Зашто је друштво постало велики супермаркет у којем узимамо људе да бисмо их користили, а онда их враћамо уз рекламацију и узимамо неке друге људе.
Све је више аутора који сматрају да је у савременом западном друштву, којем и ми у великој мери припадамо, све мање љубави. Оцењује се да су појединци некако све више усмерени на себе, на своје жеље и потребе, а све мање на друге људе. Kао да други људи више нису тако важни као некада. На другога се гледа кроз призму користи, као на неки предмет који само служи задовољењу неке краткотрајне жеље. Kао да је људско друштво постало неки велики супермаркет у којем узимамо друге људе да бисмо их користили, а онда их враћамо уз рекламацију и узимамо неке друге људе. Овај тренд, који постоји поготову у млађој генерацији, многи називају нарцисоидност.
Данас многи сматрају да је нарцисоидна особа она која је заљубљена у саму себе, у своју лепоту или своју памет. Међутим, у миту о Нарцису самозаљубљеност није грех, већ је то казна за један друкчији грех. А тај оригинални грех је недостатак саосећања према другим људима, немање елементарне љубави према другима.
Иако се код нас одомаћила реч нарцис, она се на грчком правилно изговара наркис, као у речи наркоза, што означава некога ко је неосетљив за друге. У миту о Нарцису он је тај који нема никаквог саосећања са другим људима. Иако се у њега, због његове изузетне лепоте, многи заљубљују, он остаје тотално хладан на све њихове апеле да им поклони бар мало пажње. И чак онда када су они претили да ће се убити ако их не саслуша, Нарцис је остао без саосећања и чак им понудио свој мач за самоубиство. Такво његово понашање је разгневило богове зато што је показао да му недостаје саосећање, сажаљење и самилост. И управо је због тога Нарцис кажњен самозаљубљеношћу да се заљуби у онога са којим се никада не може спојити, а то је у самога себе. И управо у том тренутку када је спознао ужас и очај бића које снажно воли, а које је безнадежно раздвојено од особе коју воли, Нарцис се убио.


Љубав се појављује у разним облицима, постоје различите врсте љубави, од партнерске, еротске, па до пријатељске, љубави родитеља према деци, деце према родитељима, љубави браће и сестара. Без обзира на свој појавни облик, љубав је она сила која спаја појединце и чини да скуп појединаца постане нешто више од свог простог збира. Богова са Олимпа више нема да казне савремену нарцисоидност, већ ћемо се казнити сами у виду отуђења и усамљености. Љубав као емоционална веза између људи која чини да нам други људи значе једноставно нема алтернативу. И зато, волимо се, људи.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kazna-za-bezosecajnost/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс