dunja

About dunja

This author has not yet filled in any details.
So far dunja has created 31 blog entries.

ЕМПАТИЈА

Љубав је повезана са важношћу. Када волимо тада поручујемо да нам је друга особа важна. Исто она чини својим показивањем љубави. Да би људи поверовали да су заиста вољени , потребно је и да осете да су важни другоме. Љубав се потврђује кроз сазнање да су наша осећања важна другој особи и да су њена осећања важна нама. И зато је емпатија важан састојак сваког односа љубави.

Природно је да сваки човек сагледава свет из себе, из своје перспективе, кроз свој доживљај. Способност емпатије је способност да се нека ситуација сагледа из перспективе друге особе. На тај начин можемо предпоставити какав је доживљај друге особе у ситуацији, како се она осећа. Одатле и име емпатија, што значи уживљавање у другога.

Особа која има способност емпатије није огранићена да ситуацију стално сагледава само из своје позиције, већ може да је сагледа и из позиције друге особе. А способност да се “изађе” из свог доживљаја и да се,за тренутак, предпостави доживљај другог бића, веома је важна. Емпатија омогућава да се превазиђе себичност и да се развије осећај за друге људе. Не само у односима љубави, већ у било којем пријатељском контакту. Ако је интелигенција способност да се једна појава сагледа из више углова, емпатија је основа емоционалне интелигенције. Особе са развијеном способношћу емпатије боље разумеју друге и зато се боље сналазе и имају боље односе са људима.

Када не би постојала емпатија, људско друштво би било чудно место. Како би без емпатије нека мајка могла да се побрине за своју бебу која не уме да говори? То би био свет себичних и безобзирних појединаца, свет без икакве љубави.

Не постоји ген за емпатију, она се учи. И зато сваки родитељ треба да научи своје дете да су осећања других важна и да их треба поштовати. Данас су родитељи усмерени да покажу деци да су вољена, али често заборављају да треба да ту децу науче и да воле друге. Када мало дете удари, угризе или уштинемаму, она треба да покаже да је то боли, да она није само слика која се смешка, и да и она има осећања. Децу учимо да кућни љубимац није само играчка, већ живо биће са својим осећањима и потребама. Питање којим подсећамо дете да буде емпатично је: А како би се осећао да се то дешава теби?

Постоје и људи који су веома емпатични до других, али који заборављају на себе и своју перспективу. Погрешно мисле да су одговорни за туђа осећања и стално покушавају да друге усреће. Они треба да поново науче да су и они важни, да су важне њихове жеље и друге емоције и да у конфликте улазе без осећања кривице. Њих треба подсетити да треба да се уживе у саме себе.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

milivojevic.info/empatija/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

(емпатија, љубав, важност, осећања, доживљај, жеље, емоције, конфликте, емоционалне интелигенције, уживљавање у другога)

 

КАЗНА ЗА БЕЗОСЕЋАЈНОСТ

Зашто је друштво постало велики супермаркет у којем узимамо људе да бисмо их користили, а онда их враћамо уз рекламацију и узимамо неке друге људе.
Све је више аутора који сматрају да је у савременом западном друштву, којем и ми у великој мери припадамо, све мање љубави. Оцењује се да су појединци некако све више усмерени на себе, на своје жеље и потребе, а све мање на друге људе. Kао да други људи више нису тако важни као некада. На другога се гледа кроз призму користи, као на неки предмет који само служи задовољењу неке краткотрајне жеље. Kао да је људско друштво постало неки велики супермаркет у којем узимамо друге људе да бисмо их користили, а онда их враћамо уз рекламацију и узимамо неке друге људе. Овај тренд, који постоји поготову у млађој генерацији, многи називају нарцисоидност.
Данас многи сматрају да је нарцисоидна особа она која је заљубљена у саму себе, у своју лепоту или своју памет. Међутим, у миту о Нарцису самозаљубљеност није грех, већ је то казна за један друкчији грех. А тај оригинални грех је недостатак саосећања према другим људима, немање елементарне љубави према другима.
Иако се код нас одомаћила реч нарцис, она се на грчком правилно изговара наркис, као у речи наркоза, што означава некога ко је неосетљив за друге. У миту о Нарцису он је тај који нема никаквог саосећања са другим људима. Иако се у њега, због његове изузетне лепоте, многи заљубљују, он остаје тотално хладан на све њихове апеле да им поклони бар мало пажње. И чак онда када су они претили да ће се убити ако их не саслуша, Нарцис је остао без саосећања и чак им понудио свој мач за самоубиство. Такво његово понашање је разгневило богове зато што је показао да му недостаје саосећање, сажаљење и самилост. И управо је због тога Нарцис кажњен самозаљубљеношћу да се заљуби у онога са којим се никада не може спојити, а то је у самога себе. И управо у том тренутку када је спознао ужас и очај бића које снажно воли, а које је безнадежно раздвојено од особе коју воли, Нарцис се убио.


