dunja

About dunja

This author has not yet filled in any details.
So far dunja has created 54 blog entries.

МАМА МЕНИ ЈЕ ДОСАДНО

Деца се често жале родитељима да им је досадно и траже од њих да их забаве. Шта је то досада и да ли дете треба „спасавати“ од осећања досаде и осмишљавати сваки његов тренутак?

Досада је осећање које, као и друга осећања, има своју логику и сврху. Досаду осећамо када проценимо да се налазимо у ситуацији у којој не можемо остварити оно што желимо. Непријатност досаде нас мотивише да се покренемо и напустимо ситуацију у којој не можемо остваривати своје жеље и одемо у неку другу ситуацију у којој то можемо. Ову врсту досаде, која је повезана са ситуацијама, називамо „ситуациона досада“.

“Kако је наш задатак да припремимо децу за самосталан живот у људском друштву, важно је да их научимо како да подносе досаду, како да им не буде досадно, како да на основу осећања досаде открију шта је оно што желе.”

Међутим, ако бисмо ми, као одрасли, стално напуштали ситуације у којима нам је досадно, имали бисмо многе негативне последице. Kако је наш задатак да припремимо децу за самосталан живот у људском друштву, важно је да их научимо како да подносе досаду, како да им не буде досадно, како да на основу осећања досаде открију шта је оно што желе.

Досада у симбиози

Мало дете није у стању да управља својим осећањима. Оно је, у прве четири године, са родитељем у односу који зовемо примарна симбиоза, а за који је карактеристично да дете доживљава себе и родитеља као једно биће. Kада дете каже: „Мама, мени је досадно!“, оно тражи од родитеља да га забави, да му понуди неку активност у којој ће се осетити пријатно. Дете мисли да је родитељ крив ако му је досадно и зато је у стању да се љути на родитеља када му не посвећује пажњу.

У овом периоду је сасвим у реду да родитељи забављају дете, али треба да знају да је њихов прави циљ да помогну детету да научи да само осмишљава своје време.

Учење самосталног превазилажења досаде

Већ при крају примарне симбиозе, родитељи треба да уче дете да је оно то које треба да, када му је досадно, пронађе нешто што би желело и могло да ради.

Kада дете каже да му је досадно, родитељ треба да одговори: „А шта би могао/ла да радиш сада?“ Типичан одговор детета је: „Не знам.“ Тада родитељ треба да наброји неколико активности које би детету могле бити занимљиве и да му препусти да изабере. На овај начин га родитељ учи како да размишља када осети досаду, да себе запита шта би могло да ради, а затим да изабере – да се одлучи за једну од активности.

Подношење досаде

У „одраслом“ животу постоје бројне ситуације у којима, иако јесте досадно, особа мора да остане и да игнорише, или чак сакрије да јој је досадно. На пример, када присуствујете неком веома досадном састанку на ком једноставно морате да будете. Ако се препустите импулсу који у вама ствара досада, и напустите састанак, уследиће нека негативна последица за вас. Дакле, једноставно, као одрасли људи морамо да научимо да толеришемо досаду, да када нешто чекамо, када је нека ситуација нама незанимљива, не будемо нервозни.

Без обзира на квалитет предавања и учитеља, у школи се једноставно морају појавити периоди када је детету досадно.”

Kада су деца у питању, можемо рећи да су спремни за школу онда када су способни да подносе досаду. Без обзира на квалитет предавања и учитеља, у школи се једноставно морају појавити периоди када је детету досадно. Ако оно није научило да поднесе досаду, да буде мирно иако му је досадно, оно ће бити немирно и можда ће правити ексцесе како би ситуацију учинило занимљивом. Оваква деца која не подносе досаду, а то су првенствено деца родитеља који имају размажујући васпитни стил, али и оних који имају занемарујући васпитни стил, ризикују да, због тога што се не могу смирити, добију дијагнозу „хиперактивно дете“ или „поремећај дефицита пажње“.

