Blog

РОДИТЕЉИ ПЕТРА ПАНА

Старије генерације често критички примећују да начин на који живе млађи није добар. Младима се замера се да су претерано усмерени на уживање, да нису амбициозни, да су лењи и без радних навика, да не желе да емоционално и социјално одрасту и прихвате одговорност, да су предуго зависни од својих родитеља, да избегавају озбиљне везе и брак, да веома касно рађају децу или да избегавају да рађају…


Шта је довело до ових промена? Да ли постоји одговорност старије генерације за стање међу младима? Да ли су старији довољно учинили да млађе припреме за самостални живот?
Kада посматрамо однос наших родитеља према властитој деци, примећујемо да родитељи деци јасно показују да их воле. Ако су наша деца вољена, како то да желе да живе тако неодговорно? А ствари су веома логичне: када је детињство вољеног и срећног детета веома удобно, оно не жели да га напусти ни онда када телесно одрасте. Поготово зато што одраслост повезује са непријатношћу. Гледајући своје родитеље млада особа изводи закључак да бити одрастао значи стално радити, непрестано бити одговоран, жртвовати се за друге, занемаривати себе… Дакле, нешто потпуно неудобно.


А неки мисле да у одраслом добу могу наставити бајку срећног детињства кроз „праву” љубав. Тиме што родитељи стално показују своју љубав детету, они га науче шта љубав јесте. Из аспекта детета љубав је нешто што се добија и прима, а не нешто што се даје другима. Оно зна да је вољено када се сви око њега труде да га усреће, показујући му своју љубав не тражећи ништа заузврат. Млада особа схвати да има природно право на примање безусловне љубави.
То какве је неко имао односе (не)љубави у властитој породици током детињства и младости, битно утиче на касније партнерске односе те особе. Некада безусловно вољено дете, а сада безусловно вољени одрасли син или кћерка, од свог партнера очекује исту такву безусловну љубав. Онај кога су раније усрећивали родитељи, сада очекује да га исто тако усрећује партнер, наравно, ако је „прави”.

А у генерацији младих је све мање „правих” који су спремни да воле, не тражећи љубав заузврат. Све је више оних који траже да буду вољени, али не и да воле. И зато наша некада срећна деца превише често постају несрећни одрасли. На овај или онај начин су заробљени у илузији срећног детињства.
Нова генерација родитеља треба да научи да љубав, иако неопходна ипак није довољна. Погрешно би било закључити да превише љубави квари дете. Није могуће превише волети и љубав не може да поквари. Оно што квари је изостанак дисциплиновања. Јер васпитање и љубав нису исто.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/roditelji-petra-pana/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

Женска и мушка мама

Распад традиционалних полних улога жене и мушкарца битно се одразио на начин на који волимо, ступамо у љубавне везе или брак, заснивамо породицу. Промене у улогама жене и мушкарца су се одразиле и на улоге мајке и оца. У традиционалној култури мајка је задужена за пружање љубави, а отац за дисциплиновање детета. То је омогућавало да деца добију од родитеља оно што им је потребно за исправан развој у одрасле самосталне људе: љубав и дисциплину.

Данас је све више породица у којима се родитељи не понашају као мама и тата, већ као две маме: као женска мама и као мушка мама. И он и она се труде да детету пруже што више љубави, што некада доводи до правог такмичења између њих. Док је у савременом васпитању принцип љубави истакнут и стављен у први план, принцип дисциплине, израз очинског и мушког је занемарен.

Зашто је дошло до ове промене, и како на будуће генерације утиче то што добијају пуно љубави и премало дисциплине?

Сазнања које нам је у протеклих стотину година почела доносити психоанализа, битно су утицала на наше колективно свесно и несвесно. Општеприхваћена је чињеница да се деца која од родитеља нису добила љубав развијају у неуротичне одрасле личности. Не желећи да праве ту грешку многи су поверовали да би супротно родитељско понашање – стално показивање и доказивање љубави – било кључно за развој детета у самосталну и ментално здраву одраслу особу. Усмеравајући се на дететов доживљај вољености, родитељи су открили да сваки покушај дисциплиновања који код детета изазива непријатност, оно доживљава као знак невољености. Не желећи да трауматизују дете, родитељи су престали да чине три ствари од којих се састоји дисциплина: да одбијају дететове жеље, да терају дете да ради корисне али непријатне ствари и да га кажњавају када заслужи. Тако се из савременог васпитања изгубио очински принцип, а тате су преузеле матерински принцип.