Љубав се појављује у разним облицима, постоје различите врсте љубави, од партнерске, еротске, па до пријатељске, љубави родитеља према деци, деце према родитељима, љубави браће и сестара. Без обзира на свој појавни облик, љубав је она сила која спаја појединце и чини да скуп појединаца постане нешто више од свог простог збира. Богова са Олимпа више нема да казне савремену нарцисоидност, већ ћемо се казнити сами у виду отуђења и усамљености. Љубав као емоционална веза између људи која чини да нам други људи значе једноставно нема алтернативу. И зато, волимо се, људи.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kazna-za-bezosecajnost/

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

ГЛАД ЗА ПАЖЊОМ

Може ли се бити љубоморан само када су људи у питању? Може ли неко, на пример, бити љубоморан на партнеров посао или на партнеров хоби? Да ли је то уопште љубомора и могу ли нам посао или хоби заиста „преотети” партнера?
Често се људи осећају невољено када примете да се партнер посвећује нечему другом уместо да се посвети њима. Тачно је да ово осећање личи на осећање љубоморе. Ако мало боље погледамо шта је то што се тражи од партнера, видећемо да се од њега тражи да се посвети особи, да је гледа, примећује, слуша, да са њом разговара, да јој посвети неко време – једном речју да јој посвећује своју пажњу.
Захтев партнеру да покаже одређену количину пажње може бити сасвим примерен, али може бити и претеран. Kада једна особа тврди да воли другу, она у ствари тврди да јој је друга особа веома важна. А начин да се то покаже јесте да јој се посвети пажња. Дакле, посвећивање пажње јесте један од основних знакова и љубави и љубазности. Ако је веза таква да партнер особи не показује ни минимум пажње, тада је њен захтев за пажњом и њен протест нешто сасвим легитимно. А данас је много таквих веза у којима су се партнери међусобно отуђили тако да не размењују ни елементарну пажњу.
Али постоје и људи који имају веома велики апетит за партнеровом пажњом: никад им није довољно, траже увек још. Они, у ствари, хоће да им партнер, ако их воли, стално посвећује пажњу. Њихова погрешна формула љубави је да мисле да су важни само ако партнер гледа у њих, а ако гледа у нешто друго, тада мисле да му је то друго важно, а да су они неважни. Дакле, ако ме гледа, ако ми посвећује пажњу он ме воли, а када престане да ме гледа, престао је да ме воли. И зато је њихово осећање вољености веома нестабилно јер сваки пут када партнер скрене поглед, они претрну јер мисле да је љубав престала.
Људи изједначују љубав и пажњу, а у ствари треба да науче да их раздвоје, да схвате да их њихови партнери воле и онда када их не гледају, када не мисле о њима, када се концентрисано баве неком другом активношћу. Треба схватити да други може снажно да воли и онда када уопште није физички присутан, када се налази на неком удаљеном месту, када комуникација не постоји.
Сви смо били гладни сталне пажње јер свако мало дете мисли да га воле само док га гледају и на њега обраћају пажњу. Децу треба учити да их маме воле и онда када су на послу. Јер када мама малог детета дође са после и каже „Цео дан сам мислила на тебе и јако си ми недостајао”, дете схвати да оно постоји у маминој свести и онда када она не гледа у њега. Љубав није повезана само са погледом, али ако никад не гледамо, онда је то презир.

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/glad-za-paznjom/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.

