није познато правило да што боље разумеју партнера, то ће га боље упознати.

Има и оних који не разликују себе од свог размишљања о некој ствари. Последица је то што, када се партнер не слаже са њима око те ствари, када одбаци неки њихов аргумент, они погрешно мисле да је партнер одбацио њих као особе. А то доживљавају као престанак љубави, тако да се или повлаче из односа и данима игноришу партнера или тако што вређају, покушавајући да „изједначе” у одбацивању.

Не избегавати „непријатан” разговор

Оно што такође треба знати јесте да различито мишљење или жеља, нарочито када се тиче неке теме која је особи веома важна, код ње изазива непријатност. Та непријатност често мотивише особу да прекине непријатан разговор и да га касније избегава. То је погрешно поступање јер се са том непријатношћу треба суочити и треба је истрпети док партнер не објасни свој став.

Све је више бракова где долази до развода не због насиља или алкохола, већ зато што се један партнер осећа отуђеним, несхваћеним, што дуго времена не осећа блискост са другим. А „дубоко слушање” може све то да спречи.

Извор:

Др Зоран Миливојевић

Овај чланак је обљављен на сајту Politika.rs

https://www.politika.rs/sr/clanak/481542/Zoran-Milivojevic-za-Politiku-Slusanje-i-cujenje-u-ljubavi

МОДЕЛИ БИРАЊА ПАРТНЕРА

Заљубљивање, узвраћена заљубљеност, забављање, озбиљна веза, брак, породица, срећни до краја живота – сценарио је који успе да реализује само мањи број људи.
Судећи по нарастајућем љубавном хаосу унутар западне цивилизације, у нечему озбиљно грешимо. Једна могућност је да наш доминантни модел бирања партнера није добар. Зато ћемо сагледати и преиспитати постојеће моделе бирања и спаривања. Kако наша лична уверења не би утицала на наше закључке о овим моделима, најбоље је да се ставимо у улогу антрополога који посматра неко племе или неког ванземаљца који посматра живот на земљи.

У савременој западној цивилизацији људи бирају тако што се заљубљују. Сценарио који би требало да се деси је: заљубљивање, узвраћена заљубљеност, забављање, озбиљна веза, брак, породица, срећни до краја живота. Само мањи број људи успева да реализује овај сценарио, већини то не успева. Упркос томе што не даје добре резултате, људи се држе овог сценарија јер мисле да тако мора и да је тако природно. У њему нема ништа природно јер је он културни образац, продукт масовних медија и масовне културе. Од рођења неке особе па до њене 16 године, њено несвесно бива запљуснуто оваквим представама о љубави бар три до четири хиљаде пута.

Све више развода и патњи

Овај модел се пре стотинак година проширио из елитних слојева на народне масе, прво захваљујући љубавним романима у којима је љубав представљана као важнија од живота, а коначно је завладао захваљујући филмским љубавним наративима са срећним крајем.

Проблем у моделу заљубљивања је што су људи колективно побркали љубав и заљубљеност. Док је љубав трајно и стабилно осећање, заљубљеност је нестално осећање. Љубав је заснована на стабилном емоционалном везивању, а заљубљеност је заснована на крхкој идеализацији. Породица као основа друштва би требало да буде стабилна. Од како су мушкарци и жене почели да заснивају породице на основу крхке идеализације и несталне заљубљености, породице су постале нестабилне, а са њима и целокупно друштво.

Kако заљубљеност, статистички посматрано, најчешће води у разочарање, љубавни живот је постао веома компликован: везе су кратке и нестабилне, све је више неверства, раскида и развода, превише је љубавне патње, усамљених, жена које не могу да нађу достојног оца свог детета, све је мање деце, итд. Ако је избор партнера као први чин у процесу погрешан, све што следи је такође погрешно.