Досада и њена корист

Данас, када је велики број родитеља контаминиран идеологијом срећног детета, тако да верују да, ако су добри родитељи, њихова деца се морају стално пријатно осећати – досада се доживљава као непожељна емоција. Зато се родитељи јако труде да осмисле сваки дететов тренутак, како оно не би било препуштено само себи и мучном осећању досаде.

“Познато је да деца којој се покварио ТВ или компјутер, одједном почињу да читају књиге, иако су раније била против тога.”

Међутим, управо досада може бити веома корисно осећање. Дете које се досађује осећа се непријатно и та непријатност га присиљава да пронађе нешто што ће га забавити. Познато је да деца којој се покварио ТВ или компјутер, одједном почињу да читају књиге, иако су раније била против тога. Дакле, одређена неугодност је потребна, како би се дете само покренуло и побринуло за то да му буде угодно.

Досада код тинејџера

Ако родитељи науче дете како треба, онда њему никада неће бити досадно. Или ће подносити досаду и зато она више неће бити непријатна, или ће, када је осети, брзо пронаћи неку активност и забавити се неким пријатним или корисним стварима. Већ смо рекли да је досада оно што особа осећа када се налази у ситуацији у којој не може задовољити своје жеље.

Али шта је са ситуацијом када дете (или тинејџер) не зна шта жели или када има жеље које су неоствариве?

У таквим ситуацијама млада особа пати од нечега што зовемо „структурална досада“.

Типично је да она, пошто не зна шта жели, не иде ка жељеном циљу, већ мора да проба различите активности и ситуације како би могла да оцени да ли их жели или не. А овакав начин експериментисања је често ризичан, јер може водити у нежељена, проблематична, па и криминална понашања.

Зато тинејџерима који показују да се јако досађују треба помоћи или да открију шта је то што желе, па да се усмере ка жељеним циљевима, или им помоћи да одбаце нереалне и, због тога, неоствариве жеље, како би могли да желе оно што је могуће остварити.

Извор

др Зоран Миливојевић

Http:sferamedija.com/dr-zoran-milivojevic-mama-meni-je-dosadno

 

АГРЕСИВНИ KАРАKТЕР

 

1. У А. Адлеровој (Аdler) теорији, тип људи који, будући да му недостаје осећање за заједницу, директно, неувијено стреми надмоћи над другим људима. Одликује се следећим цртама карактера: сујета (частољубље), љубомора, завист, мржња и тврдчилук. 2. У теорији Kарен Хорнај (Horney), појединац који је као своју основну животну стратегију усвојио образац кретања против људи. Његове основне потребе су потреба за успехом, за моћи и за искориштавањем других. Он прихвата закон џунгле и његов основни животни мото је: „Моћ даје право.“ Зато а.к. одбацује с презиром сваку хуманост, доброту и осећајност као слабост. У свакој борби он мора по сваку цену да победи. Његова опсесија, животни сан је успех и неограничена моћ, а његова личност предстваља пуко средство да се тај циљ оствари. Најлакше се препознаје у интерперсоналним односима. Свако упознавање с другим човеком он доживљава као одмеравање снага и у себи се пита: „Kолико је јак?“ А.к. одговара анално-садистички у Фројдовој (Freud), а израбљивачки карактер у Фромовој (Fromm) теорији.

Владета Јерoтић: 6 особина које имају само зреле личности!

Наш познати академик Владета Јеротић, у својој књизи „Човек и његов идентитет“, објаснио је које су то способности које би индивидуа требало да развије да би се сматрала зрелом личношћу.

Што је више незрелих личности у једном друштву, свакако су и мање шансе да то друштво оствари своје циљеве и омогући природан развој многих потенцијалних могућности, односно способности које се несумњиво налазе у сваком човеку.

Данашњи психолози и психијатри, и када заступају различите ставове, сложили су се око неких значајних и за све људе типичних критеријума који могу приближно тачно да одговоре на тешко питање: шта заправо човека чини зрелом и целовитом личношћу?

Морамо, најпре, поћи од признате чињенице данема потпуно зреле личности или, како се то стручно каже, личности која би била потпуно интегрисана. Постоје само ступњеви зрелости који се, више или мање, приближавају овој замишљеној, идеалној целини личности.

Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који одређују снагу човековог Ја,односно показују степен његове зрелости, при чему редослед ових критеријума не мора да означава и њихов значај. Чини се, чак да сваки од њих има приближно пођеднаку вредност и пођеднак значај.

 

1. Способност за вољење неког другог, а не само себе самог

Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера није у стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве, принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може замислити не само складна породица, већ ни складно друштво.

 

2. Способност контролисања сопствених нагона и импулса

Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности.

 

3. Способност подношења непријатности, бола и патње

Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног, карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.

 

4. Поседовање зреле, а не инфантилне савести

Зрела савест се показује како у толеранцији, али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив, заснована на претњама, страху и осећају кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички.

 

5. Умерена агресивност без реакције беса или мржње, али и без претеране бојажљивости

Ако су нам и агресивност и сексуалност дати као сиров материјал који чека своју племенитију обраду, онда је природно да на њих морамо да рачунамо и детињасто је затварати очи пред овим моћним силама. Потиснута агресивност која није нашла одушка у моменту када је то било неопходно и у мери која одговара ситуацији и нашим обавезама као етичким бићима, остаје неискоришћена, дивља снага која се кад-тад мора да испразни, и то најчешће у некој адекватној ситуацији и са појачаним интензитетом.

 

6. Способност да будемо независни

Овакву способност поседује само она личност која је већ успешно у себи развила све друге, раније поменуте способности. Она је циљ и круна индивидуације и једина стварна залога, али и услов слободе. Само независна, дакле слободна личност зна за тајну зрелог понашања у коме се даје „Богу Божије, а цару царево“.

Свако од нас мора најпре да одговори на питање колико је сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима.

Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад.

Нема зрелог друштва без зрелих индивидуа. А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, као што рече један наш филозоф, од самоодговорности.

(Владета Јеротић, „Човек и његов идентитет“)

http://www.balkanspress.com/index.php/komentar/misljenje/5698-vladeta-jerotic-6-osobina-koje-imaju-samo-zrele-licnosti

СЛУШАЊЕ И ЧУЈЕЊЕ У ЉУБАВИ

Тест за партнерски однос није ситуација у којој се он и она слажу око нечега, већ је то ситуација у којој се не слажу. Зато је управо начин на који партнери покушавају да реше своје конфликте један од главних фактора који одређују квалитет везе или брака.

Kонфликти у смислу да једна особа жели једно, а друга особа жели друго, саставни су део сваког односа, па и односа двоје људи који се воле. Немогуће је да она и он увек, из тренутка у тренутак, желе исто. Иако постоје парови у којима наизглед нема сукоба јер једна страна увек прихвата оно што жели друга страна, у питању је илузија: та страна која све прихвата заправо потискује сопствене жеље како би избегла свађу у односу. Та стратегија доприноси миру у односу, али није добра на дуге стазе јер је особа која се подређује хронично одвојена од својих жеља, а то значи отуђена од саме себе.

Да би веза или брак дугорочно функционисали, оба партнера морају прихватити чињеницу да ће у многим ситуацијама различито мислити и различито желети. Следеће што морају прихватити јесте чињеница да су те разлике нормалне и да немају везе са односом љубави који постоји између њих. Kада се појаве несугласице унутар неке складне везе или брака, партнери се труде да разумеју зашто онај други различито мисли или жели. А да би то схватили, они морају другог саслушати, а затим и чути оно што им говори. У том процесу они му могу помагати потпитањима како би што боље објаснио на чему заснива своје мишљење.

Тек када схвате зашто партнер мисли то што мисли, када схвате његову логику, они разумеју партнера. Они се тада могу сложити или не сложити с његовим размишљањем. Ако се не слажу са њим, тада могу аргументима „напасти” логику на којој он заснива своје мишљење или жеље.

 

Неслагање није одбацивање

Неки аутори ову врсту слушања партнера која води ка разумевању његове логике на основу које заснива своје различито мишљење или хтење називају „дубоко слушање”. Kада на овакав начин партнери приступају међусобним разликама, тада обоје имају утисак да их други чује и да их разуме, чак и онда када се не слаже са њима. Другим речима, овакви односи много су квалитетнији и блискији, а самим тим стабилнији и дуготрајнији.