УМЕЋЕ ДАРИВАЊА

Један од универзалних начина да се покаже било која врста љубави јесте да особи дамо нешто на поклон, да је дарујемо. Свугде у свету се понуђен поклон препознаје као знак наклоности, неке врсте љубави. Сва деца брзо науче да добијају поклоне зато што су вољена. Kада одрастемо и даље волимо поклоне, једино што смо сада и ми ти који често дарујемо друге.
Емоционално писмени добро знању да даривање није неки формални ритуал, већ да је његов циљ да код друге особе изазове пријатно осећање, да је обрадује. Неће сваки дар остварити овај циљ. Да би се особа обрадовала неком поклону, она га мора доживети као нешто што је њој вредно. И зато поклон треба да буде промишљен, сагледан кроз призму онога који прима поклон. Особа која прима одређени дар кроз њега оцењује начин на који је изабран, а тиме и однос који према њој има онај који дарује. Добро изабран поклон је знак да нам је друга особа важна, да је познајемо, да смо били способни да се у њу уживимо, да желимо да се она осети пријатно, односно да је волимо. А то ћемо тешко успети ако особу не познајемо. У идеалном случају треба поклонити оно што друга особа заиста жели да има. Поготово онда када је дуго намеравала да то себи приушти, али је то из неког разлога одлагала.
Једна од типичних грешака је да особа дарује нешто што је њој вредно иако то другој особи није вредно: мушкарац који воли електронске направе поклања својој партнерки софистицирани мобилни телефон који она не зна да употребљава. Људи често греше јер другоме поклањају оно што би сами желели да добију. Зато се касније може испоставити да је дародавац тај који најчешће користи поклоњено.
Некада људи неће да поклоне оно што други заиста жели јер им се то не чини вредним: он има отпор да јој купи букет цвећа јер сматра да је глупо трошити новац на нешто што после неколико дана увене и смрди. И зато јој компромисно дарује цвеће у саксији које она прима са киселим осмехом.
Заблуда је да поклон мора бити скуп, да његова новчана вредност изражава количину љубави. Али некада је цена поклона важна јер је људи сагледавају кроз куповну моћ онога који поклања. Ако им се чини да је дар прејефтин, другог доживљавају као шкртог, а ако оцене да је прескуп, тада им је непријатно јер почињу да се осећају дужнима или чак подмићенима. Ако онај који поклања нема новца, као што то немају деца, искључиво је важна симболична намера да се поклоном вољеној особи приреди задовољство.
Даривање самог себе није мање важно од поклона које добијемо од других. Kада себи нешто приуштимо, ми изражавамо љубав према себи.

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/umece-darivanja/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

О ЗАЉУБЉИВАЊУ

enjoy-yoga-featured
Данас верујемо да је заљубљеност једно природно осећање које свако може осетити, као и да је заљубљеност присутна у свим људским заједницама и у свим историјским периодима.
Верујемо да је заљубљеност онај обавезни и веома интензивни почетак љубави, након којег се јавља мирније осећање љубави.
Заљубљена индивидуа пројектује властиту представу о правом или идеалном партнеру на ону особу која има довољно сличности са овом представом.
Постојање ове представе је услов заљубљивања.
Способност да се заљуби има само она особа у чијој психи постоји ова представа. Али многи људи немају ову представу. Они који је нису изградили или су је разградили, једноставно се не могу заљубити.
Људска друштва се међусобно разликују по томе да ли негују култ праве љубави. Ако то чине, подстичу појединце који им припадају да верују у праву љубав, да изграђују представе о идеалним партнерима. И зато је заљубљивање често у међуљудским односима који у њима владају. Ако у друштву не постоји култ праве љубави, на индивидуалном нивоу заљубљивање или не постоји или је веома ретко. Произлази да је заљубљеност, као што су то и друга социјална осећања, друштвено конструисана.
У друштвима у којима постоји култ љубави, љубав није средство, већ је циљ којем се тежи. У њима доминира представа о томе како је остварена љубав стање врхунске среће, уживања и благостања. Уношењем ових нових значења у појам љубав, она постаје веома висока друштвена вредност. И зато генерације у својим појединачним животима почињу потрагу за обећаном срећом у правој љубави –заљубљености.
У том цивилизацијском оквиру се креће и наш светоназор. Дени де Ружмон је сматрао да је ово искључива особина Запада јер на Истоку „нема великог мита о љубави”. У савременој масовној култури медији су импрегнирали наше колективно несвесно. Оно је холивудизовано разним представама о љубави: бајколиким, трубадурским, витешким, романтичним и филмским. Уживање у љубави–заљубљености је наш колективни фантазам. И зато тако чврсто верујемо да је заљубљивање нешто потпуно природно.
И ко се онда не може заљубити? Сви који немају представу о правом партнеру: мала деца која још увек нису изградила ову представу; припадници оних култура и заједница које не вреднују љубав као извор ужитка; нарцисоидне особе којима други нису важни тако да им је смањена способност везивања за друге.
Ту су и они који су изгубили способност заљубљивања: емоционално зреле особе које су научиле да себе и друге прихвате таквим какви су, без идеализације и пројекција. Људи на путу индивидуације, како би рекао Јунг.

Извор:

Др Зоран Миливојевић

 

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

 

МИРОНОСИЦЕ

Недеља Светог Великог Поста, НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА
НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА
Мар. зач. 69. гл. 15. ст. 43. до гл. 16. ст. 9.

