Недеља Светог Великог Поста, НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА
НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА
Мар. зач. 69. гл. 15. ст. 43. до гл. 16. ст. 9.

Јеванђеље које се чита у недељу Мироносица говори: 1) како је Јосиф добио дозволу од Пилата да Спаситеља сахрани, 2) како га је сахранио и 3) како су рано у Недељу дошле жене мироносице да помажу тело Христово, али га не нађоше јер већ беше васкрсао. О данашњем Јеванђељу говоре и Матеј 27. 58-61 Лук. 23. 50-56. и Јов. 19, 38-42.

Полагање Спаситеља у гроб и његово васкрсење из мртвих и пророци су прорекли и Јона је предсказао. Велика риба Кит, која је Јону прогутала, претстављала је смрт; утроба китова, изображавала је гроб, а дубина мора силазак Христов у ад. Јона је после три дана изишао из китове утробе а тиме је предсказао, даће и Месија, Исус Христос, после три дана васкрснути из мртвих. Ову праслику Исус Христос и сам на себе односи кад каже: Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи: тако ће бити и син човечији у срцу земље три дана и три ноћи.1

У време оно, дође Јосиф из Ариматеје, поштен саветник који и сам царства Божијег чекаше, и усуди се те уђе к’ Пилату и заиска тело Исусово.

Јосиф је био Христов ученик (тајни) и члан Синедриона 4 тј. највишег јеврејског суда. Јосиф се разликовао од осталих чланoва синедриона тиме, што је имао особити уплив у друштву и што се умео ползовати својим положајем. Јеванђелист Матеј спомиње, да је Јосиф био и богат2 а и могуће је; јер и Исаија за Спаситеља на једном месту вели: и одредише му гроб са злочинцима али на смрти би са богатим,3– Јосиф је био из Ариматеје, а ова варош у Ст. Завету зове се још и Арматем, Сифа и Рама. Она је лежала на једном брежуљку северно од Јерусалима. У Ариматеји рођен је и пророк Самуило а у њој је и Саула помазао за цара. На Ариматеју односи се и Јеремијно пророштво: Глас в Рамје слишан бист итд Јосиф је као што и Јеванђелист вели, био поштен, тј. честит и ваљан члан синедриона, па је и царство Божије, долазак Месије, очекивао не само као прави Аврамов потомак него и као ученик Христов кога је насигурно сматрао за обећаног Месију, јер се иначе и не би усудио да од Пилата иште тело онога, који је међу разбојницима распет па да га сахрани у богату гробницу и то часно.

А Пилат се зачуди да је (Исус) већ умро; и дозвавши капетана (страже) запита га: је ли давно умро?

Пилат је се зачудио, како је Спаситељ тако брзо умро, после 3 сата, докле млад и здрав човек, разапет на крсту, обично је могао много дуже да издржи. Дакле Пилат је сумњао па је за то хтео да се и од капетана страже, која је разапете чувала, увери, а уверивши се одмах је дозволио да се Исус погребе јер је и сам добро био расположен према невином страдалнику као што га је и сам назвао. – О сату Христовог распећа изгледа као да се Јеванђелисти не саглашавају, јер Јован каже да је био сат шести.4 Лука девети,5 а Марко трећи6 , међутим сви тројица имају право: јер је Пилат решио да се Исус Христос одведе на место распјатија у три сата, у шест је разапет, а у девет сати издануо је.

И дознавши од капетана, даде тело Јосифу. И купивши платно и скинувши га, обави платном и метну га у гроб који беше исечен у камену и навали камен на врата гроба.

Овај део јеванђелист Јован много опширније описује (види 19.38.)

А Марија Магдалина и Марија Јосијна гледаху где га метуше.

Марија Магдалина јесте она, из које је Господ изагнао седам бесова,7 а Магдалином се зове јамачно зато, што је била из Села Магдале. Марија Јосијна по некима је пресвета дева Марија коју Марко назива и Маријом Јаковљевом, јер је обручник Јосиф од прве жене имао два сина Јосија и Јакова. И тако пресвета дева као што се назива Јосифовом женом због обручења, тако се назива и мајком његове деце. Види се, да су Јосија и Јаков били добро познати и уважени у друштву кад је и пресвета дева под њиховим именима позната,8 а због тога је Марко и Матеј тако и називају. Други опет под именом Марије Јосијне разуму сестру Св. Богородице, која је била жена Клеопова јер Јован вели: А стајаху код крста Исусова мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова и Марија Магдалина9. Дакле ове две Марије са још неким женама, јер Лука каже: А жене, које беху дошле, са Исусом из Галилеје10, гледале су место где је положен Господ па, су затим отишле да спреме миро за помазивање.

И пошто прође Субота Марија Магдалнна и Марија Јаковљева и Соломија купише мириса да дођу и да помажу Исуса.