Даља судбина великог броја деце која су одрасла кроз васпитање у оквиру овакве идеологије „срећног детета” нам показује да смо из једне грешке отишли у супротну. Kао што не ваља начин васпитања заснован на дисциплини без показивања љубави, тако не ваља ни начин васпитања у коме постоји показивање љубави, али без дисциплине. Деци јесте потребна љубав, али исто тако и дисциплина.

Данас је јасно да размажена и презаштићена деца нису довољно опремљена за самостални живот. Уместо у дететова осећања, родитељи треба да гледају у свој удаљени циљ: оспособити дете за самостални живот у људском друштву. Уместо да га стално усрећују, треба да му помогну да само себи нађе срећу у животу.

 

Извор

др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/zenska-i-muska-mama/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

САМОПОШТОВАЊЕ И САМОЗАДОВОЉСТВО

Сагледавање самога себе је специфична људска способност која нам омогућује оно што животиње не могу, а то је да имамо став према себи. На основу представе о себи човек је у могућности и да осећа различита осећања према себи – самоосећања. Ако желимо да будемо емоционално писмени, потребно је да познајемо и препознајемо нека од ових самоосећања, како код себе, тако и код других људи.
Самопоштовање је могуће доживети када неко сагледава самога себе и код себе налази неке позитивне карактеристике које сам високо цени. Kао што поштујемо друге када оцењујемо да су људи са одређеним квалитетима које високо ценимо, на исти такав начин се самопоштујемо када себе тако оцењујемо.
Самопоуздање је осећање које име особа која верује у своје способности. Суочена са неким изазовом или препреком, она осећа да јесте способна да то савлада.
Самољубав или љубав према себи је осећање које је могуће доживети када неко за себе сматра да је као целовита особа вредно људско биће. Самољубав треба разликовати од самољубља које означава негативну ситуацију када неко преувеличава себе и своје особине, а на рачун умањивања квалитета других људи.
Самозаљубљеност је осећање оних који себе идеализују и имају нереално позитивну слику о себи.
Било да је неко поносан на самога себе, било не некога са којим се поистоветио, понос је осећање за које је потребна публика. Kада је особа поносна на себе, она верује да је пред ауторитетом или групом показала неке своје квалитете због којих је тај ауторитет или група високо цени.
За разлику од поноса за који је потребна публика, самозадовољство је интимно осећање оних који сматрају да су у свим важним аспектима довољно добре особе.
Речи сујета и таштина дословно означавају празнину, тако да се односе на лажни понос, на самозаљубљеност и самопоштовање које је резултат умишљених квалитета. Не знајући за право значење речи сујета, људи је често погрешно користе уместо речи самопоштовање. На пример: „Kада ми је то рекла, прорадила ми је сујета”.
Самоосећања углавном настају у детињству тако што дете упамти доживљај који има када му родитељи и друге важне особе показују неко осећање. Kада се касније сети ситуације у којој су му родитељи показали љубав, оно може да осети љубав према себи. Kако је позитивна емотивна слика о себи важна у каснијем животу, веома је важно да одрасли показују деци своја осећања према њима: из показаног поштовања настаје самопоштовање, из показаног задовољства настаје самозадовољство, а из показаног веровања у дететове способности настаје самопоуздање.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/samopostovanje-i-samozadovoljstvo/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

 

ИГРА САМОПОТВРЂИВАЊА

Љубав је осећање повезано са оценом вредности друге особе. Kада кажемо: Волим те, ми поручујемо другој особи да је она нама веома вредна, емоционално важна. Зато они који нису сигурни у своју вредност, често траже потврде кроз партнерово изражавање љубави. Некада је ова глад за потврђивањем толико незасита, да оптерећује или уништава љубавну везу.

Али некада потврђивање личне вредности кроз осећање вољености постаје игра у којој нема победника. Неке особе које нису сигурне у своју вредност управо избегавају оне који мисле да оне вреде, а траже друштво и прихватање од оних који им или не показују наклоност или их чак отворено одбацују.


У савременим приручницима који младе саветују како да остваре контакт са супротним полом управо се инсистира на томе да је формула успеха у томе да се после почетног интересовања направи обрт и глуми незаинтересованост за другу особу. То потврђују и резултати неких истраживања да је глумљено игнорисање главни начин да се у првом контакту побуди интересовање друге особе.
Онима који данас одрастају и изграђују слику о себи није нимало лако. Модна индустрија и медији су утицали да су младе генерације усвојиле веома високе критеријуме шта је то лепо и прихватљиво. Последица је да је све више оних који су незадовољни собом и својим изгледом. Из овог незадовољства расте потреба за улепшавањем коју задовољава цела индустрија која се бави изгледом, стилом и имиџом.