Јеванђеље које се чита у недељу Мироносица говори: 1) како је Јосиф добио дозволу од Пилата да Спаситеља сахрани, 2) како га је сахранио и 3) како су рано у Недељу дошле жене мироносице да помажу тело Христово, али га не нађоше јер већ беше васкрсао. О данашњем Јеванђељу говоре и Матеј 27. 58-61 Лук. 23. 50-56. и Јов. 19, 38-42.

Полагање Спаситеља у гроб и његово васкрсење из мртвих и пророци су прорекли и Јона је предсказао. Велика риба Кит, која је Јону прогутала, претстављала је смрт; утроба китова, изображавала је гроб, а дубина мора силазак Христов у ад. Јона је после три дана изишао из китове утробе а тиме је предсказао, даће и Месија, Исус Христос, после три дана васкрснути из мртвих. Ову праслику Исус Христос и сам на себе односи кад каже: Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи: тако ће бити и син човечији у срцу земље три дана и три ноћи.1

У време оно, дође Јосиф из Ариматеје, поштен саветник који и сам царства Божијег чекаше, и усуди се те уђе к’ Пилату и заиска тело Исусово.

Јосиф је био Христов ученик (тајни) и члан Синедриона 4 тј. највишег јеврејског суда. Јосиф се разликовао од осталих чланoва синедриона тиме, што је имао особити уплив у друштву и што се умео ползовати својим положајем. Јеванђелист Матеј спомиње, да је Јосиф био и богат2 а и могуће је; јер и Исаија за Спаситеља на једном месту вели: и одредише му гроб са злочинцима али на смрти би са богатим,3– Јосиф је био из Ариматеје, а ова варош у Ст. Завету зове се још и Арматем, Сифа и Рама. Она је лежала на једном брежуљку северно од Јерусалима. У Ариматеји рођен је и пророк Самуило а у њој је и Саула помазао за цара. На Ариматеју односи се и Јеремијно пророштво: Глас в Рамје слишан бист итд Јосиф је као што и Јеванђелист вели, био поштен, тј. честит и ваљан члан синедриона, па је и царство Божије, долазак Месије, очекивао не само као прави Аврамов потомак него и као ученик Христов кога је насигурно сматрао за обећаног Месију, јер се иначе и не би усудио да од Пилата иште тело онога, који је међу разбојницима распет па да га сахрани у богату гробницу и то часно.

А Пилат се зачуди да је (Исус) већ умро; и дозвавши капетана (страже) запита га: је ли давно умро?

Пилат је се зачудио, како је Спаситељ тако брзо умро, после 3 сата, докле млад и здрав човек, разапет на крсту, обично је могао много дуже да издржи. Дакле Пилат је сумњао па је за то хтео да се и од капетана страже, која је разапете чувала, увери, а уверивши се одмах је дозволио да се Исус погребе јер је и сам добро био расположен према невином страдалнику као што га је и сам назвао. – О сату Христовог распећа изгледа као да се Јеванђелисти не саглашавају, јер Јован каже да је био сат шести.4 Лука девети,5 а Марко трећи6 , међутим сви тројица имају право: јер је Пилат решио да се Исус Христос одведе на место распјатија у три сата, у шест је разапет, а у девет сати издануо је.

И дознавши од капетана, даде тело Јосифу. И купивши платно и скинувши га, обави платном и метну га у гроб који беше исечен у камену и навали камен на врата гроба.

Овај део јеванђелист Јован много опширније описује (види 19.38.)

А Марија Магдалина и Марија Јосијна гледаху где га метуше.

Марија Магдалина јесте она, из које је Господ изагнао седам бесова,7 а Магдалином се зове јамачно зато, што је била из Села Магдале. Марија Јосијна по некима је пресвета дева Марија коју Марко назива и Маријом Јаковљевом, јер је обручник Јосиф од прве жене имао два сина Јосија и Јакова. И тако пресвета дева као што се назива Јосифовом женом због обручења, тако се назива и мајком његове деце. Види се, да су Јосија и Јаков били добро познати и уважени у друштву кад је и пресвета дева под њиховим именима позната,8 а због тога је Марко и Матеј тако и називају. Други опет под именом Марије Јосијне разуму сестру Св. Богородице, која је била жена Клеопова јер Јован вели: А стајаху код крста Исусова мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова и Марија Магдалина9. Дакле ове две Марије са још неким женама, јер Лука каже: А жене, које беху дошле, са Исусом из Галилеје10, гледале су место где је положен Господ па, су затим отишле да спреме миро за помазивање.