Други модел бирања партнера је такозвани уговорени брак и он је карактеристичан за азијске, афричке и исламске цивилизације. Он је до недавно био присутан и у Европи, па и код нас до прве трећине 20. века. У тим културама брак се сматра правно-економско-биолошком категоријом, а млади су од детињства припремани за сценарио да ће им родитељи пронаћи супружника са којим ће засновати породицу и остати заједно до краја живота. Kада посматрамо уговорне бракове, често мислимо да у њима нема љубави. То је погрешно, јер се људи емоционално везују за супружника, тако да љубави има, али нама је то чудно зато што у овом обрасцу нема заљубљивања. Овај модел је супериорнији од модела заљубљивања зато што су бракови трајни и стабилни, и зато што се у овим породицама рађа много више деце.

Ново решење

Дакле, када би ванземаљац упоређивао „модерне” и „примитивне” заједнице, вероватно би закључио да је у овим другим модел спаривања далеко супериорнији. То никако не значи да се залажемо за увођење овог модела код нас. Појединци су освојили своје право да самостално бирају партнера, и у то право не треба дирати, већ треба пронаћи нови, емоционално интелигентнији модел бирања и спаривања, који ће бити стабилнији, конструктивнији и продуктивнији од бирања заљубљивањем. Стопа рађања у западној цивилизацији је толико ниска, да ће многи народи, ако се ништа не промени, нестати у овом веку.

Ако је човек са запада до сада препуштао својим несвесним процесима („срцу”, „хемији”, интуицији итд) да му нађу одговарајућег партнера, и ако то није донело добар резултат, онда је вероватно најбоље да удружи своје свесне и несвесне процесе, то јест да споји „срце” и „мозак” како би боље изабрао особу са којом жели да проведе живот. Чини се да нема важнијег задатка за „љубавологе” од дефинисања новог емоционално интелигентнијег начина бирања.

Извор

др Зоран Миливојевић

https://www.politika.rs/sr/clanak/422470/Modeli-biranja-partnera

МУШКИ СТРАХ ОД ТЕРАПИЈЕ

Kада заљубљеност прође, она и он често почињу да схватају да се у многим стварима значајно разликују. Наступа период обостраног незадовољства, неке врсте борбе у односу у којој обоје покушавају да оног другог натерају да се понаша у складу са њиховим концептом везе. Резултат је или период нестабилности који пре или касније доводи до раскида или развода, или трајна нестабилност која може трајати деценијама. Партнери који су у хроничном конфликту за себе мисле да су објективни и неутрални у својим проценама и изводе закључак да су жртва дате везе или оног другог партнера. Често од пријатеља траже и добијају подршку за свој доживљај стварности у вези, што их учвршћује у њиховим позицијама. Уместо тога било би добро да потраже помоћ психотерапеута или саветника који је специјализован за рад са паровима. Такав стручњак није неки судија који ће одредити ко је у праву, већ неко ко пару може помоћи да превазиђе неспоразуме, да се боље договори и промени негативне обрасце комуникације и заједничког живота. Брачно или партнерско саветовање је многима помогло да превазиђу проблем и поправе односе, да је просто штета да се неко разведе, а да није покушао са терапијом за парове. Поготово сада када добри стручњаци у овој области код нас нису више реткост.

Али, мушкарци су ти који ову предност не увиђају. За разлику од њих жене не сматрају да је признати постојање проблема нешто негативно. Оне много лакше траже и прихватају помоћ. Чест је случај у партнерској терапији да је жена месецима и годинама упозоравала на постојање проблема, инсистирала да се потражи помоћ, а да је мушкарац био тај који је то одбијао и негирао проблем или умањивао његов значај. А када је видела да се њен партнер неће променити у оним стварима које јој толико сметају, жена је почела да се емоционално удаљава од њега са одлуком да треба да га остави. Тек када виде да се жена емоционално повукла, мушкарац добија мотив за рад на односу и инсистира на посети психотерапеуту. Kада коначно дођу, терапеуту је веома тешко да ради са неким ко је само физички присутан у односу којег је емоционално напустио. Да је мушкарац раније прихватио терапију за парове, шансе да поправе однос и остану заједно би биле много веће.