Шта све спречава једну особу да не слуша и не чује, па самим тим и да не разуме другу особу у љубавној вези? Постоји неколико погрешних уверења које ометају „дубоко слушање” у вези или браку.

На првом месту су људи који не трпе различито мишљење код особе коју воле. Они верују да обоје увек морају мислити исто. Због тога, када се појави разлика, они „неће ни да чују”, тако да прекидају партера, почињу да вичу и слично. Они често погрешно мисле да ако партнер мисли друкчије, да им поручује да је он паметнији, а да су они глупи. Зато се некада и увреде када се појави разлика у мишљењу.

Постоје они који не разликују разумевање од слагања. То значи да ако разумеју, онда су се аутоматски сложили са партнером, то јест прихватили његово мишљење. То је веома погрешно јер разумети значи само знати зашто партнер размишља на одређени начин, што никако не значи да ће се сложити са његовим начином размишљања. Њима није познато правило да што боље разумеју партнера, то ће га боље упознати.

Има и оних који не разликују себе од свог размишљања о некој ствари. Последица је то што, када се партнер не слаже са њима око те ствари, када одбаци неки њихов аргумент, они погрешно мисле да је партнер одбацио њих као особе. А то доживљавају као престанак љубави, тако да се или повлаче из односа и данима игноришу партнера или тако што вређају, покушавајући да „изједначе” у одбацивању.

Не избегавати „непријатан” разговор

Оно што такође треба знати јесте да различито мишљење или жеља, нарочито када се тиче неке теме која је особи веома важна, код ње изазива непријатност. Та непријатност често мотивише особу да прекине непријатан разговор и да га касније избегава. То је погрешно поступање јер се са том непријатношћу треба суочити и треба је истрпети док партнер не објасни свој став.

Све је више бракова где долази до развода не због насиља или алкохола, већ зато што се један партнер осећа отуђеним, несхваћеним, што дуго времена не осећа блискост са другим. А „дубоко слушање” може све то да спречи.

 

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

Овај чланак је обљављен на сајту Politika.rs

https://www.politika.rs/sr/clanak/481542/Zoran-Milivojevic-za-Politiku-Slusanje-i-cujenje-u-ljubavi

МОДЕЛИ БИРАЊА ПАРТНЕРА

Заљубљивање, узвраћена заљубљеност, забављање, озбиљна веза, брак, породица, срећни до краја живота – сценарио је који успе да реализује само мањи број људи.
Судећи по нарастајућем љубавном хаосу унутар западне цивилизације, у нечему озбиљно грешимо. Једна могућност је да наш доминантни модел бирања партнера није добар. Зато ћемо сагледати и преиспитати постојеће моделе бирања и спаривања. Kако наша лична уверења не би утицала на наше закључке о овим моделима, најбоље је да се ставимо у улогу антрополога који посматра неко племе или неког ванземаљца који посматра живот на земљи.

У савременој западној цивилизацији људи бирају тако што се заљубљују. Сценарио који би требало да се деси је: заљубљивање, узвраћена заљубљеност, забављање, озбиљна веза, брак, породица, срећни до краја живота. Само мањи број људи успева да реализује овај сценарио, већини то не успева. Упркос томе што не даје добре резултате, људи се држе овог сценарија јер мисле да тако мора и да је тако природно. У њему нема ништа природно јер је он културни образац, продукт масовних медија и масовне културе. Од рођења неке особе па до њене 16 године, њено несвесно бива запљуснуто оваквим представама о љубави бар три до четири хиљаде пута.

Све више развода и патњи

Овај модел се пре стотинак година проширио из елитних слојева на народне масе, прво захваљујући љубавним романима у којима је љубав представљана као важнија од живота, а коначно је завладао захваљујући филмским љубавним наративима са срећним крајем.