И пошто прође Субота Марија Магдалнна и Марија Јаковљева и Соломија купише мириса да дођу и да помажу Исуса.

Соломија је била мати Зеведејевих синова, Јована и Јакова, Апостола Христових. Ове жене, које се у тексту именују, биле су Христове мироносице, а тако се зову зато, што су носиле миро (мирисаве зејтине) да по јудејском закону помажу Спаситеља. Њихово миро, по Јовановом сведочанству,11 било је од смирне и алоја. Смирна је мирисава течност из неке арабијске биљке,12 а алој је мирисаво дрвце од кога се правио прашак. Кад се алој са смирном помеша, онда се том смесом мазало платно у које ће се мртви завити. По некад су са овом мирисавом смесом и гроб кадили, но тада је требало и мириса много више. Но, како се код Јована13 спомиње, да је Никодим донео око сто литара овога мириса значи, да су и гроб кадили.

И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб кад се сунце рађа.

Тј. у Недељу при расвитку тога дана.

И говораху међу собом ко ће нам одвалити камен са гробних врата? Но погледавши, видеше да камен беше одваљен, а беше врло велики.

Јеванђелист Матеј описује и на који је начин камен одваљен,14 но из горњег текста види се, да мироносице нису знале за страже и за запечаћивање гроба, што је Пилат наредио на захтевање Фарисеја.15 Камен је одваљен не зато, да би Христос могао васкрснути, него да би ученици могли ући у гроб и уверити се, да је Господ васкрсао.

И ушавши у гроб видеше младића обучена у белу хаљину где седи с десне стране, и уплашише се.

Мироносице су се уплашиле зато, што су виделе анђела и чуле где им говори, јер:

Он им рече: не плашите се, Исуса, тражите Назарећанина распетога; он уста, није овде, ево место где га метнуше.

Да мироносице не би мислиле о каквом привиђењу анђео им показује и место где је Господ и лежао и одакле је васкрсао. Но значајно је што анђео и после славног Христовог васкрсења не прећуткује његово понижење, него га назива Назарећанином и распетим. То исто чине како Павле тако и други ученици: А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим, осим крстом Гостода нашег Исуса Христа.16

Него, идите кажите ученицима његовим и Петру да пред вама отиде у Галилеју; тамо ћете га видети као што вам је казао.

Сад мироносице постају и весници Христовог васкрсења, а што се овде Петар нарочито спомиње, то је зато, што се он беше три пута одрекао Спаситеља. Ово је дакле јасан доказ особите благости и милосрђа према кајућем се грешнику, јер је се Петар одмах по одрицању и искрено покајао и горко плакао. Напослетку Петрово трикратно одрицање поправио је Спаситељ са трикратним питањем љубиш ли мја! Но, Спаситељ се је јавио ученицима у Јерусалиму онога истог дана кад је васкрсао,17 а и после 8 дана. Па зашто је и Господ, а и анђео казао, да ће га видети у Галилеји? Зато што је његово јављање у Галилеји важније и свечаније од свију осталих. Онде им се јавио не у кући и при затвореним вратима, него на брду и јавно, и казао им: дата ми је свака власт и на небу и на зе мљи.18 Даље, из Галилеје послао је ученике у свет да свакоме проповедају Јеванђеље, и од тадауављао им се четрдесет дана и говорио о Царству Божијем.19 Међутим у Јерусалиму јавио им се колико да их што пре овесели, толико и да их увери о своме васкрсењу.

И изишавши похиташе од гроба јер их ухвати страх и зачудише се, и ником ништа не казаше јер се бојаху.

Мироносице су хитале у варош да јаве ученицима и Петру о Христовом васкрсењу, па нису никоме ништа говориле од оних које су сретале, јер још беху у страху од свега што су чуле и виделе. Но, кад су у варош дошле, јавиле су све једанајесторици Апостола и осталим ученицима Христовим.20

1. Мат. 12,40
2. Лук. 23.50
3. 27,57
4. 53.9
5. 19,14-16
6. 23,44-46
7. 15,25
8. Мар.19.9
9. Мат.26.56
10. Јов.25
11. 23.55
12. 19.39
13. Исх.30,2
14. 19.39
15. 28,2
16. Мат.27,62-66
17. Дел.Ап.6,14
18. Јов.20,16,26
19. Мат.28,17
20. Дел.Ап.13

БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ МИРОНОСИЦА
У име Оца и Сина и Светог Духа

Данашње Јевавђеље др. сл. казало нам је све околности Спаситељевог погребења и васкрсења. Чули смо и за Јосифову смелост, а видели смо да су мироносице жене биле први весници Господњег васкрса. На реду је дакле да видимо, због које се врлине ове личности удостојише тако велике славе и части?

