безусловно вољено дете

РОДИТЕЉИ ПЕТРА ПАНА

Старије генерације често критички примећују да начин на који живе млађи није добар. Младима се замера се да су претерано усмерени на уживање, да нису амбициозни, да су лењи и без радних навика, да не желе да емоционално и социјално одрасту и прихвате одговорност, да су предуго зависни од својих родитеља, да избегавају озбиљне везе и брак, да веома касно рађају децу или да избегавају да рађају…

Шта је довело до ових промена? Да ли постоји одговорност старије генерације за стање међу младима? Да ли су старији довољно учинили да млађе припреме за самостални живот?
Kада посматрамо однос наших родитеља према властитој деци, примећујемо да родитељи деци јасно показују да их воле. Ако су наша деца вољена, како то да желе да живе тако неодговорно? А ствари су веома логичне: када је детињство вољеног и срећног детета веома удобно, оно не жели да га напусти ни онда када телесно одрасте. Поготово зато што одраслост повезује са непријатношћу. Гледајући своје родитеље млада особа изводи закључак да бити одрастао значи стално радити, непрестано бити одговоран, жртвовати се за друге, занемаривати себе… Дакле, нешто потпуно неудобно.

А неки мисле да у одраслом добу могу наставити бајку срећног детињства кроз „праву” љубав. Тиме што родитељи стално показују своју љубав детету, они га науче шта љубав јесте. Из аспекта детета љубав је нешто што се добија и прима, а не нешто што се даје другима. Оно зна да је вољено када се сви око њега труде да га усреће, показујући му своју љубав не тражећи ништа заузврат. Млада особа схвати да има природно право на примање безусловне љубави.
То какве је неко имао односе (не)љубави у властитој породици током детињства и младости, битно утиче на касније партнерске односе те особе. Некада безусловно вољено дете, а сада безусловно вољени одрасли син или кћерка, од свог партнера очекује исту такву безусловну љубав. Онај кога су раније усрећивали родитељи, сада очекује да га исто тако усрећује партнер, наравно, ако је „прави”.

А у генерацији младих је све мање „правих” који су спремни да воле, не тражећи љубав заузврат. Све је више оних који траже да буду вољени, али не и да воле. И зато наша некада срећна деца превише често постају несрећни одрасли. На овај или онај начин су заробљени у илузији срећног детињства.
Нова генерација родитеља треба да научи да љубав, иако неопходна ипак није довољна. Погрешно би било закључити да превише љубави квари дете. Није могуће превише волети и љубав не може да поквари. Оно што квари је изостанак дисциплиновања. Јер васпитање и љубав нису исто.