Зашто мушкарци избегавају психотерапију? Углавном јер имају „мушке” заблуде о доласку на психотерапију: да би тиме показали да су луди; да су глупаци који сами не могу да реше проблем; да су неспособни; да су слабићи; итд. Заблуда би било мање да психотерапеути више излазе у јавност и да боље објашњавају шта је психотерапија и које су њене благодети.

Аутор: Др Зоран Миливојевић

Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне “Психополис” аутор је објавио у књизи “Уловити љубав”.

http://milivojevic.info/muski-strah-od-terapije/

(брак, развод брака, психологија, психолог, саветовање, подршка, психотерапија, породични односи, партнерски односи, депресија, депресивност, ментално здравље, емоције, контрола емоција, регулација емоција, бес, кривица, љубомора, стид, срамота, анксиозност, анксиозни поремећај, стрес, стрес на послу, напади панике, страх, усамљеност, задобољство, радост)

СЛОБОДА И ВЕЗАНОСТ

На први поглед су љубав, односно емоцинално везивање за једну особу и лична слобода у међусобно супротстављеном односу. Јасно је да особа која се емоционално веже за једну особу више не може да ради бројне ствари које би могла када би била невезана. И зато многи одбијају да се емоционално вежу јер у томе виде губитак личне слободе. Речи везивање, веза и обавеза у нашим дословним умовима изазивају такве слике које делују одбојно.

Највећи отпор према везивању имају они који у емоционалној везаности виде двоструку губитак слободе да се чине забавне ствари које везаност искључује и заробљеност у вези која на крају нужно постаје монотона и досадна.

Насупрот томе, све је више доказа да је емоционално везивање предуслов квалитетног живота. Kао прво, како је емоционално везивање психолошки механизам који је у основи осећања љубави, ако нема везивања нема ни љубави. То значи да људи који се константно емоционално не везују нису у стању да доживе и осете тако важна осећања као што је осећање повезаности са другим људским бићем, осећање припадности, блискости… На темељу емоционалне везаности настаје читав спектар међуљудских појава које једном речју зовемо љубав.

И зато су људи који су на основу свог раног искуства и својих закључака о себи, другима и свету донели чврсту одлуку да се у животу не исплати емоционално везивати осуђени на живот без праве љубави. Kада волимо, када смо емоционално везани, тада осећамо да смо повезани са људима који нам емоционално значе, који су нам важни. Хронично невезани нису у стању то да доживе. Бити дуготрајно невезан је праћено једним више или мање јасним осећањем празнине и неиспуњености. Неки то емоционално стање јасно дефинишу као хронично осећање усамљености, као отуђеност од других људи. Повремено људи са нарцисоидним цртама личности, када закораче у четрдесете, постају свесни колико губе због своје смањене способности да воле друге тако да се обраћају психотерапеутима тражећи помоћ за јасно дефинисану тегобу: Мислим да ја никада нисам умео некога да волим.

Дакле, слика односа слободе и везивања може бити сасвим различита од оне на први поглед. Ту може помоћи разликовање које је увео Ерих Фром који је писао о слободи од нечега и о слободи за нешто. Поред слободе од емоционалног везивања, постоји и слобода за емоционално везивање; поред слободе од љубави, постоји слобода за љубав. Људи имају право да бирају, али су слободни само ако имају свест о томе како се одређени избори могу одразити на њихов живот. У супротном, бежање од лоших шаблона такође постаје лош шаблон.

Аутор: Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/sloboda-i-vezanost/

Друштвена, правно или верски заснована институција заједничког живљења пунолетних особа различитог пола која је основ породице и подразумева узајамна права и обавезе супружника, као и обавезе према потомству. У браку човек задовољава многе своје социјалне, биолошке, економске и психолошке потребе (за сигурношћу, сексом, родитељством итд.). Постоји више облика брака, заснованих на обичајном, верском или законском праву. То су моногамија, бигамија, полигамија (полиандрија или полигинија).

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије; Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…