Но, зар још на први поглед не видимо, да је храброст и смелост при овом делу била толико нужна, да се они без њих не би могли прославити. И заиста, храброст и смелост јесу мати многих великих дела, која се прослављају. Но, овде није реч о храбрости телесној већ о душевној, која се и великодушност назива, и којом се одликује како Јосиф тако и мироносице. Јудеји су скоро сви били против Исуса Христа, а у томе су им предњачили; књижевници, Фарисеји, старешине народно архијереји и цео Синедрион. Они су сматрали Господа као бунтовника и хулитеља због чега су га и предали на смрт вичући Пилату: узми, узми, распни га1 а из исте мржње они су хтели и Христове ученике да поубијају. Због тога су се скоро сви ученици и разбегли и оставили самог учитеља, кога су пратили само Јован и Петар. Но, Јована је спасло то што је се још из Архијерејеве авлије вратио, а Петар је се три пута одрекао Господа. И поред свега тога праведни Јосиф, е да би добио дозволу да Спаситеља сахрани, јавља се у Пилатовом двору, где је увек би ло много Јудеја, а тиме је и себе огласио као Христовог ученика, који свог учитеља воле, више него и један други. Исто тако и све остало што Јосиф беше спремио за укоп, била је тешка рана за пакосне Јудеје, те је због тога и могао изазвати њихов гњев и освету против себе. Но, смелост, која је постала из љубави према учитељу, све је победила! И тако Јосиф чини доброту ономе, који је помиловао цео људски род; даровао је гробницу ономе, који је мртве из гробова дизао и сахранио је онога, који је сахранио грех целога света!

Па и мироносице исто се тако одликују. Жене су по природи слабе и плашљиве па се због тога често плаше, и онде где страху и бојазни нема места. Но жене мироносице надмашујући своју женску природу показаше се храбрије и од људи! Оне се не боје јудејског гоњења, ни самовољства римских војника! Њи костурница мртвачка не плаши. Ученици, као људи, боје се, а мироносице, и ако су жене, слободне су! Ученици бегају, а оне долазе; ученици се растурају, а оне се скупљају; ученици се крију, а оне одлазе на пијацу, у дућане, купују мирисе да помажу учитеља! И зато оне не само што се и данас прослављају, него су виделе и свете анђеле и с њима говориле; оне су прве чуле за Христово васкрсење и прве су виделе васкрслог Господа а биле су прве веснице његовог васкрсења.

Све ово, др. бр. уверава нас, да душевна одважност и храброст ствара многе врлине, док напротив, душевна бојазн и малодушност уопште смета јако остварењу великих дела и врлина уопште. Због тога и Мојсеј каже своме насљеднику Исусу Навину: буди слободан и храбар1 . Давид своме сину Соломону каже: буди слободан, и храбар и ради; не бој се и не плаши се.2 Исто тако и Спаситељ ученицима препоручује говорећи: Не бој те се дакле, и не бојте се оних, који, убијају тело а душу не могу убити3 па напослетку и Апостол Божији Коринћанима каже; мушки се држише, утврђујте се.4

Храброст и одважност тако је важна, да је Мојсеј не плашећи се Фараона, успео да ослободи цео народ Израиљски из ропства. Пророк Илија не плашећи се злочестог цара Ахава јавно изобличава идолопоклонство и народ израиљски из незнабоштва повраћа једном и истинитом Богу. На послетку и Христови Апостоли не бојећи се ни тамница ни окова; ни мучења па ни мученичке смрти пронели су Христово име по целом свету обраћајући народе из идолопоклонства к’ једној, светој и истинитој хришћанској вери. Но, Апостол Божији Павле разумевајући добро велику корист коју доноси душевна храброст он свима хришћанима каже: да су Христови војници, да зато и треба да се одликују храброшћу. Тако он Тимотеју вели: Трпи зло, као добар војник Исуса Христа,5 а Ефесцима каже: Станите храбро опасавти добра своја истином и обукавши се у оклоп правде.6

Применимо и ми др. бр. ове речи на себе, па се боримо противу непријатеља нашег спасења, тј. противу телесних жеља, светске сујете и искушења нечистог, но знајмо, да као што нико без храбрости и јунаштва не може победити у светским ратовима, да исто тако ни у духовној борби а за вечно спасење душе не може победити онај, који се не одликује храброшћу противу истина дугих али и хрђавих навика; противу истина пријатних али и недозвољених жеља; противу примамљивог али и незаконитог богатства; противу лепе али и неправедне славе и почасти, па зато и живи вечно она истина, која каже: ко себе победити може, тај је највећи јунак, Амин.

