ауторитет

САМОПОШТОВАЊЕ И САМОЗАДОВОЉСТВО

Сагледавање самога себе је специфична људска способност која нам омогућује оно што животиње не могу, а то је да имамо став према себи. На основу представе о себи човек је у могућности и да осећа различита осећања према себи – самоосећања. Ако желимо да будемо емоционално писмени, потребно је да познајемо и препознајемо нека од ових самоосећања, како код себе, тако и код других људи.
Самопоштовање је могуће доживети када неко сагледава самога себе и код себе налази неке позитивне карактеристике које сам високо цени. Kао што поштујемо друге када оцењујемо да су људи са одређеним квалитетима које високо ценимо, на исти такав начин се самопоштујемо када себе тако оцењујемо.
Самопоуздање је осећање које име особа која верује у своје способности. Суочена са неким изазовом или препреком, она осећа да јесте способна да то савлада.
Самољубав или љубав према себи је осећање које је могуће доживети када неко за себе сматра да је као целовита особа вредно људско биће. Самољубав треба разликовати од самољубља које означава негативну ситуацију када неко преувеличава себе и своје особине, а на рачун умањивања квалитета других људи.
Самозаљубљеност је осећање оних који себе идеализују и имају нереално позитивну слику о себи.
Било да је неко поносан на самога себе, било не некога са којим се поистоветио, понос је осећање за које је потребна публика. Kада је особа поносна на себе, она верује да је пред ауторитетом или групом показала неке своје квалитете због којих је тај ауторитет или група високо цени.
За разлику од поноса за који је потребна публика, самозадовољство је интимно осећање оних који сматрају да су у свим важним аспектима довољно добре особе.
Речи сујета и таштина дословно означавају празнину, тако да се односе на лажни понос, на самозаљубљеност и самопоштовање које је резултат умишљених квалитета. Не знајући за право значење речи сујета, људи је често погрешно користе уместо речи самопоштовање. На пример: „Kада ми је то рекла, прорадила ми је сујета”.
Самоосећања углавном настају у детињству тако што дете упамти доживљај који има када му родитељи и друге важне особе показују неко осећање. Kада се касније сети ситуације у којој су му родитељи показали љубав, оно може да осети љубав према себи. Kако је позитивна емотивна слика о себи важна у каснијем животу, веома је важно да одрасли показују деци своја осећања према њима: из показаног поштовања настаје самопоштовање, из показаног задовољства настаје самозадовољство, а из показаног веровања у дететове способности настаје самопоуздање.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/samopostovanje-i-samozadovoljstvo/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

 

АДОЛЕСЦЕНЦИЈА

Адолесценција – (лат. адолесцентиа=младост, младићко доба; од адолесцере=расти) Период човековог интензивног развоја, од краја пубертета до зрелог доба, а по неким ауторима, од краја детињства (почетак пубертета) па до стицања зрелости (од 12-14. па до 18-21. године). Док је пубертет претежно биолошки одређено развојно доба, а. је превасходно социјално, културно и историјски одређена. У нашој култури период а. је прелазно доба праћено изразито бурним психичким, нарочито емоционалним и моралним кризама, превирањима и лутањима. У неким случајевима, нормална адолесцентска криза може довести до мањих или већих психичких поремећаја, а у ретким случајевима завршава се настанком психичке болести (нпр. хистреија, фобија, схизофренија ). У а. долази до интензивног трагања за самим собом и до формирања идентитета. Адолесценти су веома заокупљени собом, својим способностима, властитим моћима и талентима, вредностима, испоробавањем јачине воље и издржљивости. У а. слаби утицај породице и родитељског ауторитета, а постају веома значајне групе вршњака тј. адолесцентске групе које имају своју специфичну субкултуру.


Извори:

Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije;  Stubovi kulture, Beograd

Krstić D. (1991):- Psihološki rečnik; Drugo dopunjeno izdanje; Savremena administracija, Beograd

Forum detaljnije…

Go to Top