Соломија је била мати Зеведејевих синова, Јована и Јакова, Апостола Христових. Ове жене, које се у тексту именују, биле су Христове мироносице, а тако се зову зато, што су носиле миро (мирисаве зејтине) да по јудејском закону помажу Спаситеља. Њихово миро, по Јовановом сведочанству,11 било је од смирне и алоја. Смирна је мирисава течност из неке арабијске биљке,12 а алој је мирисаво дрвце од кога се правио прашак. Кад се алој са смирном помеша, онда се том смесом мазало платно у које ће се мртви завити. По некад су са овом мирисавом смесом и гроб кадили, но тада је требало и мириса много више. Но, како се код Јована13 спомиње, да је Никодим донео око сто литара овога мириса значи, да су и гроб кадили.

И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб кад се сунце рађа.

Тј. у Недељу при расвитку тога дана.

И говораху међу собом ко ће нам одвалити камен са гробних врата? Но погледавши, видеше да камен беше одваљен, а беше врло велики.

Јеванђелист Матеј описује и на који је начин камен одваљен,14 но из горњег текста види се, да мироносице нису знале за страже и за запечаћивање гроба, што је Пилат наредио на захтевање Фарисеја.15 Камен је одваљен не зато, да би Христос могао васкрснути, него да би ученици могли ући у гроб и уверити се, да је Господ васкрсао.

И ушавши у гроб видеше младића обучена у белу хаљину где седи с десне стране, и уплашише се.

Мироносице су се уплашиле зато, што су виделе анђела и чуле где им говори, јер:

Он им рече: не плашите се, Исуса, тражите Назарећанина распетога; он уста, није овде, ево место где га метнуше.

Да мироносице не би мислиле о каквом привиђењу анђео им показује и место где је Господ и лежао и одакле је васкрсао. Но значајно је што анђео и после славног Христовог васкрсења не прећуткује његово понижење, него га назива Назарећанином и распетим. То исто чине како Павле тако и други ученици: А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим, осим крстом Гостода нашег Исуса Христа.16

Него, идите кажите ученицима његовим и Петру да пред вама отиде у Галилеју; тамо ћете га видети као што вам је казао.

Сад мироносице постају и весници Христовог васкрсења, а што се овде Петар нарочито спомиње, то је зато, што се он беше три пута одрекао Спаситеља. Ово је дакле јасан доказ особите благости и милосрђа према кајућем се грешнику, јер је се Петар одмах по одрицању и искрено покајао и горко плакао. Напослетку Петрово трикратно одрицање поправио је Спаситељ са трикратним питањем љубиш ли мја! Но, Спаситељ се је јавио ученицима у Јерусалиму онога истог дана кад је васкрсао,17 а и после 8 дана. Па зашто је и Господ, а и анђео казао, да ће га видети у Галилеји? Зато што је његово јављање у Галилеји важније и свечаније од свију осталих. Онде им се јавио не у кући и при затвореним вратима, него на брду и јавно, и казао им: дата ми је свака власт и на небу и на зе мљи.18 Даље, из Галилеје послао је ученике у свет да свакоме проповедају Јеванђеље, и од тадауављао им се четрдесет дана и говорио о Царству Божијем.19 Међутим у Јерусалиму јавио им се колико да их што пре овесели, толико и да их увери о своме васкрсењу.

И изишавши похиташе од гроба јер их ухвати страх и зачудише се, и ником ништа не казаше јер се бојаху.

Мироносице су хитале у варош да јаве ученицима и Петру о Христовом васкрсењу, па нису никоме ништа говориле од оних које су сретале, јер још беху у страху од свега што су чуле и виделе. Но, кад су у варош дошле, јавиле су све једанајесторици Апостола и осталим ученицима Христовим.20

1. Мат. 12,40
2. Лук. 23.50
3. 27,57
4. 53.9
5. 19,14-16
6. 23,44-46
7. 15,25
8. Мар.19.9
9. Мат.26.56
10. Јов.25
11. 23.55
12. 19.39
13. Исх.30,2
14. 19.39
15. 28,2
16. Мат.27,62-66
17. Дел.Ап.6,14
18. Јов.20,16,26
19. Мат.28,17
20. Дел.Ап.13

БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ МИРОНОСИЦА
У име Оца и Сина и Светог Духа

Данашње Јевавђеље др. сл. казало нам је све околности Спаситељевог погребења и васкрсења. Чули смо и за Јосифову смелост, а видели смо да су мироносице жене биле први весници Господњег васкрса. На реду је дакле да видимо, због које се врлине ове личности удостојише тако велике славе и части?