1. Јов.19.15
2. Втор. 31,7
3. I Парал. 28,20
4. Мат.10,26,28
5. 116,13
6. II 2,3

Предстојећи догађаји
МАЈ
22
Суб
18:00 Вечерње
МАЈ
23
Нед
10:00 Света Литургија
МАЈ
29
Суб
18:00 Вечерње
Православни календар

Архиве

Изабери месец
Преузмите Православац у електронском издању Спомен капела Маутхаузен
Линкови
Српска Православна црква Епархија аустријско-швајцарска Телевизија Храм mtel-austrija-izgradimo-hramove
© 2019. Српска Православна Црква – Епархија Аустријско–Швајцар

  • лаж није решење

ТРЕБА ЛИ БИТИ ИСКРЕН

Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

Људско несвесно уме да изненади, поготову онда када режира наше снове. Рецимо да сте имали толико живописан еротски сан да сте доживели оргазам. Али у том сну сте, сасвим неочекивано, са особом која се недавно доселила у вашу зграду. Вероватно ћете се замислити над овим сном, али нас сада интересује да ли ћете га, уз јутарњу кафицу, испричати свом брачном другу, односно партнеру. У којој мери ћете бити искрени према вољеној особи? Ако овај сан скријете од ње, да ли је не волите? Да ли скривате сан управо зато што је волите? А шта је она сањала и шта је она прикрила од вас?

Искреност јесте један од веома важних принципа љубави, али и свих блиских односа. Људи нису искрени тек тако, већ у оном односу у којем знају да их други прихвата, да их други неће одбацити, да је добронамеран, да то што сазна од особе неће испричати неком другом. И управо због тога је однос љубави оквир међусобне отворености и искрености. У таквом односу можемо бити онакви какви јесмо, можемо скинути маску коју носимо у јавности, без страха да ће нас вољена особа одбацити или погрешно разумети.

као кад смо били деца

Али у односима љубави постоји још један принцип, а то је принцип саосећајности. Саосећајност или симпатија једноставно значи да су нам важна осећања друге особе. Што нам је друга особа важнија, то нам је важније како се она осећа. Kада волимо ми желимо да се вољена особа осећа пријатно, не желимо да се осећа непријатно, да пати. Kада је она задовољна због неког свог успеха нама је пријатно, а када се она због нечега осећа непријатно, и нама је непријатно. Саосећање у непријатном зовемо сажаљење или самилост.

Не само да на овај начин реагујемо на осећања вољене особе, већ се трудимо да их изазовемо. У љубави чинимо оно што ће код вољене особе изазвати пријатност, што ће јој годити или што ће јој угодити, а избегавамо да чинимо оно што код ње изазива непријатност, патњу, бол. Наравно, све то до одређене мере, никако не по сваку цену.

Постоје ситуације када су искреност и саосећајност, два принципа љубави, у сукобу. Ако претпоставимо да ће се вољена особа осетити веома непријатно док слуша препричавање еротског сна у којем она није актер, онда је онај који прича сан искрен, али не и саосећајан. И обрнуто. У описаној ситуацији је вероватно да ће већина дати предност саосећајности, не желећи да безвезни сан изазове патњу вољене особе.

лаж није решење

истина ослобађа

А када треба рећи? Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

 

http://milivojevic.info/treba-li-biti-iskren/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

  • Владика

СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – ЖЕНЕ У ХРИШЋАНСТВУ

Жене су у Хришћанству и његовој Цркви нешто што увек миомирише. У религиозном погледу, морамо признати, боља су половина света. Рад је са њима увек захвалнији, спремније су примити понизну и милосрдну поруку и мудрост Јевађеља. Оне нам пуне, ките и издржавају Цркве, оне су хришћанство испуниле самарјанством и љубављу. Као жене и мајке, као носиоци породичне мисли и кућног живота, имају више утицаја на духовно формирање будућих поколења и нараштаја.

У самој природи им је да се више жртвују и  да воле. Као бића од осећања и срца, потпуније се и ватреније предају својим  и верским идеалима, јер их потпуније доживљавају.