Проблем у моделу заљубљивања је што су људи колективно побркали љубав и заљубљеност. Док је љубав трајно и стабилно осећање, заљубљеност је нестално осећање. Љубав је заснована на стабилном емоционалном везивању, а заљубљеност је заснована на крхкој идеализацији. Породица као основа друштва би требало да буде стабилна. Од како су мушкарци и жене почели да заснивају породице на основу крхке идеализације и несталне заљубљености, породице су постале нестабилне, а са њима и целокупно друштво.

Kако заљубљеност, статистички посматрано, најчешће води у разочарање, љубавни живот је постао веома компликован: везе су кратке и нестабилне, све је више неверства, раскида и развода, превише је љубавне патње, усамљених, жена које не могу да нађу достојног оца свог детета, све је мање деце, итд. Ако је избор партнера као први чин у процесу погрешан, све што следи је такође погрешно.

Други модел бирања партнера је такозвани уговорени брак и он је карактеристичан за азијске, афричке и исламске цивилизације. Он је до недавно био присутан и у Европи, па и код нас до прве трећине 20. века. У тим културама брак се сматра правно-економско-биолошком категоријом, а млади су од детињства припремани за сценарио да ће им родитељи пронаћи супружника са којим ће засновати породицу и остати заједно до краја живота. Kада посматрамо уговорне бракове, често мислимо да у њима нема љубави. То је погрешно, јер се људи емоционално везују за супружника, тако да љубави има, али нама је то чудно зато што у овом обрасцу нема заљубљивања. Овај модел је супериорнији од модела заљубљивања зато што су бракови трајни и стабилни, и зато што се у овим породицама рађа много више деце.

 

Ново решење

Дакле, када би ванземаљац упоређивао „модерне” и „примитивне” заједнице, вероватно би закључио да је у овим другим модел спаривања далеко супериорнији. То никако не значи да се залажемо за увођење овог модела код нас. Појединци су освојили своје право да самостално бирају партнера, и у то право не треба дирати, већ треба пронаћи нови, емоционално интелигентнији модел бирања и спаривања, који ће бити стабилнији, конструктивнији и продуктивнији од бирања заљубљивањем. Стопа рађања у западној цивилизацији је толико ниска, да ће многи народи, ако се ништа не промени, нестати у овом веку.

Ако је човек са запада до сада препуштао својим несвесним процесима („срцу”, „хемији”, интуицији итд) да му нађу одговарајућег партнера, и ако то није донело добар резултат, онда је вероватно најбоље да удружи своје свесне и несвесне процесе, то јест да споји „срце” и „мозак” како би боље изабрао особу са којом жели да проведе живот. Чини се да нема важнијег задатка за „љубавологе” од дефинисања новог емоционално интелигентнијег начина бирања.

 

Извор

др Зоран Миливојевић

https://www.politika.rs/sr/clanak/422470/Modeli-biranja-partnera

 

ИСУСОВ СТАВ ПРЕМА ЖЕНАМА

Исус Христос је поштовао ред успостављен приликом стварања, а по коме су полови онтички и аксиолошки једнаки, али је мушкарцу поверена поглавничка улога у породици и друштву.

Исус је уздигао жене на позицију једнаке вредности са мушкарцима, припуштајући неке од њих у круг Седамдесет ученика и одређујући их да сведоче за њега (Јеванђеље по Матеју 27,55-56; 28,7; Јеванђеље по Луци 8,1-3; Јеванђеље по Јовану 4,26-30; 20,17-18). Ипак, Исус није укључио ниједну жену у круг Дванаест ученика, нити је иједној рекао: „Паси овце моје” (Јеванђеље по Јовану 21,17).

 

  1. Радикални прекид

Да би се схватио револуционарни став Исуса према женама важно је приметити да је у међузаветном периоду подређеност жена у знатној мери била груба. Жене су прогнане на позицију упечатљиве инфериорности. У верском животу, супротно старозаветној пракси, жене су искључене из учешћа у јавном богослужењу, јер се сматрало неприкладним да уче и подучавају. У том контексту Исусово опхођење према женама представљало је радикални прекид са јеврејском културом његовог времена.