Но, зар још на први поглед не видимо, да је храброст и смелост при овом делу била толико нужна, да се они без њих не би могли прославити. И заиста, храброст и смелост јесу мати многих великих дела, која се прослављају. Но, овде није реч о храбрости телесној већ о душевној, која се и великодушност назива, и којом се одликује како Јосиф тако и мироносице. Јудеји су скоро сви били против Исуса Христа, а у томе су им предњачили; књижевници, Фарисеји, старешине народно архијереји и цео Синедрион. Они су сматрали Господа као бунтовника и хулитеља због чега су га и предали на смрт вичући Пилату: узми, узми, распни га1 а из исте мржње они су хтели и Христове ученике да поубијају. Због тога су се скоро сви ученици и разбегли и оставили самог учитеља, кога су пратили само Јован и Петар. Но, Јована је спасло то што је се још из Архијерејеве авлије вратио, а Петар је се три пута одрекао Господа. И поред свега тога праведни Јосиф, е да би добио дозволу да Спаситеља сахрани, јавља се у Пилатовом двору, где је увек би ло много Јудеја, а тиме је и себе огласио као Христовог ученика, који свог учитеља воле, више него и један други. Исто тако и све остало што Јосиф беше спремио за укоп, била је тешка рана за пакосне Јудеје, те је због тога и могао изазвати њихов гњев и освету против себе. Но, смелост, која је постала из љубави према учитељу, све је победила! И тако Јосиф чини доброту ономе, који је помиловао цео људски род; даровао је гробницу ономе, који је мртве из гробова дизао и сахранио је онога, који је сахранио грех целога света!

Па и мироносице исто се тако одликују. Жене су по природи слабе и плашљиве па се због тога често плаше, и онде где страху и бојазни нема места. Но жене мироносице надмашујући своју женску природу показаше се храбрије и од људи! Оне се не боје јудејског гоњења, ни самовољства римских војника! Њи костурница мртвачка не плаши. Ученици, као људи, боје се, а мироносице, и ако су жене, слободне су! Ученици бегају, а оне долазе; ученици се растурају, а оне се скупљају; ученици се крију, а оне одлазе на пијацу, у дућане, купују мирисе да помажу учитеља! И зато оне не само што се и данас прослављају, него су виделе и свете анђеле и с њима говориле; оне су прве чуле за Христово васкрсење и прве су виделе васкрслог Господа а биле су прве веснице његовог васкрсења.

Све ово, др. бр. уверава нас, да душевна одважност и храброст ствара многе врлине, док напротив, душевна бојазн и малодушност уопште смета јако остварењу великих дела и врлина уопште. Због тога и Мојсеј каже своме насљеднику Исусу Навину: буди слободан и храбар1 . Давид своме сину Соломону каже: буди слободан, и храбар и ради; не бој се и не плаши се.2 Исто тако и Спаситељ ученицима препоручује говорећи: Не бој те се дакле, и не бојте се оних, који, убијају тело а душу не могу убити3 па напослетку и Апостол Божији Коринћанима каже; мушки се држише, утврђујте се.4

Храброст и одважност тако је важна, да је Мојсеј не плашећи се Фараона, успео да ослободи цео народ Израиљски из ропства. Пророк Илија не плашећи се злочестог цара Ахава јавно изобличава идолопоклонство и народ израиљски из незнабоштва повраћа једном и истинитом Богу. На послетку и Христови Апостоли не бојећи се ни тамница ни окова; ни мучења па ни мученичке смрти пронели су Христово име по целом свету обраћајући народе из идолопоклонства к’ једној, светој и истинитој хришћанској вери. Но, Апостол Божији Павле разумевајући добро велику корист коју доноси душевна храброст он свима хришћанима каже: да су Христови војници, да зато и треба да се одликују храброшћу. Тако он Тимотеју вели: Трпи зло, као добар војник Исуса Христа,5 а Ефесцима каже: Станите храбро опасавти добра своја истином и обукавши се у оклоп правде.6

Применимо и ми др. бр. ове речи на себе, па се боримо противу непријатеља нашег спасења, тј. противу телесних жеља, светске сујете и искушења нечистог, но знајмо, да као што нико без храбрости и јунаштва не може победити у светским ратовима, да исто тако ни у духовној борби а за вечно спасење душе не може победити онај, који се не одликује храброшћу противу истина дугих али и хрђавих навика; противу истина пријатних али и недозвољених жеља; противу примамљивог али и незаконитог богатства; противу лепе али и неправедне славе и почасти, па зато и живи вечно она истина, која каже: ко себе победити може, тај је највећи јунак, Амин.

1. Јов.19.15
2. Втор. 31,7
3. I Парал. 28,20
4. Мат.10,26,28
5. 116,13
6. II 2,3

Предстојећи догађаји
МАЈ
22
Суб
18:00 Вечерње
МАЈ
23
Нед
10:00 Света Литургија
МАЈ
29
Суб
18:00 Вечерње
Православни календар

Архиве

Изабери месец
Преузмите Православац у електронском издању Спомен капела Маутхаузен
Линкови
Српска Православна црква Епархија аустријско-швајцарска Телевизија Храм mtel-austrija-izgradimo-hramove
© 2019. Српска Православна Црква – Епархија Аустријско–Швајцар