Овакви услови стимулишу развој двослојних личности. Kа споља је окренут слој који је нека врста фасаде особе, а која је улепшана да делује савремено и самоуверено. Изнутра је скривени слој који особа доживљава као своје право ја, а у којем је притајено незадовољство собом, својим изгледом и начином живота. Ова двојност се, разумљиво, одражава на савремене партнерске односе. Тешко је доћи до љубави ако особа жели да други о њој мисли да је онаква каква му се представља, а, истовремено, покушава да од другог сакрије њено право ја.

А када особа саму себе не прихвата и не цени, тада не може ценити ни онога ко је прихвата и цени. Уместо тога она цени онога ко јој показује да је не цени. Тако настаје парадокс: особа не жели да буде са оним ко жели да буде са њом, а жели да буде са оним ко не жели да буде са њом. Не жели да буде са оним који је воли, већ жели да буде са оним ко је не воли, како би могла да га натера да је заволи. Али ако успе у томе, онда опет не жели да буде са њим јер сада он жели да буде са њом.


Љубав је изгубљена у овом лавиринту зато што увек један мора да не воли да би игра самопотврђивања могла да траје.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/igra-samopotvrdivanja/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

СИРОМАШТВО И БОГАТСТВО

Услови у којима људи живе и одрастају свакако утичу у какве ће се личности изградити. Тежак живот, сиромаштво и стална борба за преживљавање изграђују људе који су задовољни малим, скромни. Ако гледамо на ово из аспекта потенцијала личности можемо рећи да у оваквим околностима људи изграђују неко своје „минимално ја”. Али, упркос томе, у сиромаштву постоји веома јака веза с другим људима јер сваки појединац осећа да је чврста веза са другима нека врста еволутивне предности, да је солидарност нешто што му помаже да преживи и боље живи. Због тога је зона преживљавања истовремено и зона љубави.

Са друге стране, када се промене услови живота и друштво постане релативно богато, то подстиче изградњу таквих личности које не само да желе много, већ и да се све то испуни. Kако остварење жеља доноси задовољство и срећу, настаје доживљај квалитетног живота. Гледано кроз остварење потенцијала личности, људи теже да их током живота што више остваре, да постану неко своје „максимално ја”.

Ако је љубав емоционална повезаност двоје људи, сигурно постоји разлика између тога да ли је љубавна веза остварена између особа које живе у зони преживљавања или у зони квалитетног живота. Kаква је љубав оних који имају минимално и оних који имају максимално ја? У зони преживљавања љубав је потреба која доприноси да се боље живи. А у зони квалитетног живота људи сматрају да је љубавна веза прилика за остварење личних потенцијала.

Али некада ово „проширено ја” у својој тежњи да се што више распростре у свом животу почиње да користи партнера као пуки објект. Настају такве концепције љубави према којој сваки човек треба да има партнера који доприноси развоју његових потенцијала. А када то више није могуће, човек треба да нађе другог партнера који ће му помоћи да не стагнира, да настави свој лични развој. Процењује се да би свако, у просеку, током свог живота требало да има пет до шест партнера, како би се развио као пуна личност и остварио своје „максимално ја”.

Ово може звучати логично и лепо, али ако се подсетимо да љубав првенствено јесте однос према другоме, онда постаје јасно да ово није теорија љубави, већ теорија љубави према себи, самољубави. Оправдавање нарцисоидности која је замаскирана у љубав. Да бисмо могли да оценимо неки љубавни однос, треба да оцењујемо однос једне особе према другој особи. Можемо видети да се под називом љубав често крије егоистични однос особе која користи свог партнера да би се што боље осећала. У потрази за љубављу потребно је да пронађемо добар однос љубави према другоме и љубави према себи, а што често није лако.

 

Извор

Др Зорам Миливојевић

milivojevic.info/siromastvo-i-bogatstvo/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

КУЛТУРА ТОЛЕРИСАЊА

„Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо”.

Живимо у времену када је толерантност не само висока друштвена вредност, већ и начин живљења и преживљавања. Толерантност је постала императив политичке коректности. Повремено смо сведоци парадокса да борци против нетолеранције постају веома нетолерантни према онима који, по њиховом мишљењу, немају право да буду нетолерантни.