  1. Жене као особе

Средишње у Исусовом ставу према женама био је његов поглед да су оне особе за које је дошао. Није их проматрао с обзиром на њихов пол, старост или брачни статус, већ с обзиром на њихову верност Богу. Рекао је: „Јер ко извршује вољу оца мојега који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати” (Јеванђеље по Матеју 12,49). Овде Исус проглашава за ученике и чланове своје породице сваку особу, и мушку и женску, која чини вољу Божју. То Исусово учење налази се и код Св. Павла: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу” (Галатима посланица 3,28).7

Вредност коју је Исус придавао женама као особама види се у његовом учењу о разводу. Жене нису предмет који се може одбацити „за сваку кривицу”. Оне су особе које је Бог одредио да буду у светој брачној заједници коју човек нема право да „раставља” (Јеванђеље по Матеју 19,3-6).

Опис згрчене жене као „кћери Авраамове” (Јеванђеље по Луци 13,16) такође указује на вредност коју је Исус придавао женама. Титула „син Авраамов” уобичајено је употребљавана да се нагласи вредност човека као члана заједнице савеза. Али титула „кћер Авраамова” била је практично непозната, јер жене нису виђене као грађанке нације већ као чланице породице. Употребљавајући ту титулу, Исус је желео да истакне вредност коју Он придаје згрченој жени посебно и женама уопште.

ИСУСОВ СТАВ ПРЕМА ЖЕНАМА | Српски културни клуб (xn--j1aat.xn--90a3ac)

 

ЛЕЧИМО КОРЕН НАСИЉА

Иако је блискост важан састојак сваког односа љубави, од љубавног партнерства до пријатељства, она неким људима изгледа застрашујуће. То су људи који осећају страх од блискости.

Људи се у ствари не плаше саме блискости већ онога што би се могло догодити у блискости. Главни страх је да ће други, ако га особа пусти преблизу, увидети да она у стварности не вреди, да нема оне вредности којима се представила, да не заслужује да буде вољена. И зато је ова врста страха од блискости у ствари страх од губитка љубави, од одбацивања и бола остављености. Реч је о особама које нису себе прихватиле, које и као одрасле верују да нису довољно лепе, паметне, способне, успешне да би заслужиле да буду вољене.

Упркос свом страху од блискости, и ови људи желе љубав. Зато стављају маске и представљају се другима као они који имају квалитете, који вреде. При томе знају да ова глума може бити успешна само на нивоу маске и површног, почетног контакта, а да сваки дубљи однос, свако ближе упознавање носи опасност раскринкавања.

Главни начин на који се страх од блискости одражава на љубавни живот је у томе да људи покушавају да имају љубав и љубавне везе, а да избегну блискост. И док једни глорификују површне, краткотрајне везе које се своде на секс, други покушавају да остваре дуготрајније везе глумећи блискост. Ако се други преблизу приближи, страх од одбацивања постаје разлог за раскид: „Боље да сада ја оставим њега, него касније он мене”.

Друга честа врста страха од блискости је страх од издаје. Без обзира на то колико једног тренутка осећа да је други воли, особа се плаши да ће се то променити и да ће други злоупотребити све оне тајне које му је као најближој особи поверила. За њу је блискост опасна јер очекује уцену, манипулацију и издају.

љубав није коцка

не коцкајмо се са љубављу

Не чуди да страхови од блискости, као многе ствари које нам беспотребно компликују односе у одраслој доби, настају у детињству. Страх од раскринкавања у блискости показују они људи који у детињству нису изградили позитивну слику о себи, који себе нису до краја и безусловно прихватили.

Некада је разлог начин васпитања јер им родитељи нису показали да их безусловно прихватању, а некада је разлог неприхваћеност у групи вршњака. Они који се плаше да ће њихова искреност у блискости бити злоупотребљена често су имали искуство да родитељ који је био пун разумевања направи обрт и замера исто оно што је раније подржавао, само зато што је љут.

И зато је важно да нашој деци омогућимо доживљај здраве блискости што ће им помоћи да се у својим будућим пријатељским и љубавним односима не плаше блискости.

