ЉУБОМОРА И ЗАВИСТ
Kада неко изговори: љубоморан је на мој успех (нови ауто, вишу плату, итд.), показао је да не познаје разлику између љубоморе и зависти. А познавање разлика између емоција – емоционална писменост – веома је важно не само у партнерским односима, већ и у свим међуљудским односима. Kада неко зна чему одређене емоције служе, када их може препознати и именовати, тада може боље разумети себе и своје реакције, али и друге људе.
За разлику од зависти, љубомора подразумева постојање љубави. Прво неко мора волети, а тек затим се плашити да ће му ту љубав неко „украсти”. Завист искључује љубав тако да је нема у односима љубави, па ни у искреним пријатељским односима. Док је за љубомору потребно троје, где је трећи стварни или умишљени ривал, за осећање зависти је потребно двоје.
Завист није, како се то често поједностављује, исто што и жеља да се има оно што има други. Да би особа осетила осећање зависти, она мора да се такмичарски упоређује са другима. Из тог разлога је завист веома честа унутар исте генерације – генерацијска завист. Kада особа која се упоређује са другим види да други има неку особину или вредност коју она цени, она тада не види да је други добар, већ види да је други бољи од ње. А то је води ка сазнању да је она у истој оној мери у којој је он бољи од ње гора од њега. На тај начин свест о туђем успеху постаје свест о сопственом неуспеху, рађајући непријатно и болно осећање зависти.
Kако се особа која завиди сматра мање вредном или нижом, а другог вишим, непријатност зависти је могуће смањити ако се смањи та претпостављена вертикална разлика. То је могуће на два начина: или ће особа обезвредити или уништити оно што другом даје предност или ће се потрудити да и она развије или стекне исту такву или још већу вредност. Први начин је много лакши и бржи, па га многи бирају понашајући се по систему „да суседу цркне крава”. А када то чини много људи, то постаје ствар групног менталитета.
Kада у друштву превлада динамика деструктивне зависти, тада постаје опасно бити успешан, истицати се и бити бољи од других. Kако нема успешног друштва без успешних појединаца, агресивно непријатељство „браће и сестара” је велика препрека општем бољитку. Излаз је да престанемо да се поредимо са другима и да схватимо да нам туђи успех не одузима вредност.
Завист такође често бркамо са поштовањем. Kада неко похваљујући говори о „завидном нивоу”, треба га исправити да је вероватно мислио на узоран ниво. На тај начин унапређујемо нашу колективну емоционалну писменост.
Аутор: Др Зоран Миливојевић
Чланак је објављен на сајту Политике, а сабране колумне „Психополис“ аутор је објавио у књизи „Уловити љубав“.