Али шта је то толерантност? Kаква је то врста међуљудског односа? Да ли је то нека врста љубави?

Многи сматрају да је толерисање неке појаве исто што и њено прихватање или поштовање. И када неко покушава некога да натера да прихвати нешто што му је неприхватљиво, да му се свиђа оно што му се не свиђа, да поштује оно што презире, тада наступа проблем. Захтев за овако схваћену толерантност само подгрева постојећу нетолерантност.

Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо. И у латинском је слично јер је етимологија речи толеранција повезана са речју подношење.

А када трпимо? Онда када нешто или неко угрожава неке наше вредности, када нам се нешто не свиђа, када нас узнемирава, иритира, када нам је непријатно.

Супротност је нетолеранција, нетрпељивост. Тим речима описујемо особу којој је веома непријатно тако да почиње да се понаша агресивно, насилно, деструктивно. И управо преко ове супротности можемо схватити право значење трпељивости. Трпељиви смо онда када нам се нешто не свиђа, али када због тога нисмо агресивни. Толерантност је ненасиље.

Дакле, толерантност није ни прихватање, ни поштовање нечега. Управо обрнуто. Она је облик људског понашања према ономе што дата особа не прихвата и што јој се не свиђа. Kао што неко има право да му се нешто свиђа, тако неко други има право да му се то исто не свиђа. Проблем настаје онда када први покушавају да увере друге, или да други увере прве. Kада су њихови ставови непомирљиви, једино решење које омогућује да остају у комуникацији, у истом простору јесте да толеришу једно другога.


Иако је трпељивост важна у блиским односима, односима љубави, она ипак много више припада јавном простору и јавној комуникацији. Више него љубави, она припада љубазности. А љубазност је када се понашамо као да волимо, иако можда не волимо. Да бисмо били културни, морамо се самоконтролисати, владати собом. Нема културе без толерантности.

А када људи схвате да нису дужни ни да прихвате ни да цене оно што је супротно њиховим вредностима, већ само да не показују агресивност, проценат толерантних се драстично повећа.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kultura-tolerisanja/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

Култура толерисања/

Толерантност/Трпењивост/

Однос љубави/

Психолошко саветовање/Нови Сад/

Топалски/Нови Сад/

 

(култура толерисања, поштовање, трпељивост, владати собом, агресивност, култура, умеће толерисања, нетолерантност, ненасиље)

ЕМПАТИЈА

Љубав је повезана са важношћу. Када волимо тада поручујемо да нам је друга особа важна. Исто она чини својим показивањем љубави. Да би људи поверовали да су заиста вољени , потребно је и да осете да су важни другоме. Љубав се потврђује кроз сазнање да су наша осећања важна другој особи и да су њена осећања важна нама. И зато је емпатија важан састојак сваког односа љубави.

Природно је да сваки човек сагледава свет из себе, из своје перспективе, кроз свој доживљај. Способност емпатије је способност да се нека ситуација сагледа из перспективе друге особе. На тај начин можемо предпоставити какав је доживљај друге особе у ситуацији, како се она осећа. Одатле и име емпатија, што значи уживљавање у другога.

Особа која има способност емпатије није огранићена да ситуацију стално сагледава само из своје позиције, већ може да је сагледа и из позиције друге особе. А способност да се “изађе” из свог доживљаја и да се,за тренутак, предпостави доживљај другог бића, веома је важна. Емпатија омогућава да се превазиђе себичност и да се развије осећај за друге људе. Не само у односима љубави, већ у било којем пријатељском контакту. Ако је интелигенција способност да се једна појава сагледа из више углова, емпатија је основа емоционалне интелигенције. Особе са развијеном способношћу емпатије боље разумеју друге и зато се боље сналазе и имају боље односе са људима.

Када не би постојала емпатија, људско друштво би било чудно место. Како би без емпатије нека мајка могла да се побрине за своју бебу која не уме да говори? То би био свет себичних и безобзирних појединаца, свет без икакве љубави.

Не постоји ген за емпатију, она се учи. И зато сваки родитељ треба да научи своје дете да су осећања других важна и да их треба поштовати. Данас су родитељи усмерени да покажу деци да су вољена, али често заборављају да треба да ту децу науче и да воле друге. Када мало дете удари, угризе или уштинемаму, она треба да покаже да је то боли, да она није само слика која се смешка, и да и она има осећања. Децу учимо да кућни љубимац није само играчка, већ живо биће са својим осећањима и потребама. Питање којим подсећамо дете да буде емпатично је: А како би се осећао да се то дешава теби?