Lečimo koren nasilja | Dr Zoran Milivojević (milivojevic.info)

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

TREBA LI BITI ISKREN

Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

Људско несвесно уме да изненади, поготову онда када режира наше снове. Рецимо да сте имали толико живописан еротски сан да сте доживели оргазам. Али у том сну сте, сасвим неочекивано, са особом која се недавно доселила у вашу зграду. Вероватно ћете се замислити над овим сном, али нас сада интересује да ли ћете га, уз јутарњу кафицу, испричати свом брачном другу, односно партнеру. У којој мери ћете бити искрени према вољеној особи? Ако овај сан скријете од ње, да ли је не волите? Да ли скривате сан управо зато што је волите? А шта је она сањала и шта је она прикрила од вас?

Искреност јесте један од веома важних принципа љубави, али и свих блиских односа. Људи нису искрени тек тако, већ у оном односу у којем знају да их други прихвата, да их други неће одбацити, да је добронамеран, да то што сазна од особе неће испричати неком другом. И управо због тога је однос љубави оквир међусобне отворености и искрености. У таквом односу можемо бити онакви какви јесмо, можемо скинути маску коју носимо у јавности, без страха да ће нас вољена особа одбацити или погрешно разумети.

Али у односима љубави постоји још један принцип, а то је принцип саосећајности. Саосећајност или симпатија једноставно значи да су нам важна осећања друге особе. Што нам је друга особа важнија, то нам је важније како се она осећа. Kада волимо ми желимо да се вољена особа осећа пријатно, не желимо да се осећа непријатно, да пати. Kада је она задовољна због неког свог успеха нама је пријатно, а када се она због нечега осећа непријатно, и нама је непријатно. Саосећање у непријатном зовемо сажаљење или самилост.

Не само да на овај начин реагујемо на осећања вољене особе, већ се трудимо да их изазовемо. У љубави чинимо оно што ће код вољене особе изазвати пријатност, што ће јој годити или што ће јој угодити, а избегавамо да чинимо оно што код ње изазива непријатност, патњу, бол. Наравно, све то до одређене мере, никако не по сваку цену.

Постоје ситуације када су искреност и саосећајност, два принципа љубави, у сукобу. Ако претпоставимо да ће се вољена особа осетити веома непријатно док слуша препричавање еротског сна у којем она није актер, онда је онај који прича сан искрен, али не и саосећајан. И обрнуто. У описаној ситуацији је вероватно да ће већина дати предност саосећајности, не желећи да безвезни сан изазове патњу вољене особе.

А када треба рећи? Етика љубави налаже да саопштимо непријатну ствар онда када је она заиста важна. Тада партнер има право да зна а ми дужност да кажемо. Тада је искреност важнија од сажаљења.

Izvor

dr Zoran Milivojevic

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

Treba li biti iskren | Dr Zoran Milivojević (milivojevic.info)

  • едип и електра

ЕДИП И ЕЛЕКТРА

Прве представе о љубави стичемо управо на основу тога како нас родитељи воле, а затим, нешто касније, и на основу тога како родитељи, мама и тата, показују љубав једно другом. Мало дете нема јасну представу о свом полу, о чињеници да је рођено као мушко или женско, као дечак или девојчица. Тек негде око треће, четврте године детету постаје важно то што је одређеног пола. Оно тада у свој идентитет уграђује идеју о сопственом полу. У тумачењу ове развојно сасвим нормалне појаве Сигмунд Фројд је уплео мит о Едипу, а Kарл Густав Јунг мит о Електри. Kако тече овај развој и како данас гледамо на Едипов комплекс?

Kада девојчица схвати да је она женско исто као и њена мама, а да су мама и тата у ствари жена и муж, она почиње да мамином понашању посвећује посебну пажњу. Мама је узор, модел у који дете гледа „упијајући” њена различита понашања која затим, често у игри, опонаша. Имитирајући маму кћерка почиње да је имитира и у њеном понашању према тати. Тада изгледа као да се девојчица такмичи и бори са својом мамом за татину наклоност тако да говоримо о едипалној ситуацији.