Физички су зависније и слабије од мушкараца и зато осећају већу потребу за Богом. Све оне “мале Марије ” које су “бољи део изабрале” у Цркви су увек биле духовне мироносице и зато побожним женама Црква се и даље обраћа, на њих се ослања и рачуна, њима проповеда Христа и њих приводи Господу оним Његовим чувеним речима:

“Што ометате жену? Она учини добро дело на мени “. (Мт.26.10)

Свети владика Николај

Владика

Свети Оче Николај моли Бога за нас

ИГРАЊЕ ИГАРА

У трансакционој анализи Е. Берна (Berne), принудна, ирационална, често несвесна, али планирана активност која укључује низ сукцесивних, комплементарних, “кварних” трансакција (“мамац”, “риба”, “обрт” и најзад “зез”) који води скривеној “добити”. И. и. представља драматизовану демонстрацију неке важне тезе животне филозофије играча (“ја сам баксуз”; “сви људи су преваранти” и сл.), који у своју игру увлачи макар још једног саиграча. Сама “добит” од игре је двосмислена, противречна, јер победа (потврда сопствене животне филозофије, задовољење патолошкох потреба, секундарна добит итд.) у игри значи, заправо, истовремено и пораз, губитак, каткада и катастрофалан. Фасада игре, понашање на манифестном плану може изгледати врло рационално, али је она, по својој природи, дубоко ирационална, деструктивна или самодеструктивна, с обзиром да Дете програмира цео њен ток и управља скривеним трансакцијама у њој. И. и. је неизбежно у готово свим интерперсоналним односима, између шефа и службеника, мужа и жене, пријатеља, родитеља и деце, продавца и купца, терапеута и клијента итд.

Извори:

Требјешанин, Ж.(2008): Речник психологије;  Стубови културе, Београд

Forum detaljnije…

  • насиље рађа насиље

ЗЛОЧИН ИЗ СТРАСТИ

Ако моја бивша љубав одбија да ми се врати, она уништава мој живот, а то ми даје право да ја уништим њен. Шта је погрешно у оваквом размишљању?
Последњих година, сваких неколико месеци читамо о томе како се негде код нас догодила љубавна трагедија која укључује убиство, а некада и самоубиство. Сценарио је сличан: бивши муж или љубавник долази код своје бивше партнерке, тражи да му се она врати, а када она то одбија, тада на силу покушава то да изнуди, и када ни то не успе, постаје ирационално деструктиван према њој, другима и себи. Тако љубав постаје разлог за најтежи злочин. Неки то зову злочином из страсти. За већину људи реч страст има позитивно значење, иако је изведена из глагола страдати. Страст води у страдање јер страсна посвећеност нечему јесте фанатизам човека који због своје опседнутости занемарује многе друге важне ствари у свом животу.

у насиљу нема љубави

у здравој страсти нема насиља

Свака ирационалност има неку своју логику. Логика ових људи би се могла описати на следећи начин: „Она је моја једина љубав. Kада није самном, ја ужасно патим. Зато мени нема живота без ње. Мора ми се вратити. Ако неће да ми се врати, онда је окрутна јер ме присиљава да толико патим. Није у реду ја да будем несрећан, а она срећна. Kако је само безосећајна. Ако неће да буде моја, неће бити ничија. Тиме што одбија да се врати она уништава мој живот, а што ми даје право да ја уништим њен”. Другим речима, убица је желео да се она врати и да се све лепо заврши, а када није хтела лепо, морало је ружно.
Оно што претходи овом трагичном крају јесу године малтретирања и насиља, где он покушава да је натера да буде управо онаква какву је он жели. И када она то више не може или неће да подноси, и када коначно оде са децом, тада насилник постаје жртва тог њеног поступка. Тада овај доминантни „тиранин” показује колико је он у ствари зависан од партнерке, колико је слаб, колико се лоше осећа када га је напустила. Тада се може видети да се њихов однос не темељи на љубави, већ на посесивности, на примитивној жељи да се друга особа поседује. У таквом потпуном подређивању тражи се доказ њене љубави. Наравно, што је већа сумња да се заслужује љубав, то се и већи доказ тражи.

љубав рађа љубав

Оно што у целој ствари забрињава јесте то што се стиче утисак, бар на основу писања медија, да је ова појава учестала. Због тога се морамо борити против оваквих начина размишљања који могу довести до трагичних последица. Прави тренутак за то је онда када је наше дете „остављено” од његове или њене симпатије. Доживљај тог првог „одбацивања” често одређује како ће особа касније у животу реаговати на сличне ситуације. А наш главни задатак је да спречимо дете да верује да је остављено зато што није довољно лепо, паметно или вредно.

 

Аутор: Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/zlocin-iz-strasti/

Овај чланак је објављен на сајту Политика.рс

 

 

(насиље, насиље у породици, насиље у браку, злочин, злочин из страсти, страст, острашћеност, страдати, страдање, напуштеност, љубав, посесивност, љубомора, патња, страх, агресија, агресивност)

Go to Top