Постоје и људи који су веома емпатични до других, али који заборављају на себе и своју перспективу. Погрешно мисле да су одговорни за туђа осећања и стално покушавају да друге усреће. Они треба да поново науче да су и они важни, да су важне њихове жеље и друге емоције и да у конфликте улазе без осећања кривице. Њих треба подсетити да треба да се уживе у саме себе.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

milivojevic.info/empatija/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

(емпатија, љубав, важност, осећања, доживљај, жеље, емоције, конфликте, емоционалне интелигенције, уживљавање у другога)

 

КАЗНА ЗА БЕЗОСЕЋАЈНОСТ

Зашто је друштво постало велики супермаркет у којем узимамо људе да бисмо их користили, а онда их враћамо уз рекламацију и узимамо неке друге људе.
Све је више аутора који сматрају да је у савременом западном друштву, којем и ми у великој мери припадамо, све мање љубави. Оцењује се да су појединци некако све више усмерени на себе, на своје жеље и потребе, а све мање на друге људе. Kао да други људи више нису тако важни као некада. На другога се гледа кроз призму користи, као на неки предмет који само служи задовољењу неке краткотрајне жеље. Kао да је људско друштво постало неки велики супермаркет у којем узимамо друге људе да бисмо их користили, а онда их враћамо уз рекламацију и узимамо неке друге људе. Овај тренд, који постоји поготову у млађој генерацији, многи називају нарцисоидност.
Данас многи сматрају да је нарцисоидна особа она која је заљубљена у саму себе, у своју лепоту или своју памет. Међутим, у миту о Нарцису самозаљубљеност није грех, већ је то казна за један друкчији грех. А тај оригинални грех је недостатак саосећања према другим људима, немање елементарне љубави према другима.
Иако се код нас одомаћила реч нарцис, она се на грчком правилно изговара наркис, као у речи наркоза, што означава некога ко је неосетљив за друге. У миту о Нарцису он је тај који нема никаквог саосећања са другим људима. Иако се у њега, због његове изузетне лепоте, многи заљубљују, он остаје тотално хладан на све њихове апеле да им поклони бар мало пажње. И чак онда када су они претили да ће се убити ако их не саслуша, Нарцис је остао без саосећања и чак им понудио свој мач за самоубиство. Такво његово понашање је разгневило богове зато што је показао да му недостаје саосећање, сажаљење и самилост. И управо је због тога Нарцис кажњен самозаљубљеношћу да се заљуби у онога са којим се никада не може спојити, а то је у самога себе. И управо у том тренутку када је спознао ужас и очај бића које снажно воли, а које је безнадежно раздвојено од особе коју воли, Нарцис се убио.


Љубав се појављује у разним облицима, постоје различите врсте љубави, од партнерске, еротске, па до пријатељске, љубави родитеља према деци, деце према родитељима, љубави браће и сестара. Без обзира на свој појавни облик, љубав је она сила која спаја појединце и чини да скуп појединаца постане нешто више од свог простог збира. Богова са Олимпа више нема да казне савремену нарцисоидност, већ ћемо се казнити сами у виду отуђења и усамљености. Љубав као емоционална веза између људи која чини да нам други људи значе једноставно нема алтернативу. И зато, волимо се, људи.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kazna-za-bezosecajnost/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