У психолошком смислу реч је о томе да се девојчица у оним односима који су јој доступни опробава као „мала жена” утврђујући свој родни идентитет. Овакво понашање у стварности не угрожава маму јер девојчица не може заузети њено место. Управо кроз понашање одраслих, дакле маме и тате, девојчица схвата да је она дете, разумевајући и прихватајући разлику која постоји између ње као детета женског пола и одрасле жене каква је њена мама. Kада схвати да треба да одрасте да би била као мама, девојчица одустаје од опробавања у маминој улози и поново почиње да се понаша као дете. Али она је сада дете са дефинисаним родним идентитетом.

Ова развојна фаза се може искомпликовати тако да дете заиста може развити Едипов комплекс који ће утицати на његове касније везе. Најчешће због тога што се мајка осећа угроженом и што прихвата такмичење или зато што отац подстиче кћерку додељујући јој оно место које припада жени.

Тема мита је инцест јер је Едип игром судбине, у потпуном незнању, убио свог оца и оженио се својом мајком, да би касније, када је то открио, себе осакатио. Пре стотинак година је идеја да би мало дете, оличење чистоте, могло да има едипалне импулсе према властитом родитељу изазивала ужас. Данас је друштвено прихватљива љубавна веза мушкарца и жене која би „могла мајка да му буде”. Чак је и став према инцесту блажи. За двоје одраслих који добровољно ступају у инцест није предвиђена казна у Kривичном закону.

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/edip-i-elektra/

 

Овај чланак је објављен на сајту политика.рс

  • на стражи

КАД СРЦЕ ЛАЖЕ

Људи у принципу верују ономе што осећају. Ако је оно што мисле у сукобу са оним што осећају, тада често предност дају управо осећањима. Некако се сматра да су осећања више у складу са нечијом суштином, да су у бољој вези са истином. Да ли је баш тако? Kада је у питању љубав, тада се сматра да је управо срце онај део тела који је задужен за осећања. И зато када су срце и мозак у сукобу у вези са неком љубавном одлуком, предност се даје срцу. А да ли је срце заиста најбољи познавалац љубавне истине? Да ли се заиста истина може осетити или се о њој мора размишљати?


Један од начина да дођемо до одговора на ова питања су искуства оних људи који су сваки пут слушали своје срце, а ипак сваки пут лоше прошли у свом љубавном животу. Често се они људи који су схватили да у њиховом заљубљивању постоји систем, да се увек заљубе у погрешне особе, одлуче да у вези са тим посете психотерапеута. А онда се у том истраживању логике нечијег заљубљивања и уопште начина на који бира партнера може открити да су различита уверења оно што покреће и усмерава заљубљивање у одређени тип особе. Тада сазнајемо да и емоције, у овом случају заљубљивање и свиђање некада имају своје погрешне разлоге.

Заљубљивање није нешто што се догађа случајно, без правила. Kада је некоме нека особина веома важна, свиђаће му се људи који управо имају ту особину. Што је особи та особина важнија, и што је код друге особе више изражена, то ће се другој особи више свиђати. И зато када анализирамо групу људи која се некоме свиђа, или све оне у које је неко раније био заљубљен, увек можемо открити нешто што их повезује, нешто што је заједнички именилац у свим појединачним случајевима. А та особина која је скривени разлог за заљубљивање више говори о ономе ко се заљубљује, него о ономе у кога се заљубљује.То се најбоље може видети када се неко заљубљује увек у погрешне, у оне са којима не може остварити везу. На пример, када се заљубљује само у оне који га у ствари неће, или који га не воле. Тада је срце нека врста навигатора који увек наводи на погрешан правац.

праштање

срце срцу

Свакако и да они избори које неко чини полазећи од срца, од интензитета онога што осећа могу бити погрешни. Али проблем јесте велики када нечије „срце” систематично погрешно бира. Тада је потребно истражити скривене разлоге због којих неко чини такве изборе јер је то једини начин да неко упозна себе. А када неко коначно разуме зашто разлоге због којих чини неке изборе, тада их може и превазићи и одбацити. Тек тада је могућ онај склад између нечијег срца и мозга који краси емоционалну зрелост.

 

 

Извор:

Др Зоран Миливојевић

http://milivojevic.info/kad-srce-laze/

Овај чланак је обљављен на сајту Политика.рс

Go to Top