ГЛАД ЗА ПАЖЊОМ

Може ли се бити љубоморан само када су људи у питању? Може ли неко, на пример, бити љубоморан на партнеров посао или на партнеров хоби? Да ли је то уопште љубомора и могу ли нам посао или хоби заиста „преотети” партнера?
Често се људи осећају невољено када примете да се партнер посвећује нечему другом уместо да се посвети њима. Тачно је да ово осећање личи на осећање љубоморе. Ако мало боље погледамо шта је то што се тражи од партнера, видећемо да се од њега тражи да се посвети особи, да је гледа, примећује, слуша, да са њом разговара, да јој посвети неко време – једном речју да јој посвећује своју пажњу.
Захтев партнеру да покаже одређену количину пажње може бити сасвим примерен, али може бити и претеран. Kада једна особа тврди да воли другу, она у ствари тврди да јој је друга особа веома важна. А начин да се то покаже јесте да јој се посвети пажња. Дакле, посвећивање пажње јесте један од основних знакова и љубави и љубазности. Ако је веза таква да партнер особи не показује ни минимум пажње, тада је њен захтев за пажњом и њен протест нешто сасвим легитимно. А данас је много таквих веза у којима су се партнери међусобно отуђили тако да не размењују ни елементарну пажњу.
Али постоје и људи који имају веома велики апетит за партнеровом пажњом: никад им није довољно, траже увек још. Они, у ствари, хоће да им партнер, ако их воли, стално посвећује пажњу. Њихова погрешна формула љубави је да мисле да су важни само ако партнер гледа у њих, а ако гледа у нешто друго, тада мисле да му је то друго важно, а да су они неважни. Дакле, ако ме гледа, ако ми посвећује пажњу он ме воли, а када престане да ме гледа, престао је да ме воли. И зато је њихово осећање вољености веома нестабилно јер сваки пут када партнер скрене поглед, они претрну јер мисле да је љубав престала.
Људи изједначују љубав и пажњу, а у ствари треба да науче да их раздвоје, да схвате да их њихови партнери воле и онда када их не гледају, када не мисле о њима, када се концентрисано баве неком другом активношћу. Треба схватити да други може снажно да воли и онда када уопште није физички присутан, када се налази на неком удаљеном месту, када комуникација не постоји.
Сви смо били гладни сталне пажње јер свако мало дете мисли да га воле само док га гледају и на њега обраћају пажњу. Децу треба учити да их маме воле и онда када су на послу. Јер када мама малог детета дође са после и каже „Цео дан сам мислила на тебе и јако си ми недостајао”, дете схвати да оно постоји у маминој свести и онда када она не гледа у њега. Љубав није повезана само са погледом, али ако никад не гледамо, онда је то презир.

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/glad-za-paznjom/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.

УМЕЋЕ ДАРИВАЊА

Један од универзалних начина да се покаже било која врста љубави јесте да особи дамо нешто на поклон, да је дарујемо. Свугде у свету се понуђен поклон препознаје као знак наклоности, неке врсте љубави. Сва деца брзо науче да добијају поклоне зато што су вољена. Kада одрастемо и даље волимо поклоне, једино што смо сада и ми ти који често дарујемо друге.
Емоционално писмени добро знању да даривање није неки формални ритуал, већ да је његов циљ да код друге особе изазове пријатно осећање, да је обрадује. Неће сваки дар остварити овај циљ. Да би се особа обрадовала неком поклону, она га мора доживети као нешто што је њој вредно. И зато поклон треба да буде промишљен, сагледан кроз призму онога који прима поклон. Особа која прима одређени дар кроз њега оцењује начин на који је изабран, а тиме и однос који према њој има онај који дарује. Добро изабран поклон је знак да нам је друга особа важна, да је познајемо, да смо били способни да се у њу уживимо, да желимо да се она осети пријатно, односно да је волимо. А то ћемо тешко успети ако особу не познајемо. У идеалном случају треба поклонити оно што друга особа заиста жели да има. Поготово онда када је дуго намеравала да то себи приушти, али је то из неког разлога одлагала.
Једна од типичних грешака је да особа дарује нешто што је њој вредно иако то другој особи није вредно: мушкарац који воли електронске направе поклања својој партнерки софистицирани мобилни телефон који она не зна да употребљава. Људи често греше јер другоме поклањају оно што би сами желели да добију. Зато се касније може испоставити да је дародавац тај који најчешће користи поклоњено.
Некада људи неће да поклоне оно што други заиста жели јер им се то не чини вредним: он има отпор да јој купи букет цвећа јер сматра да је глупо трошити новац на нешто што после неколико дана увене и смрди. И зато јој компромисно дарује цвеће у саксији које она прима са киселим осмехом.
Заблуда је да поклон мора бити скуп, да његова новчана вредност изражава количину љубави. Али некада је цена поклона важна јер је људи сагледавају кроз куповну моћ онога који поклања. Ако им се чини да је дар прејефтин, другог доживљавају као шкртог, а ако оцене да је прескуп, тада им је непријатно јер почињу да се осећају дужнима или чак подмићенима. Ако онај који поклања нема новца, као што то немају деца, искључиво је важна симболична намера да се поклоном вољеној особи приреди задовољство.
Даривање самог себе није мање важно од поклона које добијемо од других. Kада себи нешто приуштимо, ми изражавамо љубав према себи.

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/umece-darivanja/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

Go to Top